Текст који следи је реферат Стефана Каргановића прочитан на XII семинару Удружења за међународно право који је одржан на Тари 5. – 9. јуна 2013. Тема текста је анализа начина како се пред Хашким трибуналом доказују неке од кључних тачака оптужнице у вези са масакром у Сребреници. Текст је тематски релевантан сам по себи, али истовремено представља и одговор поборницима службеног наратива о Сребреници. Њихов најубедљивији аргуменат – како се чини – је теза да све што је потврђено пресудама Хашког трибунала аутоматски постаје освештана и неупитна истина ван домашаја рационалне критике и сваке даљње расправе. Подробна анализа широког спектра пресуда Хашког трибунала са становишта ваљаности прихваћених доказа, већ је одавно на дневном реду. Када се научници најзад буду посветили том важном задатку резултати њиховог истраживања биће шокантни. Текст који следи усредсређен је на квалитет доказне грађе Тужилаштва. Такве доказе је неколико већа МКТБЈ глатко усвојило и затим уградило у своје фактографске налазе у вези са догађајима на сребреничком локалитету Пилица-Брањево, где је 16. јула 1995. одређени број муслиманских ратних заробљеника био стрељан. Претрес доказног материјала у вези са Пилицом тек је наговештај мањкавости које би се свеобухватном анализом доказног поступка пред Хашким трибуналом несумњиво разоткриле.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (МКТБЈ) углавном је био поштеђен онакве свеобухватне и темељне анализе каквој би било очекивано да се подвргне једна концептуално нова (и уз то ad hoc) установа која претендује да се бави неким од најважнијих правних проблема. Ово не значи да је трибунал примао само похвале и да није било критичких осврта на његов рад. Ако је, међутим, намера била да он послужи као лабораторија за тестирање процедура и принципа, пре него што се на тим основама установи једно трајно међународно тело, што је очигледно уследило са оснивањем Међународног кривичног суда (МКС), морамо рећи да је, уопште узев, већином добијао једнострану подршку, упркос томе што јесу испољене одређене резерве у вези с појединим аспектима његовог рада.

Као „виша фаза“ МКТБЈ, очито је сада ту МКС, па шта буде; само његово оснивање посредно шаље поруку да је МКТБЈ у суштини испунио задатак, те да нам његово искуство може користити и омогућити даљи напредак. Овакав се закључак толико упорно намеће, да готово гаси жељу да се ретроспективно преиспитају неки сумњиви аспекти рада МКТБЈ, који су укључени у ову „вишу фазу“, а који би могли озбиљно угрозити интегритет међународног судства.

I

Концепт доказа, у најширем смислу, какав се примењује у Хашком трибуналу, свакако заслужује много више дискусија и анализа него што их је досад било на ту тему. Како се докази дефинишу, износе и обрађују је од пресудне важности у судским поступцима, а нарочито је значајно у кривичним случајевима. Уколико је концепт доказа у једном судском систему лоше осмишљен, то није обична грешка која се лако може исправити, већ суштинска мана која ће угрозити читаву операцију. Ако се докази неправилно примају и процењују, долази до значајног губитка поверења у интегритет целог судског поступка – укључујући његов коначни исход, пресуду.

Наша намера била је да тестирамо начин на који, у ширем смислу, Хашки трибунал третира доказе, тако што ћемо спровести једну студију случаја са фокусом на масакр на локалитету Брањево/Пилица. Овај масакр био је једна у низу сличних епизода, које су се догодиле у недељу дана после пада Сребренице, 11. јула 1995, за које се каже да заједно чине сребренички масакр у последњој фази босанског рата. [1]

Локалитет Пилица–Брањево (најчешће скраћено Пилица, пошто су ту заробљеници окупљени пре стрељања, док се на локацији Брањево налази пољопривредно добро на ком су убијени) одабран је зато што може послужити као парадигма. Главни сведок, Дражен Ердемовић, који је на крају са Тужилаштвом склопио нагодбу и обавезао се да сведочи у свим суђењима везаним за Сребреницу, испричао је своју причу, мање или више доследно и уверљиво, у бројним исказима и законским поступцима. Ту су и двојица наводно преживелих жртава масакра, заштићени сведок кога ћемо звати Q, јер му је то био псеудоним на суђењу Крстићу, и Ахмо Хасић, који је различито сведочио, под својим правим именом и под псеудонимом, на неколико суђења. Најзад, да бисмо заокружили слику, погледаћемо форензичке доказе са места злочина и проверити да ли се подударају са изјавама сведока које је у доказном поступку представило Тужилаштво.

II

Одговори на питања шта чини доказни материјал и који су ваљани стандарди за његово оцењивање, бар у овој фази развоја западне правне традиције, [2] нису спорни, па нема потребе за детаљним теоретским уводом. Ипак, вероватно неће шкодити да дамо кратак приказ основних принципа који се односе на доказе.

Доказни материјал углавном се описује овако: „Када се правни спор нађе пред судом, странке настоје да докажу да имају право, тако што уводе доказе. Сви судови воде се ПРАВИЛИМА ДОКАЗНОГ ПОСТУПКА, која описују које врсте доказа су прихватљиве. Један од главних елемената потребних да би доказ био прихваћен јесте то да ли он доказује или помаже да се докаже нека чињеница или став. Ако је тако, материјал се проглашава доказним. Доказни материјал постаје доказ или га допуњује.“ [3] Даље, „чињенице у доказном поступку су подаци који служе да се докаже неки став или нека друга информација. Чињенице у доказном поступку условљавају постојање других чињеница. Оне су елементи доказа због којих постојање нечега постаје више вероватно или мање вероватно него што би било без њих. Могу се прихватити као доказ и помажу суду приликом доношења коначне одлуке у спору.“ [4] За неки материјал се каже да има доказну вредност кад је „довољно користан да докаже нешто важно на суђењу“. [5]

Уважава се такође принцип да доказни материјал, „који је иначе прихватљив, ипак може бити одбачен, уколико опасност да ће створити неправедне предрасуде, изазвати забуну или навести пороту на погрешне закључке знатно надјачава његову доказну вредност.“ A fortiori, могли бисмо додати, о доказима које одликује сумњива доказна вредност. [6] Примедба која се односи на „неправедне предрасуде, изазивање забуне или навођење пороте на погрешне закључке“ је посебно релевантна за Хашки трибунал. У њему, наравно, ради судско веће, а не порота, али у преносном смислу, у поступцима које води МКТБЈ, међународно јавно мнење неформално служи као порота. У том смислу, може се с правом указати на проблем неправедних предрасуда и забуна које може створити изношење некоректних доказа пред поротом. Трибунал по томе помало подсећа на судове у старој Грчкој, који су суђења водили „на даљину“ и прихватали као битну сваку ситницу која је макар издалека могла послужити као доказ. Хашки трибунал сматра да се може прихватити свако посредно сазнање, из друге или чак треће руке, свака исписана цедуља која се једва уопште тиче неког аспекта случаја, свака копија сваког тобожњег документа, чак и без оригинала који би је поткрепио, без опасности да ће га то омести у дељењу правде, јер је Судско веће састављено од искусних професионалаца, веома квалификованих, за разлику од атинске гомиле, да одвајају жито од кукоља и направе добру процену.

Најзад, ту је и близак, мада донекле шири концепт ДОКАЗА (на енглеском PROOF), који се односи на „утврђивање чињенице помоћу доказа. То се односи на све што једну особу може уверити да је нека чињеница или претпоставка истинита или лажна. Разликује се од доказног материјала по томе што је доказ широк термин који обухвата све што може бити изнесено на суђењу, док је доказни материјал узак термин који описује извесне врсте доказа које могу бити прихваћене на суђењу.“ [7] Тако може постојати довољно доказа да се неки догађај одиграо, али ипак недовољно доказног материјала који би показао да се одиграо на одређен начин или да се кривична одговорност за њега може приписати одређеној странци.

III

Шта се догодило у Пилици? Укратко и релативно упрошћено ћемо препричати основне чињенице.

Српска војска је 11. јула 1995. окончала успешну офанзиву и преузела у то време заштићену енклаву Сребреница. Према споразуму потписаном априла 1993, енклава је требало да буде демилитаризована, у замену за спречавање једне српске војне операције која је претила да порази снаге у оквиру енклаве, одане властима у Сарајеву. Пре априла 1993, војска из Сребренице извршила је на широкој територији систематске нападе на српска села и насеобине у тој области, са следећим последицама, према извештају „Холандског института за ратну документацију“ из 2002: „Процењује се да је између 1,000 и 1,200 Срба погинуло у овим нападима, док их је око 3,000 рањено… На крају, од првобитних 9,390 Срба настањених у области Сребренице, остало је само 860…” [8] После примирја потписаног априла 1993, одредба о демилитаризацији је отворено игнорисана и 28. дивизија Армије Босне и Херцеговине продужила је, под пуним наоружањем, да контролише енклаву, а напади, заседе и провокације из Сребренице усмерене на околна српска насеља наставили су се несметано. [9]

У условима који су снажно подстицали на освету, у јулу 1995. године, српска војска је заузела енклаву Сребреница, безбедно транспортовала [10] око 20,000 углавном жена, стараца и малолетних становника на територију под контролом муслимана и много пута дошла у оружани сукоб са муслиманском мешовитом колоном, војске и цивила, коју је према проценама чинило између 12,000 и 15,000 људи који су се под оружјем пробијали из Сребренице према муслиманској линији код Тузле. У том процесу, многи припадници колоне погинули су у борби, док је одређени број преживелих заробљен. Од тих заробљеника, неки су пребачени у логор за ратне заробљенике и касније размењени; одређени број осталих групно је погубљен од стране потенцијално одметнуте групе зване 10. диверзантски одред, ком је припадао сведок Тужилаштва, Дражен Ердемовић.

Што се тиче Ердемовићеве верзије догађаја, 16. јула 1995, неки од муслиманских заробљеника, којих је по Ердемовићевој причи било око 1,200, доведени су из притворног центра у Пилици на пољопривредно добро у близини Брањева. Негде између 11 часова пре подне и три по подне, стрељала су их осморица војника, међу њима и Ердемовић. Још 500 заробљеника који су остали у Пилици, на другој локацији, стрељала је касније тог поподнева друга група.

У марту 1996, Ердемовић је контактирао медије и Трибунал, наводно због гриже савести, али и у нади да ће као сведок сарадник добити имунитет пред тужилаштвом и пресељење са породицом у неку западну земљу. [11]

Остали тобожњи очевици масакра у Пилици су заштићени сведок Q и Ахмо Хасић, који је у разним предметима сведочио са и без заштитних мера. Обојица тврде да су 16. јула 1995, стицајем срећних околности, побегли са места злочина.

На крају, размотрићемо и неке форензичке доказе о томе шта се могло догодити на пољопривредном добру у Брањеву.

IV

Прича Дражена Ердемовића. [12] Тужилаштво Хашког трибунала отворено је признало да, пре него што су југословенске власти изручиле Ердемовића МКТБЈ, 30. марта 1996. (односно, девет месеци после Сребренице), није знало ништа о овом важном масакру у Пилици,[13] који ће се испоставити као релативно најбоље документована епизода у низу масовних стрељања заробљеника која чине наводни геноцид у Сребреници. На суђењу Ердемовићу у Хагу, 19. новембра 1996. (годину и четири месеца после догађаја у Сребреници наведених у оптужници), главни истражитељ МКТБЈ задужен за Сребреницу, Жан-Рене Руес, изјавио је да је, чак и у тој завршној фази поступка, Ердемовић и даље једини извор одакле Тужилаштво добија податке о тој великој операцији стрељања које се наводно догодило у Пилици.[14] Он је онда вероватно имао неке важне и ваљане доказе о томе. Његова изјава у доказном поступку, дакле, требало би да буде кључна за расветљавање те важне епизоде у међусобно повезаном низу злочина за које се каже да чине – геноцид.

То је све у реду, али став Тужилаштва требало би да подразумева добронамерно улагање напора да се потврде наводи који се намеравају узети као докази, а не само изношење сваке непотврђене изјаве све док то иде у прилог Тужилаштву. У западном правном систему,[15] тужилац је обавезан, као „службеник суда“, просто речено, да чињенице провери пре него што их представи Судском већу, како би постигао да његова верзија догађаја буде интерно доследна и макар наизглед уверљива. У којој мери су ти услови испуњени у случају сведока сарадника Дражена Ердемовића?

За почетак, то како се он појавио у причи о Сребреници требало је да изазове сумњу. Трећег марта 1996, док се у Србији опорављао од рана задобијених у окршају са другим чланом своје јединице, могуће због поделе плена после масакра, Ердемовић је позвао француског новинара Арноа Жирара и његову америчку колегиницу Ванесу Васић-Јенековић да чују његово драматично сведочење о Сребреници. Из тог интервјуа проистекао је дугачак текст у Фигару од 8. марта 1996. Кључни део интервјуа, који се односи на Ердемовићеве мотиве, и који је требало да подстакне критичку знатижељу присутних медијских фигура као и Тужилаштва и Судског већа МКТБЈ, јесте ово:

“Бивши војник који је пријавио ове чињенице тренутно преговара са Трибуналом у Хагу. У замену за обећање имунитета и могућност пресељења са породицом на Запад, спреман је све да каже.” [16]

Стога је већ на почетку свим заинтересованим странама требало да буде јасно да је Ердемовић имао, ако не покварене, оно бар скривене мотиве. Поред тога што је желео да умири савест (хајде да поверујемо да је можда и тако било), очито је био присутан и мотив да се изнова започне живот на другом месту, изван домашаја љутитих саучесника и, што је још важније, уз имунитет од тужилаштва за стравичне злочине које је описао и признао. Oчигледно је на уму имао quid pro quo и то је од старта назначио. Онда би прво логично питање које би му један опрезaн тужилац или професионални истраживач поставио било: до које мере је због ових мотива можда обојио, прилагодио или изменио своју причу, како би се уклопила у очекивања оних од којих је очекивао уточиште и имунитет?

Општа слика о стрељањима у Брањеву доследна је утолико што је сведок Ердемовић на више суђења поновио да је процес почео око 10 до 11 пре подне, 16. јула, и био завршен до три сата по подне или можда мало касније истог дана, и да су заробљеници стрељани у групама од десет људи.[17] Централна тврдња, због које је изјава овог сведока од виталне важности за Тужилаштво, јесте процена Дражена Ердемовића да су у том временском размаку (око пет сати) он и седморица припадника стрељачког вода састављеног од припадника 10. диверзантског одреда убили између 1,000 и 1,200 муслимана које су српски војници заробили после пада Сребренице, што се догодило неколико дана раније.[18] Показати да је можда чак 1,200 сребреничких жртава убијено на једној локацији знатно би помогло Тужилаштву да се примакне циљу, а то је да докаже хладнокрвно убиство 8,000 заробљеника, али ако критички испитамо математичку изводљивост Ердемовићевих навода, сместа искрсавају нека озбиљна питања.

Пет сати је 300 минута, а 1,200 заробљеника је 120 група по десеторица. Ако поделимо 300 минута, као време колико су према овом сведоку трајала стрељања, са 120 група, добићемо око 2,5 минута за сваку групу да пређе 100-200 метара од аутобуса до места погубљења, да баце документа и драгоцености на гомилу, буду убијени, а затим да један српски војник провери има ли преживелих и докрајчи их пре него што доведу следећу десеторицу, који ће проћи кроз исти поступак. Колико је вероватан овакав сценарио у временском оквиру који је назначио Ердемовић? Поређења ради, сличан масакр се наводно догодио у близини Ораховца[19] и обухватио стрељање 1,000 заробљеника или мало мање од највеће бројке коју је дао Ердемовић. Зачудо, Судско веће је ту закључило да су стрељања у Ораховцу почела 14. јула 1995. по подне и трајала цело вече све до јутра наредног дана, 15. јула, најзад се завршивши у пет сати изјутра. Када је исто Судско веће из случаја Благојевић и Јокић потврдило Ердемовићеву хронолошки натегнуту причу о Брањеву,[20] очигледно није приметило да се она не слаже са њиховим претходним налазима у истој пресуди о сличним догађајима у Ораховцу. Судско веће је тамо егзекуторима промишљено дало три пута више времена да изврше задатак сличног обима и сложености. У Брањеву су, по свој прилици, били баш брзи на обарачу.

Међутим, нису математички проблеми једини у извештају сведока Ердемовића о догађајима у Брањеву. Ердемовић се изгледа потрудио да своју улогу у тим убиствима представи тако да што боље умањи своју одговорност. У више наврата је сведочио да је имао чин наредника у 10. диверзантском одреду, јединици из које су регрутовани извршиоци, и да је 1994. са тим чином ступио у одред. Али изјавио је и да је априла 1995. због прекршаја ражалован на обичног војника од стране надређених, свега неколико месеци пре јулског масакра у ком признаје да је учествовао. Ражаловање је важно у његовој причи[21] јер он себе представља као невољног егзекутора, који против своје савести пристаје и – по сопственом признању – у Брањеву убија 70 до 100 заробљеника, пошто су му, као обичном војнику, претили да ће и њега стрељати ако одбије. Знамо да „следио сам наређења“ још од Нирнберга није валидно оправдање за учешће у злочинима; међутим, Ердемовић није адвокат, већ незапослени бравар, па као лаик можда није био упућен у то. Просто је покушао да уради све што може како би умањио сопствену одговорност, мада би се неко савесно и предано судско веће можда запитало колико је то у складу са његовим сталним изливима кајања.

Имали су и више доказа него што треба да се запитају. Прво, у наређењу команданта Милорада Пелемиша од 10. јула 1995. јединици да се укључи у битку код Сребренице, Ердемовић је јасно наведен као „наредник“,[22] у време када тврди да је био обичан војник. Штавише, његов надређени у командном ланцу, пуковник Петар Салапура, у својој изјави је отворено порекао Ердемовићеве наводе о ражаловању.[23] Те наводе оспорио је и Драган Тодоровић, официр за логистику у тој јединици, који је одлично познавао и Ердемовића и његов положај.[24] Ова уверљива оповргавања Ердемовићеве тврдње да је био бедни војничић у време кад је учествовао у масакру добијају додатну тежину у светлу његове следеће тврдње – која већ звучи готово наивно – да је други обичан војник, Брано Гојковић, заправо командовао стрељачким водом у Брањеву, иако је један од официра 10. диверзантског одреда, поручник Франц Кос, такође био међу извршиоцима и наводно примао наређења од војника Гојковића.[25]

У вези са оним што се даље догађало на месту злочина у Брањеву, Ердемовић је изјавио и да се, кад је током послеподнева убијање било завршено, поново појавио исти онај потпуковник који их је тамо одвео ујутру а онда отишао и у комуникацији са војником Гојковићем, за кога смо већ видели да је наводно командовао стрељањем, рекао му да је у другој згради у Пилици закључано још 500 заробљеника које такође треба стрељати. Гојковић је онда пришао Ердемовићу и пренео му то наређење. Ердемовић је овог пута одговорио да му је било доста убијања и одбио је да послуша наређење, иако је био само војник, али му више изгледа нису претили смрћу ако не послуша. Тај високорангирани официр и Гојковић су онда другој групи војника наредили да изврше задатак, и даље игноришући присутног поручника Коса, који би требало да буде погоднији саговорник за потпуковника, ако бисмо се водили уобичајеним ланцем командовања у војсци.

Нејасноће у вези са тим ко је био надлежни на месту стрељања повезане су са очигледном жељом Тужилаштва да српског врховног војног заповедника, генерала Ратка Младића, доведе у што директнију везу са наручивањем злочина. Са тачке гледишта тужиоца, то је сасвим разумљиво и легитимно. Помислио би човек, међутим, да ће концепт командне одговорности, одавно измишљен у Трибуналу, бити довољан законски механизам да се то постигне. Али он то очигледно није, по мишљењу Тужилаштва. Тако је, на суђењу Милошевићу, Тужилаштво представило документ који је наводно „Уговор о пријему лица у ВРС по уговору на одређено време“ Дражена Ердемовића приликом ступања у 10. диверзантски одред.[26] Главна одлика овог иначе обичног документа је нешто што личи на потпис „генерал-пуковника Ратка Младића“, у доњем десном углу на другој страници уговора. Испод наводно Младићевог рукописа налази се потпис команданта одреда, Милорада Пелемиша, од кога би се и могло очекивати да потпише такав документ.

Контроверзе, ако их има, очито се односе на Младићев потпис. Он је контроверзан јер је Тужилаштву веома стало да суд валидира овај документ, који је међутим приказан искључиво у облику фотокопија и никакав оригинал никада никоме није показан, нити је ико то тражио. Такође, није представљен никакав ланац надлежности над тим доказом. Ово последње (што не умањује значај онога на почетку) важно је због специфичне историје тог документа. Ердемовић га је наводно донео са собом у Србију почетком 1996, када је из Босне дошао на лечење после окршаја са друговима из стрељачког вода у Бијељини. Трећег марта увече, пошто је дао интервју француском новинару Арноу Жирару, југословенска Државна безбедност га је ухапсила и запленила његове личне папире и имовину. Задржали су те личне ствари кад је изручен МКТБЈ, 30. марта 1996. Ствари су послате Трибуналу тек 12. новембра 1996, мало пре него што је у Хагу требало да почне суђење Ердемовићу. Никада није показан протокол о личним стварима који су југословенске власти проследиле Трибуналу; просто се претпоставља, без икаквог доказа, да је Тужилаштво Уговор добило на овај начин. Искрсао је на суђењу Милошевићу и, сасвим предвидљиво, појавио се опет на суђењу генералу Ратку Младићу. Ипак, биће да је лакше доказати порекло Торинског покрова него овог кључног доказа Тужилаштва, помоћу којег оно настоји убедљиво и директно да повеже врховног команданта Младића са нискорангираним наредником неког сумњивог одреда, како би се сва злодела која је Ердемовић признао приписала Младићу без замарања командним ланцем, чак ни форме ради.

Што се тиче прве примедбе, треба истаћи и честу (иако не искључиву) употребу фотокопија као доказа пред Трибуналом. Тимови за одбрану рутински не реагују, што би бесумње чинили у обичним кривичним случајевима пред домаћим судовима, са оштрим захтевима да се обезбеде најбољи могући докази за правилну форензичку анализу. У МКТБЈ постоји прећутни споразум између свих страна, тужилаштва, одбране и већа, да неће бити тражења оригинала, било да се ради о документима или пресретнутој радио-комуникацији. Не треба ни да објашњавамо колико због овог прећутног споразума трпи правилна верификација кључних доказа.

Решили смо зато да изведемо reductio ad absurdum са Хашким трибуналом. Уместо да оспоравамо валидност Ердемовићевог Уговора са потписом Ратка Младића (види Прилог 1), што би било узалудно, одлучили смо да помоћу компјутерског програма Photoshop урадимо исто што је, верујемо, учинило и Тужилаштво. У техничком смислу, није било нимало тешко заменити у документу потпис генерала Ратка Младића потписом генерала Шарла де Гола (види Прилог 2). Ако су фотокопије у том случају најбољи доказ, обе верзије Ердемовићевог уговора морају бити оцењене као једнако аутентичне. Како је генерал Де Гол, који је умро 1970, могао Ердемовићу да потпише Уговор од 1. фебруара 1995. је загонетка чије решавање ћемо препустити судским већима Хашког трибунала.

Пропусти у надлежности су, међутим, само један од проблема у овом сегменту Ердемовићевог излагања. У материјалном смислу, важнија је бројка од 500 додатних заробљеника наводно побијених тог поподнева у Пилици. Кад се придода наведеном збиру убијених у Брањеву, долазимо до око 1,700 сребреничких жртава, што је сада знатно ближе, око 20% од напабирченог збира од 8,000. Било би зато важно проверити аутентичност те цифре од 500 заробљеника, који су наводно убијени у Дому културе у Пилици, у последњем чину драме о егзекуцији коју је описао Ердемовић.

Испоставиће се да је пред нама случај „рекла-казала“ (на енглеском hearsay), и то двострук. Ердемовић је пренео шта му је о броју тих заробљеника рекао Брано Гојковић, а Брано Гојковић је то чуо од неког неидентификованог вишерангираног официра. Пошто је одбио да изврши додатна убиства, Ердемовић и још неколицина његових уморних колега-извршилаца отишли су у кафић преко пута културног центра, одакле су чули пуцање. Опет, међутим, нема исказа очевидаца о самом том чину, нити о броју жртава.

Штагод мислили о вишекратном рекла-казала у исказу „крунског сведока“ Дражена Ердемовића о томе колико је људи стрељано у Дому културе у Пилици, у предмету Караџић претресно веће је одлучило да ефекат Ердемовићевих навода додатно појача. Али оно је то учинило на начин толико комичан да је ионако неозбиљан суд срозало још ниже, на ниво opéra bouffe.

Пред претресним већем у предмету Поповић сведок тужилаштва Јевто Богдановић[27] независно је потврдио Ердемовићеву причу о наводном погубљењу 500 заробљеника у Пилици, али на какав начин? Фуснота 18643 у Караџићевој пресуди усмерава нас на стр. 11333 трансктипта у предмету Поповић, где је Богдановић сведочио, и ево његовог исказа ако одемо тамо где нас Караџићева пресуда упућује:

Питање: Када сте тог дана пили, да ли бисте нам могли рећи шта сте пили?

Одговор: Ракију.

Питање: Где сте је набавили?

Одговор: Од суседа, мештана, они су нам то донели. Пили смо да бисмо постали храбрији, да бисмо могли да издржимо да гледамо крв и лешеве, и просуте мозгове.

Питање: Током тог дана, да ли сте икога чули да је нешто рекао о томе колико је лешева остало у Дому?

Одговор: Чуо сам некога успут кад је рекао да их је било 550, али ми их нисмо бројали.

Питање: Али на основу ваших активности тога дана, да ли вам та цифра делује могуће?

Одговор: Па, делује. Требало би. [28]

Како се рекла-казала претвара у правосудни податак? На основу вишеструко пренесених исказа, што је за Хашки трибунал потпуно легитимно доказно средство, укључујући тврдњу, везано за кључну чињеницу, сведока који је у критичном тренутку био пијан и саопштава шта му је, у таквом стању, неидентификована особа „успут“ добацила. Тај број погубљених, 500, у низу пресуда проглашен је као утврђен и једини релевантан.[29] Никада ниједан поуздани сведок није изјавио под заклетвом, нити пред икаквим судом, да је у Дому културе у Пилици видео 500 заробљеника пре погубљења, нити је ко под заклетвом рекао да је касније пребројао њихове лешеве. Ову причу, која се граничи са фикцијом, уопште не подржавају објективни докази, али њу је потврдила судска пракса Хашког трибунала у четири засебне пресуде. Постоји ли на свету још неки суд у ком би овако нешто било могуће?

V

Толико о тобожњем сведоку-извршиоцу Дражену Ердемовићу и његовим доказима. Ту су још двојица наводно преживелих учесника масакра са једнако занимљивим причама: Заштићени сведок Q[30] и Ахмо Хасић, који је сведочио више пута, некада под својим именом а некад под псеудонимима. Да не бисмо прекршили правила МКТБЈ, бавићемо се овде само исказима које је дао под својим правим именом.

Сведок Q. Искази овог сведока тичу се неколико различитих сегмената збивања у Сребреници, а ми ћемо размотрити само онај део који се односи на Пилицу и Брањево. У суштини, Q је изјавио да је 14. јула аутобусом заједно са још неким заробљеницима превезен из Братунца, града недалеко од Сребренице, до школе у Пилици, око 60 км ка северу. Тамо је у непријатним условима провео две ноћи. Шеснаестог јула, заробљеници су аутобусима превезени из Пилице на пољопривредно добро у Брањеву, што је трајало око десетак минута, на стрељање. Овде се у његовом исказу јављају прве значајне аномалије. На различитим суђењима, Q је различито сведочио, наиме, да су он и његова група на место злочина стигли у 7.45 истог јутра,[31] између 9 и 9.30,[32] и „после 4 по подне“,[33] а стрељање је у тој верзији трајало до у ноћ. Трећи временски оквир не одговара Ердемовићевом исказу, према којем је све било завршено до 3 или 4 по подне, зависно од суђења на ком је сведочио. Време када је, 16. јула ујутру, почело стрељање такође се значајно разликује од онога што је Ердемовић рекао. Не ради се само о томе да се време не поклапа, већ је, по Ердемовићу, кад је стигао са својом групом, поље било празно, док Q тврди да се тамо већ налазио одређен број лешева. Ипак, спектакуларно проблематични аспекти Q-овог сведочења тек предстоје.

Најинтригантније питање, наравно, јесте како је Q успео да преживи. Укратко, догодило се овако. Када су он и његова група постројени на пољу, Q тврди да су извршитељи само почели да пуцају, без уобичајених приприма или наређења попут „нишани“, „пали“. Неким чудом, Q је био бржи и пао је лицем надоле на земљу, везаних руку, избегавши метак који му је био намењен.[34]

Q-у су руке још биле везане на леђима док је лежао на земљи, претварајући се да је мртав. Чуо је како се српски војници приближавају гомили заробљеника које су управо убили и кад је један од њих другом рекао, док су му прилазили, да пуцање у главу много прља и да би било боље да престану са coup de grace у главу већ да им пуцају у леђа, јер се мозак распрскава по одећи извршилаца.[35] Али овај произвољни додатак причи нема смисла. По законима кинетике, у ситуацији какву Q описује, мозак се не би распрснуо из улазне ране навише према ономе ко пуца, већ кроз излазну рану наниже према земљи. Није стварно постојала опасност да извршиоци упрљају одећу мозговима својих жртава. Ово стварно звучи као измишљена хорор прича.

У следећем сегменту своје приче, Q опет има среће, јер у размаку од само неколико минута други пут избегава метак. Док стоје изнад њега, војници који примењују coup de grace, добро пазећи да се не упрљају, решавају да промене план и престају да им пуцају у главу. Али, пошто лоше циљају, опет су промашили Q-ова леђа и метак је само прошао испод мишке, између руку и трупа, не огребавши га.

Ово је заиста равно чуду, будући да су Q-у руке биле везане иза леђа, што значи да су му вероватно биле притегнуте уз тело, па не би остало довољно простора да метак прође, не озледивши ткиво, пре него што се безопасно забоде у земљу. Овакву анализу очито би подржала истрага чији су резултати приказани на слици модела у Прилогу 3, који је био везан и позициониран лицем надоле исто као што Q тврди да је био. Али Q-ов запањујући сценарио је прихваћен као аутентичан и његова верзија је укључена у све пресуде досад донесене о Сребреници, изузев у предмету Толимир. Мада је Q сведочио и у том случају, судско веће у случају Толимир уопште га не помиње у пресуди. Све и да је разлог томе што им је његова прича звучала апсурдно, нису желели никоме да стају на жуљ и да то јавно кажу.

То је суштина Q-ове приче о масакру у Пилици, која би требало да поткрепи наратив извршитеља Ердемовића. Q је сачекао да падне ноћ а онда кришом побегао са поља смрти, као што се то обично дешава у филмовима, у сличним околностима.

Ахмо Хасић. Највише нас занимају два аспекта Хасићевог сведочења. Први, најупадљивији, тиче се статистике. Можда се сећате да је Ердемовић помињао 1.200 стрељаних жртава у Брањеву и још потенцијалних 500 у Културном центру у Пилици. Сведочећи на суђењу Поповићу, Хасић изгледа није био поучен како треба, јер је пустио мачку из џака, која је изазвала збрку. Изјавио је да, док су га Срби возили аутобусом према згради у којој ће бити држани у Пилици, није послушао наређење да држи главу погнуту, већ је провирио и видео да његову групу на губилиште воде у конвоју од седам аутобуса.[36] Тешко да би у толики број возила стало између 1,200 и 1,700 жртава стрељања, колико је наводно пошло на тај пут без повратка. Упитан да процени капацитет сваког аутобуса, Хасић је рекао „педесетак“.[37] То би значило да је максимални капацитет био од 350 до 400 особа, што је знатно мање од броја наведеног у наративу који је Хасића Тужилаштво ангажовало да поткрепи.

У тренутку стрељања, попут Q-а, Хасић каже да је ватра отворена пре било какве команде и није сасвим јасно како је успео да падне брже него што лети метак, али, срећом, жив је.[38] Онда се догодило нешто невероватно, барем Хасић то тако представља. Уместо да над свима без разлике примене coup de grace, српски војници одлучују да то обаве на лакши начин и „кад су плотуни престали, један од њих је питао: ‘Има ли преживелих?’ ‘Ја сам преживео, убијте ме’,“ цитирао је Хасић једну од жртава. „И тако су… ишли од једног преживелог до другог и испаљивали им по један метак у главу.“ Изгледа да их тада није бринуло да ли ће испрљати одећу. Хасић каже да му је у том тренутку чак пало на памет: „Помислио сам да их обавестим да сам и ја жив“.[39] На његову срећу, и на срећу Трибунала, одупро се искушењу.

Чини се да нема потребе да се исцрпно преиспита извештај Ахма Хасића са места погубљења. Он говори сам за себе и цитиран је само да би се показало шта све у Хашком трибуналу пролази као доказ.

VI

Напослетку, да бисмо заокружили слику, следи кратак преглед форензичких података и начина на који их третира Трибунал.

Резултати форензике који се односе на пољопривредно добро у Брањеву су мање-више недвосмислени. Међународни стручни тим вршио је ексхумације 1996. и 1997. године, у име Канцеларије тужиоца МКТБЈ.

Локалитет Брањево/Пилица важан је због броја тела нађених са повезима на очима и/или рукама. Број износи 70, или 51% укупног броја случајева који су ту испитани. То бар потврђује да су у егзекуцијама страдали заробљеници. Остатак чине углавном делови тела или непотпуна тела. Што се тиче непотпуних тела из ове масовне гробнице, на графикону се може видети да су уз неке од њих, поред метка, пронађени и разни метални фрагменти, док је део тела имао само ране које потичу од метка, а остатак није имао никакве ране, па се није могао утврдити узрок смрти. Од 15 случајева у којима је пронађен само мали део тела или неколико костију, у 12 се није могао одредити узрок смрти.

У овој гробници налазило се укупно 137 „случајева“, што по методологији класификације форензичких стручњака Тужилаштва није исто што и 137 тела. Као што је приказано у табели, на основу анализе обдукцијских извештаја форензичког тима на овом локалитету, 49 „случајева“ не спадају у категорију комплетних тела и састоје се од фрагмената или делова тела. Није лако дати прецизан одговор на питање колико је људи сахрањено у овој масовној гробници. Али ако употребимо конзервативни приступ и одузмемо тих 15 из категорије „разних делова тела“ од 137 „случајева“, добићемо грубу процену од 122 тела. Ако се водимо паровима бутних костију, добићемо број од 115.

Овом броју можда би требало додати још 32 тела из других масовних гробница за које је анализом ДНК утврђено да су повезана са локалитетом Брањево/Пилица.[40] Поступак бројања појединачних делова тела пронађених у другој гробници може бити непоуздан, јер би се могло рећи да припадају истој особи, чија је већина остатака сахрањена у примарној гробници. Али пошто је оваква методологија прихваћена у пракси МКТБЈ, а тај додатак једва да прави неку материјалну разлику, можемо избећи непотребно трвење и сложити се с тим.

Ако се саберу 122 тела пронађена у масовној гробници у Брањеву и 32 тела која наводно такође потичу из Брањева, располажемо материјалним доказима који указују на 154 убиства на тој локацији.

Занимљиво је да се, током унакрсног испитивања Ердемовића од стране Радована Караџића, појавила информација о ранијој масовној гробници, могуће из времена Другог светског рата, која се можда делом поклапа са местом злочина у Брањеву.[41] Ово донекле потврђује чињеница да 14 обдукцијских налаза[42] после ексхумација 1996. показују остатке претворене у костуре. Пошто је за распадање меког ткива обично потребно четири до пет година, мало је вероватно да су жртве убиства које се догодило годину и по дана пре ископавања могле тако брзо да се претворе у костуре. За пресек форензичке ситуације у Брањеву/ Пилици, видети табелу која следи.

Форензичка слика у Пилици и Брањеву веома је сложена и захтева аналитички приступ који би узео у обзир мноштво фактора. Ипак, поред тога што прилично јасно показује да се ту догодио злочин и да су жртве били заробљеници, што се види из великог броја повеза и лигатура, не поткрепљује довољно приче које су испричали Дражен Ердемовић и двојица наводно преживелих жртава стрељања.

VII

Намера нам није била да полемишемо о томе на који се начин Хашки трибунал бави доказима, већ да то илуструјемо и, у одређеном смислу, тестирамо његову ефикасност у емпиријски мерљивим терминима. У судском окружењу, „ефикасност“ се односи на то да ли један поступак помаже или спречава процес утврђивања чињеница и тако помаже или онемогућује дељење правде. Случај који смо изабрали да тестирамо, масакр у Брањеву/Пилици, вероватно је најбоље документована од неколико епизода, непосредно после пада Сребренице, у којима су муслиманске ратне заробљенике незаконито погубили елементи за које се каже да су повезани са српском војском.[43] „Емпиријски мерљиви термини“ се односи на доступност физичких доказа (у овом специфичном случају, ексхумираних људских остатака и обдукцијских извештаја који описују њихово стање), насупрот изјавама и утисцима сведока, који су такође потенцијално вредна средства за утврђивање чињеница, уколико потичу од поузданих сведока. Сведочења су, међутим, као што је познато, проткана субјективношћу, која је одлика људске природе. Њихова веродостојност зависи од тога колико се подударају са материјалним доказима. Зато смо представили и синопсис емпиријских налаза који потичу од ексхумација извршених на пољопривредном добру. То нам омогућава да кључне тачке у тврдњама разних сведока упоредимо са објективним чињеницама, како бисмо тестирали њихову веродостојност.

Дакле, ако сагледамо слику у целини, никако се не може рећи да су докази који указују на то да се у Брањеву/Пилици догодио масакр измишљени. Тачније би било рећи да је њима манипулисано, пре свега како би се утицало на перцепцију размера масакра и – у спрези са сличним манипулисањем другим епизодама око Сребренице после 11. јула – на његову правну карактеризацију.

Главни очевидац и извор информација о томе шта се догодило у Брањеву 16. јула и размерама убиства јесте Дражен Ердемовић. Q и Хасића је Тужилаштво довело само зарад атмосфере, да пренесу, из своје ограничене, личне перспективе, страхоту онога што се десило. Ердемовић евидентно није сведок који говори истину, иако можда јесте био присутан и неки детаљи које је изнео можда јесу тачни. Његова намера била је да се извуче са што мање последица и да успут, као сведок сарадник, буде награђен од Трибунала разним привилегијама. Он надувава бројеве и прилагођава сведочење потребама и очекивањима тужиоца. Друга двојица сведока, тумачи „споредних улога“, Q и Хасић, претерали су у глуми. Да су се сва тројица држали онога што су заиста видели и доживели, уместо да додају чисте лажи или мелодрамске украсе тако лошег квалитета да се због њих и прича која је у основи истинита претвара у лакрдију, данас бисмо можда били у бољој позицији да откријемо шта се стварно догодило у Брањеву.

Суочени смо, дакле, са огромном несразмером између исказа сведока, којима судска већа МКТБЈ редовно дају предност, а који наводе да је у Брањеву убијено између 1,200 и 1,700 људи, и доказа corpus delicti на терену, који указују на 154. То је запањујућа диспропорција, 10:1! Може ли се онима који су скептични према раду Трибунала заиста замерити због опреза који показују у оваквим околностима?

Сувишно је рећи да наступи ових корумпираних сведока не би имали значајног утицаја, да је само Тужилаштво савесно испунило своју обавезу да пажљиво процени интегритет доказа пре него што их представи на суду. А чак и да Тужилаштво, због претеране мотивисаности, није испунило ту обавезу, славно Судско веће искусних професионалаца требало је да увиди апсурдност појединих сведочења, да употреби своју моћ да поставља шкакљива питања и, најзад, да их, по заслузи, оцени као непоуздана.

У Кодексу професионалног понашања за браниоце који се појављују пред Међународним трибуналом, одбрани је јасно стављена до знања обавеза да чува свој интегритет приликом представљања доказа. У Члану 23, Искреност према Трибуналу, каже се:

(Б) Одбрана неће свесно:
(i) нетачно представити материјалну чињеницу или закон пред Трибуналом; или
(ii) понудити доказе за које одбрана зна да су нетачни. [44]

Изгледа да исто важи и за Оптужбу. Кодекс за професионално понашање за тужиоце Међународног кривичног суда (Нацрт) у Члану (7) (5) садржи сличан захтев. Тужиоцима се налаже да „никада свесно не дају лажан или погрешан приказ материјалне чињенице Суду, нити понуде доказе за које он или она знају да су нетачни…“ [45]

Тужилаштво и Судско веће тако постају главне тачке у којима се слама доказни поступак у МКТБЈ. По доктрини да су судије проницљиви професионалци, које никакви трикови не могу заварати, практично је укинута дужност Тужиоца да буде искрен и да гарантује квалитет својих доказа. Он има виртуелни carte blanche да судницу користи као позорницу, како би као сведоке извео шарлатане свих врста, којима је дозвољено да распредају своје несувисле хорор приче или искривљена тумачења, зарад очито много бројније публике него што је Судско веће. Медијски притисак и обликовање перцепције јавности огледају се у потоњем оклевању судија да изразе сумњу у лабаве доказе, било током поступка или касније, у својим пресудама. Особености судске праксе Трибунала јесу склоност тог суда да прихвата мањкаве доказе и арогантни презир према чињеницама установљеним помоћу опробаних судских метода за разликовање истине од измишљотина. А како Тужилаштво никада није позвано да се оправда због изношења доказа који су на ивици обмане и често изазивају неверицу, МКТБЈ сада бере горке плодове навелико оспораваних налаза и врло упитних правних закључака.

Напомене:

[1] Сребренички масакр проглашен је за геноцид у случајевима Крстић, Поповић, Толимир, Караџић и Младић пред различитим већима МКТБЈ.

[2] У прошлости, можда, није било тако, као – на пример – у древној Атини где су „се оратори обраћали атинским судовима петог и четвртог века пре н. е. … као да ништа не би могло бити ирелевантно. У предмету где се, на пример, радило о неком уговору странка је могла да подсети пороту како се храбро борила против Персијанаца у бици код Саламиса. Ми би оценили да ратни допринос тужиоца у некој парници са спорним питањима нема никакве везе и да се тако нешто не би могло представити као доказ.“ Видети, Stephen Wexler, Six Basic Ideas About Legal Proof: Lectures and aphorisms, стр. 13, http://faculty.law.ubc.ca/wexler/legal_proof.html Зачудо, у својој пракси изгледа да се МКТБЈ враћа овом превазиђеном древном методу представљања доказа.

[3] http://legal-dictionary.thefreedictionary.com/probative. Главни извор на који се позива TheFreeDictionary’s је West’s Encyclopedia of American Law, Edition 2.

[4] Ibid.

[5] http://legal-dictionary.thefreedictionary.com/probative+value

[6] http://definitions.uslegal.com/p/probative-force/

[7] http://legal-dictionary.thefreedictionary.com/proof

[8] NIOD Report, Part I: The Yugoslavian problem and the role of the West 1991-1994; Chapter 10: Srebrenica under siege.

[9] Debriefing on Srebrenica (October 1995), Параграфи 2.20, 2.30, 2.34, 2.35, 2.38, и 2.43.

[10] Према мишљењу неколико већа МКТБЈ они су били присилно измештени.

[11] Renaud Girard, “Bosnie: la confession d’ un criminal de guerre,” Le Figaro (Париз), 8 March 1996.

[12] За исцрпну анализу Ердемовићевог сведочења, видети Жерминал Чивиков, Сребреница: крунски сведок, Београд, 2009. Издавач: Албатрос Плус.

[13] Erdemović, T. 150.

[14] Erdemović, T. 150-151

[15] У Хашком трибуналу преовлађује фикција да тај суд равноправно користи Обичајно и Континентално право. Међутим, нико озбиљно не оспорава да Обичајно право носи убедљиву превагу.

[16] Le Figaro, op. cit. « L’ancien soldat qui rapporte ces faits a négocié avec le tribunal de La Haye. Contre la promesse d’une immunité et la possibilité de s’installer en Occident avec sa famille, il était prêt à tout dire. »

[17] Задње понављање овог сценарија догодило се на суђењу Караџићу, T. 25374 – 25375.

[18] Видети његово сведочење на суђењу Поповићу и другима, T. 10983: „По мојој процени, око 1,000 и 1,200.“

[19] Према налазу већа МКТБЈ у предмету Благојевић и Јокић, Првостепена пресуда, пар. 763.

[20] Ibid., пар. 349-350.

[21] Веће третира ражаловање као доказану чињеницу у пресуди од 29. новембра 1996, пар. 79 and 92. Ердемовић је прво у оквиру нагодбе био осуђен на десет година, али пошто је успешно оспорио основ на коме је нагодба била постигнута његова казна је смањена на три и по године. Укупно је провео три године у затвору.

[22] Видети докуменат Тужилаштва МКТБЈ, архивски број 04230390, Order to deploy of the Command of the Tenth Sabotage Detachment, 10. јули 1995.

[23] Благојевић и Јокић, T. 10526.

[24] Поповић и други., T. 14041.

[25] У предмету Толимир веће је недвосмислено закључило да је командовао војник Брано Гојковић, пар. 493.

[26] Архивски број Тужилаштва 00399985-6.

[27] Богдановић је наводно дан после погубљења са другим војницима учествовао у чишћењу Дома културе у Пилици. Види, Поповић и други, Транскрипт, 10. мај 2007, стр. 11329.

[28] Видети записник у предмету Поповић и други, 10. мај 2007, стр. 11332-11333.

[29] Видети првостепене пресуде у предметима Благојевић и Јокић, пар. 355; Поповић и други., фуснота 1927; Перишић, пар. 715; Толимир, пар. 500.

[30] Он је сведочио под разним псеудонимима у разним суђењима, али овде ћемо користити његову ознаку у предмету Крстић.

[31] Изјава сведока дата Државној комисији за прикупљање чињеница о ратним злочинима, Тузла, 20. јул 1996, стр. 3, архивски број Тужилаштва 00950186-00950191.

[32] Изјава сведока дата Канцеларији тужиоца МКТБЈ, 23. мај 1996, стр. 4, архивски број Тужилаштва 00798704-00798712.

[33] Караџић, T. 24158.

[34] Изјава дата Комисији за ратне злочине Босне и Херцеговине, 20. јул 1996, стр. 4.

[35] Толимир, T. 30419.

[36] Поповић и други, T. 1190.

[37] Ibid., T. 1198.

[38] Ibid., T. 1202-1203.

[39] Ibid., T. 1203.

[40] С. Каргановић [приредио]. Deconstruction of a Virtual Genocide: An Intelligent Person’s Guide to Srebrenica. Den Haag – Belgrade 2011. Поглавље VI, Љубиша Симић: “Presentation and interpretation of forensic data (Pattern of injury breakdown”, стр. 101. Den Haag – Belgrade 2011.

[41] Ови локалитети су: Каменица 4, 1 тело; Каменица 9, 26 тела; Чанчари Цеста 12, 2 тела и Чанчари Цеста 11, 3 тела. Укупно: 32 тела.

[42] Караџић, T. 25387-8.

[43] Ово су званичне ознаке случајева у аутопсијским извештајима Хашког трибунала који се односе на локалитет Пилица (1996) за које се каже да су посмртни остаци потпуно скелетонизовани: PLC-59-BP; PLC-61-BP; PLC-82-BP; PLC-106-BP; PLC-119-BP; PLC-123-BP; PLC-125-BP; PLC-127-BP; PLC-129-BP; PLC-131-BP; PLC-132-BP; PLC-134-BP; PLC-136-BP; PLC-138-BP.

[44] Питање, да ли се ради о редовној или одметничкој групи, за сада можемо оставити по страни.

[45] http://www.icty.org/x/file/Legal%20Library/Defence/defence_code_ of_conduct_july2009_en.pdf

 

Прилог 1Ердемовићев уговор са потписом Ратка Младића

Прилог 2Ердемовићев уговор са потписом Шарла де Гола

Прилог 3

Модел лежи на земљи са рукама везаним на леђима по опису жртве Q

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia