Првостепено веће Државног суда Босне и Херцеговине ускоро ће донети пресуду у предмету Јевић и други. Предмет се односи на инцидент који се одиграо у хангару Земљорадничке задруге Кравица 13. јула, 1995, услед чега су скоро сви заробљени Муслимани који су тамо били смештени били убијени. Инцидент је био изазван тако што је један од затвореника отео пушку од стражара и почео да пуца, убивши и ранивши неколико стражара. Преостали стражари су реаговали прекомерно и, уместо да ситуацију ставе под контролу, припуцали су неразликујући у кога. Када се све завршило, већина заробљеника била је убијена. Једно од кључних нерешених питања је: колико?

Позадина инцидента, колико је позната, чини се да је више у складу са спонтаним него са смишљеним догађајем и не изгледа да је могла имати икакве везе са ширим планом да се изврши погубљење муслиманских заробљеника или геноцид, постојао такав план или не. Међутим, управо чињеница да не постоје јасни докази о броју заробљеника који су се налазили и који су били погубљени у хангару задруге када се смртоносни инцидент догодио чини га идеалним са становишта промотера сценарија о „8,000 жртава стрељања“ и „геноциду.“ Они сада могу једноставно да измисле и у причу уграде доказе који им недостају и да истакну оне цифре које им одговарају иако доказа за њих нема. На такав начин, и у комбинацији са сумњивим тврдњама сличне врсте везаним за друге локалитете (н. п. Пилица), они прилазе ближе циљној бројки од 8,000 стрељаних жртава.

У наведеном предмету оптужени се терете за смрт преко 1,000 лица у хангару земљорадничке задруге. Др Ведо Туцо, форензички вештак тужилаштва, добио је задатак да ту констатацију стручно образложи.

Тачност његових закључака и професионална валидност методологије помоћу које су изведени било је предмет вештачења форензичког стручњака одбране, др Љубише Симића.

Важно је истаћи да су се у приближно исто време кад и масакр заробљеника у земљорадничкој задрузи Кравица у непосредној близини одвијали други врло релевантни догађаји. Само неколико часова пре инцидента на које се односи суђење, 12. јула цестом Братунац – Коњевић поље прошла је мешовита војно-цивилна колона 28. Дивизије Армије БиХ која је вршила пробој из већ заузете енклаве према Тузли. Та цеста пролази кроз село Кравицу. Земљорадничка задруга налази се на само неколико метара јужно од ње. Док је колона пролазила на врло кратком растојању од села Кравице и земљорадничке задруге она је имала борбени судар са Војском Републике Српске (ВРС). [1] Није спорно да је колона легитимна војна мета и да сви њени припадници који су погинули у оквиру вођења војних операција представљају легитимне борбене губитке за које нико не сноси кривичну одговорност.

Према изјавама најмање шест преживелих учесника у пробоју колоне, Адемовић Шевала, Хусић Рамиза, Кадрић Мидхата, Мемишевић Нурифа, Мустафић Хусејна и Орић Фадила, Кравица је била један од локалитета где се водила борба између колоне и ВРС и где је колона претрпела значајне губитке. Адемовић у својој изјави говори о „много мртвих и рањених,“ Кадрић о „много погинулих,“ Мемишевић помиње „много“ убијених и рањених у артиљеријском нападу који је извела ВРС, а Орић сведочи о „неколико стотина погинулих.“ Сви сведоци дали су своје изјаве муслиманским властима након што су безбедно стигли у Тузлу. Они су сви сагласни да су се борбена дејства између ВРС и колоне, са великим губицима ове последње, одиграла просторно и временски врло близу инциденту са заробљеницима у Земљорадничкој задрузи у Кравици.

Неколико изјава налазе се у прилогу и њихова садржина се може проверити. Изјаве су на локалном језику. Све се налазе у бази података Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (МКТБЈ) и носе архивски број који им је Трибунал доделио.

Извештај холандског Ратног института (НИОД) о Сребреници, који је такође познат као Извештај НИОД-а од 2002. године, садржи додатне доказе сличне природе. У Првом поглављу, „Пут од Сребренице до Тузле,“ које се налази у прилогу, приказује се ток пробоја 28. Дивизије. У том тексту, у делу који је обележен жутом бојом, може се прочитати следеће:

„Најзадњи део колоне претрпео је озбиљне губитке. Успоравање је такође колони ометало пролаз кроз Каменицу зато што је ВРС имала прилику да постави заседе које су се показале као непремостиве препреке за већи део колоне. Напади на колону на подручјима око Кравице, Коњевић Поља и Нове Касабе проузроковали су највећи број погинулих. Друго подручје где су многи изгинули било је око Баљковице, последње препреке која се налазила између колоне и територије која је била под контролом Муслимана.“ [2]

Како се види из фусноте, у изворном тексту НИОД-а информација на којој се темељи овај део холандског Извештаја потиче из изјаве коју је НИОД-у дао Хакија Мехољић, шеф полиције у енклави за време сукоба и очевидац догађаја које описује зато што је и сам био припадник колоне са којом се повлачио из Сребренице према Тузли.

У погледу главних спорних питања у предмету Јевић и други, ови докази убедљиво сугеришу закључак да се у приближно исто време и у близини места где су противзаконито били смакнути заробљеници смештени у земљорадничкој задрузи Кравица одвијала војна операција која је произвела погибију значајних размера, али која се у правном смислу са својим последицама мора сматрати легитимном.

Критично питање гласи: на који начин између ове две групе, погинули и стрељани, повући разлику? То је неопходно да би се могла извршити процена броја жртава кривичног дела стрељања ратних заробљеника.

Вештак тужилаштва Ведо Туцо предлаже поједностављен одговор на ово питање који, узгред, драстично повећава број мртвачких тела која би тужилаштво затим могло прогласити за жртве стрељања да би кривичну одговорност за то свалило на оптужене. Он у потпуности занемарује вероватноћу – једва спорну у светлу наведених специфичних околности – да су жртве погубљења и погинули у борбеним дејствима могли бити покопани и измешани у истим масовним гробницама. Његов је став да је само једно ДНК упаривање довољно да би се закључило да целокупан садржај неке секундарне гробнице, без обзира колико ту још било тела која преко ДНК нису повезана са примарном гробницом, ипак потиче из те примарне гробнице, која по дефиницији садржи жртве погубљења.

Такав методолошки приступ на многе ће деловати крајње произвољно. Утолико пре што располажемо такође изјавом сведока Муминовић Бехудина који је са колоном прешао исти терен у време када су се ови трагични догађаји издешавали. Муминовић тврди да су он и остали припадници његове групе пролазили мимо села Сандићи када су приметили српске снаге како укопавају око 500 лешева. Сандићи се налазе на једва три километра од Кравице. Пошто је колона туда прошла неколико часова пре инцидента у земљорадничкој задрузи у Кравици, лешеви за које Муминовић каже да је видео како се укопавају нису могли бити од заробљеника који су настрадали као жртве разјарених стражара. Али они се ипак налазе ту, у непосредној близини.

Према томе, примерено је поставити питање да ли сви лешеви у оближњим масовним гробницама потичу од стрељаних заробљеника? Зар не би било разумно предпоставити да те масовне гробнице садрже и велику количину посмртних остатака погинулих током борбених дејстава која су се одиграла у околини непосредно пре инцидента у задрузи? Присуство у некој гробници једног или више тела упарених помоћу ДНК нема никакав општи значај у односу на порекло посмртних остатака у тој гробници у целини. Подједнако је могуће да они воде порекло од борбе, као и од стрељања.

Убедљиви докази које смо навели, који указују на вероватноћу измешаног присуства људских посмртних остатака из обе категорије, борбених дејстава и стрељања, доказује још једном преку потребу да се у проучавању Сребренице између тих категорија кад год је то могуће повуче јасна разлика уколико нам је стало да дођемо до валидних закључака о томе шта се стварно догодило. Оваквом приступу могли би се супроставити само они којима је у политичком интересу да погинуле у легитимним борбеним дејствима лажно приказују да би на такав начин што више надували број жртава кривичног дела убијања ратних заробљеника.

Корисно је подсетити да је стандард доказивања у кривичном поступку „ван разборите сумње.“

Напомене:

[1] Изјаве неколико припадника колоне 28. дивизије АРБиХ у пробоју из Сребренице, која је у непосредној близини Земљорадничке задруге у Кравици и свега неколико часова пре инцидента са заробљеницима смештеним у просторијама задруге водила борбена дејства против јединица ВРС:

Ademovic Seval

Husic Ramiz

Memisevic, Nurif

Kadric Midhat

Mustafic Husejn

Oric Fadil

[2] Извод из извештаја Холандског института за ратну документацију (НИОД) који се односи на борбена дејства у близини Земљорадничке задруге Кравица у временском периоду када се догодио инцидент са заробљеницима:

Part IV
The repercussion and the aftermath until the end of 1995
Chapter 1
The journey from Srebrenica to Tuzla

21. Summary and conclusions 

The men’s breakout from the enclave and their attempts to reach Tuzla came as a surprise to the VRS and caused considerable confusion. The VRS had expected the men to go to Potocari. This explains why the first group was able to cross the main Bratunac to Konjevic Polje road with relative ease: at this stage the VRS was not yet adequately organized to start the battle. [1] During the march, the VRS therefore left the foremost part of the column relatively unscathed. The second section was not so fortunate. It was here that the privations were greatest and it was here that the majority of casualties fell. [2] As a result of the ambushes, there was little unity or cohesion in this central section. As the march progressed, many people fell behind, lost the way or decided to turn back into more familiar territory in the Srebrenica region and to attempt to reach Zepa from there. Others tried to push onwards in the wake of the vanguard of the column, following the signs that people had passed here, which included corpses and abandoned possessions. Such signs remained visible for many months. The groups who managed to complete the journey to Tuzla took widely varying times to do so. In a few extreme cases, people reached Bosnian territory only after several months.
As described in Part III of this report, the 28th Division faced major problems following Naser Oric’s departure in April 1995. There was a lack of good leadership and there was little cohesion in the division. There were conflicts between the commanders. Ramiz Becirovic had already complained to the 2nd Corps command that he could not keep his officers under control. The lack of adequate military leadership had major consequences for the breakout from the enclave: it proved impossible to arrive at any effective decision and there was no one who was clearly ‘in charge’. Even where commanders did fulfill their responsibilities in this sphere, the internal relations were so poor that there could be no good, coordinated leadership as such. This seriously hampered communications between the various parts of the column, as well as that between the column and the various brigades.

The column was ready to depart shortly after midnight on 12 July, according to the radio message from Ramiz Becirovic to Tuzla. Initial progress was very slow, due not only to the mines along the first section of the route but also the disagreements and lack of decisiveness among the military leaders. Much valuable time was lost, whereupon the VRS was able to take measures as soon as word of the breakout was received. The rearmost section of the column thus came to suffer serious losses. The delays also hampered the column in passing Kamenica, as the VRS had been given the opportunity of laying ambushes which would form an insurmountable obstacle for the larger part of the column. The assaults on the column in the area around Kravica, Konjevic Polje and Nova Kasaba were therefore responsible for the heaviest death toll. A second area in which many victims fell was that around Baljkovica, the final obstacle standing between the column and Muslim-held territory. [3]

Many refugees later stated that the ABiH could and should have provided more assistance from Tuzla. The column’s general route was known as it had been used for earlier journeys to Tuzla. However, because there was no radio contact between the column and the 2nd Corps headquarters throughout the march, the ABiH in Tuzla had to rely on little more than guesswork to determine the exact route and the men’s progress.

(…) Meanwhile, a number of volunteers had been assembled and, without the knowledge of the 2nd Corps command, proceeded to the front. They counted on receiving the support of the troops in the area. Small reconnaissance units were sent into the area, but it was only on Murinovic’s initiative that a full brigade was later sent to the front line. #[6] (Murinovic was himself from Srebrenica). According to Naser Oric, and contrary to Sead Delic’s testimony, it was not true that a substantial section of the 2nd Corps had attempted to #[7]drive a breach through the VRS lines in order to allow the troops and civilians from Srebrenica to pass. Oric claims to have done this himself together with fifteen volunteers #[8] The Deputy Commander Makar also denies that there was any large-scale assistance from the 2nd Corps.#[9] However, some members of the column have pointed out that while the small number of ABiH troops sent from Tuzla could not have hoped to make much difference in forcing a breakthrough, they did indeed offer some help. [10]

[10] Interview Hakija Meholjic, 02/02/98 with additional material supplied on 19/04/98 and 21/05/99.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia