Упечатљив контраст између доживотне казне изречене у Хагу генералу Здравку Толимиру[1] и ослобађајућих пресуда Готовини, Маркачу и Харадинају указује на суштинску неједнакост по националном кључу оптужених пред Хашким трибуналом.

У вези са бројем жртава, пресуда у предмету Толимир садржи неке интересантне разлике у односу на раније констатације Хашког трибунала. Појављују се две различите цифре, које се наводно односе на број убијених. Поред тога, број жртава смањен је за око трећину у поређењу са званично „пресуђеним чињеницама“ Трибунала које су важиле све до недавно.

До Толимирове пресуде, пред Хашким трибуналом је важило да су у оквиру сребреничке операције српске снаге по преком поступку погубиле „између 7.000 и 8.000 заробљеника“. (Првостепена пресуда у предмету Крстић, пар. 84 [2]) Међутим, у пресуди генералу Толимиру број жртава је смањен на 4,970, ако се разматра у вези са релевантним тачкама оптужнице, или 5,749 ако дијапазом проширимо на све за које Веће тврди да су били погубљени, што укључује лица чије се убиство не помиње у оптужници. Број жртава Сребренице које Веће у предмету Толимир признаје креће се у оквирима за око трећину испод стандардне цифре од 8.000.

Одакле ова изненадна промена у односу на број жртава? Нову рачуницу треба разматрати у вези са методолошким олакшицама за којима је ово Веће посегло да би обезбедило ефикасније доношење закључка о геноциду, што је Трибуналу најбитније. Нови приступ погоднији је за потврђивање тезе о геноциду, по цену да се призна да је број убијених био мањи.

У вези са утврђивањем геноцидног умишљаја оптуженог (mens rea), Веће сматра да „број жртава није битан“. (Пар. 726) Појам групе која чини предмет геноцидне радње намерно није строго одређен, па се по Већу може дефинисати од случаја до случаја, на основу комбинације објективних и субјективних критеријума. Довољно је да, по процени Већа, релевантна група има неки посебан идентитет. (Пар. 735) Уништени „део“ групе, чак и када је бројчано мали, може подржати закључак о геноциду уколико „представља губитак који ће се одразити на способност групе да преживи“. (Пар. 749) Најзад, Веће најављује да је његов „појам умишљаја флуидан“, што се објашњава као могућност састављања и повезивања елемената из разних извора како би се стекла слика о стању свести оптуженог и других чланова удружења (УЗП) коме је припадао. (Пар. 772)

На таквим основама Веће констатује да је „постојао удружени злочиначки подухват да се убију војноспособни мушкарци“ Сребренице (Пар. 789). Додаје да за то „не постоје непосредни докази“, па уместо њих набраја „индиректне“. (Пар. 790) На темељу таквих елемената, Веће стаје на становиште да је постојала геноцидна намера да се убијањем војноспособних мушкараца истреби муслиманска заједница у Источној Босни као таква, у чему је „учествовао оптужени у сарадњи са другим официрима руководећег кадра ВРС“. (Пар. 791)

У предмету Толимир критеријум за утврђивање геноцида знатно је олабављен и везан је у још мањој мери за број жртава. (У другостепеној пресуди Крстићу 2004. године, Веће у пар. 8 још увек инсистира на томе да уништени „део“ групе мора бити количински „знатан“ да би подржавао закључак о геноциду.) Деградирањен количинског критеријума у пресуди Толимиру, донедавно строго прописани минимум од 7.000 до 8.000 жртава изгубио је ранију важност. На пример, у случају Жепе Веће је констатовало „геноцид“ на основу ликвидације само три особе из општинског руководства. (Пар. 1147) Закључак је мотивисан тезом, која је свакако дискутибилна, да су они кључна лица и да је њиховим убиством преживљавање целе заједнице наводно доведено у питање. Становништво енклаве Жепа бројало је око 4.500 људи, и ако је убијање само три особе довољно за геноцид, онда логично следи да у случају Сребренице више није потребно довијати се на све могуће начине како би се доказало да је тамо побијено 8.000 особа. Радикалном редефиницијом појма „геноцид“, Трибунал је поједноставио свој задатак и олакшао себи посао. Шта ће Мајке Сребренице о томе да мисле и да ли ће годишњи масовни укопи у Поточарима сваког 11. јула постати сумњиви када број сахрањених ускоро пређе нову званичну цифру убијених од 4.970, то њих уопште не занима.

У закључку, треба истакнути два момента. Прво, у једној табели у пресуди (пар. 570) Веће наводи број од 4.970 жртава према тачкама 22.1–22.4 из оптужнице, што је суштински у реду, с тим што би се о неким од тих цифара могло расправљати. Међутим, у пар. 596 појављује се табела са другом и нешто већом цифром од укупно 5.749 „муслимана које су убиле српске снаге“ у Сребреници и Жепи. Неколико стотина њих није уопште везано ни за једну од тачака наведених у оптужници.

Ово дупло рачуноводство представља отворено нарушавање основних норми судског поступка. Приликом разматрања кривичне одговорности оптуженог, суд увек остаје у оквирима оптужнице. Судском већу није дозвољено да тражи доказе кривице која није обухваћена оптужницом, са циљем да допринесе погоршању правног положаја оптуженог. Али као што смо управо видели, у предмету Толимир првостепено веће је поступило баш тако. Очигледно, Хашки трибунал делује на основу сопствених правних принципа.

Поред овога, знатно смањење званично утврђеног броја жртава има и других импликација. У предмету Толимир, Веће је саслушало исте сведоке и предочени су му готово исти материјални докази у вези са бројем жртава као и претходним већима, која су констатовала много веће цифре. Оно се ипак на крају определило за цифру која је за трећину мања. Неминовно се поставља питање: којем већу и којој методологији за тумачење доказне грађе би требало да верујемо?

Противречност закључака хашких већа у погледу укупног броја жртава у Сребреници разоткрива неспособност свих њих, седамнаест година после догађаја, да понуде минимално поуздан прорачун о димензијама људских губитака.

 

[1] http://www.icty.org/x/cases/tolimir/tjug/en/121212.pdf
[2] http://www.icty.org/x/cases/krstic/acjug/en/krs-aj040419e.pdf

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia