Супротно и издвојено мишљење судије МКТБЈ Приске Матимба Нијамбе из првостепене пресуде изречене у децембру 2012. године генералу Здравку Толимиру, начелнику Обавештајног одељења Војске Републике Српске. Генерал Толимир је био оптужен за геноцид у Сребреници и Жепи, као и за низ других преступа против човечности и кршење закона и обичаја рата.
1. Током овог поступка, поступајући као судија, водила сам се Статутом овог Трибунала који прописује да се Оптужени сматра невиним и да се, у циљу доношења осуђујуће пресуде, све чињенице које су елемент кривичног дела, морају доказати ван разумне сумње. Примењујући овај стандард, утврдила сам да је Већина у овом поступку усвојила неколико закључака са којима се ја не могу сложити.
2. Жалбено веће Трибунала је констатовало [у предмету Благојевић и Јокић, пар. 226] да:
Стандард доказивања у току поступка налаже да Претресно веће може само прогласити оптуженог кривим за кривично дело уколико Тужилаштво докаже ван разумне сумње сваки елемент тог кривичног дела и вид одговорности, и сваку чињеницу која је неопходна за доношење осуђујуће пресуде.
Стога, по закључењу предмета, Оптужени има право на то да се сумња да ли је кривично дело заиста доказано. Правна доктрина Трибунала по овом питању је јасна – свака сумња мора бити решена у корист оптуженог, према принципу in dubio pro reo. Доказни стандард ван разумне сумње “представља високу препреку коју Тужилаштво мора да савлада”. У предмету Челебићи Веће је истакло терет овог стандарда, наводећи следеће:
Није довољно да то буде разуман закључак могућ на темељу тих доказа. То мора да буде једини могући разумни закључак. Ако постоји још неки такође разумно могућ закључак на темељу истих доказа, а који је сагласан с невиношћу оптуженога, оптужени мора бити ослобођен оптужби.
3. Приликом доношења пресуде, Већина се ослањала на доказе који по мојој процени, како сам навела у даљем тексту, не испуњавају тражени стандард „ван разумне сумње“.
1. Уводне примедбе на оцену доказа
4. На почетку, желим да изјавим да су докази против Оптуженог, по свим тачкама оптужнице, у потпуности посредни, засновани на претпоставкама, нагађањима, и на његовој професионалној вези са лицима која су починила злочине за које се терети у Оптужници. Не постоје докази који га повезују са злочинима које су починили његови подређени, нити постоје докази који показују да је он знао да су ти злочини чињени. Веза Оптуженог са злочинима је у потпуности изведена из професионалног ланца команде са лицима која су починила злочине.
5. У правној доктрини Трибунала утврђено је да, приликом одмеравања вредности доказа сведока-саучесника који су могли имати мотиве или побуде да умешају оптуженог, Веће је обавезно да пажљиво размотри укупност околности у којима су докази поднешени. Тако се и врховни судија Хејл [британски правни ауторитет, 1609-1676 – наша примедба] позива на вековну праксу те жестоко осуђује споразуме о изјашњавању о кривици – тог претходника модерне праксе која обезбеђује имунитет од кривичног гоњења саучесницима који су спремни да Круни пруже доказе. Вековима се у англосаксонском праву употреба „доказа саучесника“ или „саучесника-потказивача“ истиче као непоуздана; с тим у вези Хејл наводи следеће:
Пракса прихватања исказа саучесника-потказивача се већ одавно сматра застарелом, и истина је да су признања кривице лажним оптужбама очајних зликоваца створила више невоља добрим људима него што је јавност имала користи од откривања и кажњавања стварних преступника.
6. Није непознато да лица у таквом положају желе да се додворе полицији или Тужилаштву; по пресуди у предмету Benedetto and Labrador v. The Queen, такви су искази „веома непоуздани с обзиром на личну корист коју такви сведоци мисле да могу остварити ако би властима дали информације.“ Сматрало се да таквим сведоцима „интерес није задовољење правде“ јер „они ће готово увек имати јаке личне разлоге да се додворе онима који могу бити у позицији да их награде за њихово добровољно давање исказа.“
7. Како је објашњено у предмету Шамвана [Shamwana] и остали против народа:
Једна је ствар када тужилац позове саучесника-сведока у чији се исказ сумња…Сасвим је друга ствар када се позове човек који не само да је саучесник, већ је и саучесник против кога је започет а није завршен судски поступак.
Врховни суд Замбије у предмету Шамвана даље је закључило да „ако, и само ако је мотив веома јак, судија може да одлучи да искористи своје дискреционо право у корист одбацивања“; такав закључак је правилно обухватио питање да ли је сведок „био под утицајем непрекидних подстицаја“.
8. Међународни судови третирају „доказе саучесника“ са сличном резервом. Жалбено веће у предмету Сетако је недавно исказало своју забринутост и навело „да сведоци-саучесници могу имати мотиве или побуде да умешају оптуженог или да слажу“. Претресно веће има дискреционо право да се ослони на такво сведочење, међутим, оно је „обавезно да озбиљно размотри укупност околности у којем је такво сведочење дато“.
9. Стога, приликом оцене исказа саучесника, ја сам се ослањала на дугу историју великог опреза, због чега не прихватам да су изјаве таквих „саучесника“ дате на истинољубив начин. Примењујући те принципе, у потпуности сам узела у обзир своје запажање о понашању сведока који су осуђени за злочине који проистичу из догађаја наведених у Оптужници – укључујући, између осталих, Момира Николића и Дражена Ердемовића и закључила сам да је њихов лични интерес утицао на нека од њихових сведочења.
10. Брину ме одређени аспекти Николићевог Споразума о изјашњавању о кривици који су прихваћени као докази, а посебно:
У замену за признање кривице Момира Николића по тачки 5. Оптужнице Прогон…Тужилаштво се слаже са следећим: (а) да ће Тужилац препоручити Претресном већу да изрекне казну у трајању од 15 до 20 година.
Момир Николић пристаје на то да истинито сведочи на суђењу суоптуженом у овом предмету пред овим Трибуналом и на свим другим суђењима, саслушањима или другим поступцима пред Трибуналом, како то Тужилаштво буде захтевало.
Тужилаштво и Момир Николић су се споразумели да ће заједно предложити Претресном већу да се изрицање пресуде Момиру Николићу у овом предмету закаже након сведочења Николића у наступајућем суђењу.
11.Као што се види из трећег пасуса у горњем тексту, његова пресуда је зависила од његовог сведочења „у наступајућем суђењу“.
12. Уз такве услове, оптужена лица која сведоче након што су склопили споразум о изјашњавању о кривици са Тужилаштвом увек имају велики подстицај да сведоче у складу са склопљеним споразумом – чије је детаље написало Тужилаштво како би одражавали злочине из оптужнице. Приметила сам да у тим споразумима о изјашњавању о кривици постоје констатације о злочинима којих нема у признању кривице – на пример „присилно премештање“ – а ти термини су употребљени уместо описа стварних догађаја. Након тога, када сведочи лице које је признало кривицу, ови термини се користе у његовом исказу. Наравно да такво сведочење директно одговара тачкама оптужнице суоптуженог, тиме стварајући пречицу како би Веће без неопходних детаља осудило његовог суоптуженог; уместо појединости Већу се нуде само закључци.
13. Из горе наведеног је сасвим јасно да признање кривице није мотивисано кајањем или грижом савести. Горе наведено показује да је признање кривице Момира Николића мотивисано наведеним циљевима смањене казне а да докази из његовог Споразума о изјашњавању о кривици обавезно пребацују кривицу на суоптуженог или потенцијално суоптуженог у другим суђењима. Стога, ја сматрам да су на ово признање кривице утицали неприкладни мотиви, да је он признао кривицу са уверењем да ће, у најмању руку, имати шансу за смањење казне и повлачење оптужнице за најтеже злочине за које се терети. У ствари, Момиру Николићу је казна умањена у предмету у којем је постојала могућност изрицања казне доживотног затвора. Због тога, у одсуству поткрепљујућих доказа из независног извора, ја се нећу ослањати на његове исказе, нити на исказе сведока под сличним подстицајем осим у случају да постоји неки поткрепљујући доказ. С тим у вези, ја наводим предмет Баскервила где се констатује: „поткрепљујући доказ је независно сведочење“. Суд у предмету Баскервил нарочито подсећа да „поткрепљујући доказ није исказ саучесника, и зато исказ једног саучесника није поткрепљујући доказ другог саучесника“.
15. Потребно је опрезно размотрити доказе неких сведока изван БиХ који нису били у потпуности објективни у својим сведочењима што је резултат трауматичног искуства или из неких других разлога. Јоханес Рутен, командир антитенковског вода Холандског батаљона, је пример за то. Постоје независни искази да је он емотивно реаговао према босанским Србима за време одласка босанских Муслимана из Сребренице. С тим у вези, посебно ме забрињава пример од 13. јула 1995. у којем је Рутен упоредио ситуацију у Поточарима са Другим светским ратом и рекао војницима, босанским Србима, према [другом холандском сведоку] Ван Дујину: „Ово је као оно шта се десило пре 50 година, са Нацистима“. Имајући у виду историју те регије, таква је терминологија веома наљутила војнике ВРС на терену, који су сматрали да су жигосани као „Нацисти“. Ван Дујин је изјавио да је резултат свега овога био тај да је превоз цивила, босанских муслимана, морао бити заустављен најмање један сат, јер је морао да смири љуте војнике ВРС и покуша да објасни Рутеново непрофесионално и неприкладно понашање. Оваква непрофесионална изјава о војницима, босанским Србима га доказује као пристрасног сведока. Након што сам прегледала његово сведочење, сматрам да је његова пристрасност и даље очигледна. Та пристрасност је нарочито видљива када он даје закључке уместо директних одговора. С тим у вези, ја наводим његов одговор на питање Оптуженог приликом унакрсног испитивања о томе да ли је било доказа који указују на чињеницу да је ВРС убила девет мушкараца који су пронађени у Поточарима. Он је одговорио:
Дакле, ја никада нисам изјавио да сам сигуран да су припадници ВРС могли тако нешто да ураде, али све што сам раније рекао је водило – води до тог закључка.
16. Слично томе, након што сам видела и чула исказ припадника Холандског батаљона Винцентиуса Егберса, сматрам да тај исказ треба третирати са посебним опрезом. Неки његови одговори су, у ствари, били закључци, које ја сматрам проблематичним будући да се ради о унапред припремљеним ставовима који нису били поткрепљени доказима прихваћеним у овом предмету… У вези поступка превоза цивилног становништва из Поточара, Егберс нпр. закључује да „наравно, људи су том приликом били превезени против њихове воље“ и да „људи нису имали избора“. По његовом мишљењу, оно шта се десило у Поточарима је била депортација – нешто што га је подсетило на „депортацију Јевреја у Другом светском рату“. Изненађена сам да је он у другим случајевима показао незнање о стварима које бих од њега очекивала да зна, будући да он има војно искуство у раду под мандатом УН-а, а ради се о нпр. његовим одговорима на питања о Женевским конвенцијама у вези са демилитаризацијом.
17. Коначно, искази осталих сведока који су учествовали у догађајима на терену 1995. такође повремено показују знакове уврежених предрасуда. На пример, припадник УНМО Џозеф Клингори, чије је исказ углавом информативан, приказан је на видео снимку из Поточара како описује ситуацију у Поточарима:
Ово није добро. Говорим о томе да је то место где су доведени сви мушкарци пренатрпано, пренатрпано. Они седе један на другоме, то није добро.
Међутим, исказом који је дао Клингори током овог испитивања на суду, осликава се много тежа слика догађаја према којој су људи били присиљени да оду без икаквог правог избора и према којој је поступак њиховог превоза „био нечастан јер они нису били питани да ли желе да уђу. У ствари, они су били угурани, и могли су вас силом бацити на земљу.“ Како ће у даљем тексту бити детаљније наведено, док је у Поточарима било веома хаотично због огромног броја цивила, такви делимични описи као овај који даје Кингори, не пружају нам потпуну и истиниту слику о поступку превоза онако како се одвијао на терену.
2. Природа сукоба
(а) Директива 7 и 7/1
18. У овом предмету Већина се у значајној мери ослања на то да су, у периоду из Оптужнице, операције ВРС биле вођене према Директиви 7, те сматра да „су рестрикције конвоја и војних активности против енклава… извршене у складу са стратешким циљевима из Директиве 7“. Ја се са тим не слажем, из разлога које ћу навести у следећем тексту.
19. Већина се ослања на то да Директива 7 одражава намеру вршења напада на цивилно становништво, међутим, Директива 7 се не може разматрати у вакууму, већ се мора тумачити у историјском контексту региона, посебно имајући у виду да је сукоб у БиХ трајао најмање од 1992. Стога, позив Директиве 7 на „елиминацију енклава“ се мора разматрати имајући у виду трогодишњу борбу која се одвијала између три етничке групе у БиХ. Већина закључује да је део „елиминација енклава“ извучен из свеобухватних Стратешких циљева РС који су, како Већина закључује, одредили „политику…чији је циљ уклањање становништва, босанских муслимана из источних енклава.“ Међутим, Већина се не сећа да су Стратешки циљеви настали у исто време када и ВРС; у време када је било „очигледно да друге две националне заједнице у БиХ (муслимани и Хрвати) формирају своје војске.“ У том светлу, читањем Директиве 7 се не откривају нелегални циљеви у вези са цивилним становништвом енклава Сребреница и Жепа. Уместо тога, оно показује један општи план који се односи на укупност сукоба који се одвијао на читавој територији БиХ 1995. године у циљу остваривања територијалне контроле. Даље, не постоје докази да су Стратешки циљеви икада били кориштени као водич за операције ВРС. Наиме, начелник Штаба ВРС Миловановнић није чак ни знао за Стратешке циљеве све до 2004-2005. када је о њима сазнао из сведочења у предмету Тужилац против Слободана Милошевића.
20. Без обзира на то, садржај Директиве 7 је од маргиналне важности за догађаје који су се одвијали у лето 1995, јер је из доказа у поступку јасно да Директива 7/1 мења Директиву 7. Закључак Већине указује на то да „су биле засноване на годишњој анализи борбене готовости… директиве су, по правилу, садржавале задатке за годину дана“. Осим тога, докази указују на то да „због мењања ситуације на терену и разних нових фактора, Директиве се могу чешће објављивати“. Важно је да су, објављивањем нове директиве, старе директиве стављане ван снаге, а језик претходне је био преформулисан и укључен у директиву која се мења. Сведочење о овој теми је било јасно, а сведочили су не само припадници ВРС већ и сведок-експерт Тужилаштва, Ричард Батлер. Зато је Директива 7/1 – издата 31.03.1995, само неколико седмица након Директиве 7 – била водећи „стратешки циљ“ од тог датума надаље, а њена намера није била да „прошири и допуни Директиву 7“ како је закључила Већина.
21. Наиме, Директива 7/1 не садржи важан параграф на који се Већина ослањала доносећи закључак о постојању заједничког циља „како би се створила једна неподношљива ситуација потпуне несигурности без наде за даљи опстанак или живот становника обе енклаве“. У Директиви 7/1, која се опширно бавила активностима које је требало предузети у источним енклавама, могао је поново бити употребљен језик из Директиве 7, али није. Стога, може се сматрати да се од таквог циља – стварања неподношљиве ситуације за становнике енклава Сребренице и Жепе – одустало само неколико седмица након што је он објављен.
22. Друго наређење за извршавање Криваје 95 на које се Већина ослања како би доказала наставак Директиве 7, односи се на „стварање услова за елиминацију енклава…у складу са Оперативним директивама 7 и 7/1“ Главног штаба ВРС, међутим, ишчитавање наређења открива да циљ ових наређења није било цивилно становништво. Уместо тога, ово наређење је дало јасне инструкције ВРС да се „понаша у складу са Женевским конвенцијама“ приликом поступања са ратним војним заробљеницима и цивилним становништвом. Овај документ, као и остали доказни материјал у овом предмету, показује да су припадници ВРС – укључујући Оптуженог у неколико наврата – рутински саветовали своје војнике о потреби да се придржавају закона ратовања и наглашавали да ни цивили ни УНПРОФОР нису мете њихових борбених активности.
(б) „Сигурне зоне“ нису биле демилитаризоване
24. Већина прави разлику између „сигурних зона“ које је прогласио Савет безбедности УН и концепта „демилитаризоване зоне“ према одредбама међународног права, и сходно томе, закључује да те зоне нису смеле бити нападане будући да су биле „превасходно цивилне“ упркос констатацији да су се у енклавама могли налазити војни циљеви. Међутим, како је опширно описано у Пресуди, ранији покушаји прекида ватре и споразуми о демилитаризацији из 1993. између две зараћене стране нису били успешни и образац војних активности је настављен, а у њега спадају и препади које је АБиХ изводила из енклава, а који су изазвали гранатирање из одмазде од стране ВРС. С обзиром на то да је АБиХ користила ове „сигурне зоне“, нарочито имајући у виду да је у енклавама била смештена 28. дивизија и да су енклаве представљале исходиште за извођење напада на ВРС, ја се не слажем да су те зоне задржале превасходно цивилни карактер нити се слажем да су акције ВРС према енклавама обавезно циљале цивиле.
26. Осим тога, јасно је да циљ напада на Жепу (Ступчаница 95) никада није било цивилно становништво. Наређење које је издао Крстић 13. јула је веома јасно и у њему стоји: „Цивилно муслиманско становништво и УНПРОФОР нису мете наших операција. Окупите их и држите под стражом, али сломите и уништите наоружане муслиманске групе“.
3. Присилно премештање
28. Већина констатује да „најмање до почетка марта 1995, општи план руководства босанских Срба је био да се присилно уклони становништво, босански муслимани, из енклава Сребренице и Жепе“. Већина констатује да је овај план успешно извршен у обе енклаве. Закључили су да „превоз аутобусима око 25,000 – 30,000 босанских муслимана из Поточара 12. и 13. јула 1995. и око 4,400 босанских муслимана из Жепе 25-27. јула 1995.“ представља злочине присилног премештања. Ја се не слажем са закључком Већине јер нисам убеђена да је Тужилаштво утврдило ван разумне сумње да су испуњени елементи присилног премештања, дакле, насилан карактер расељавања.
29. Тумачећи закон с тим у вези, ја на почетку примећујем, да би се утврдио злочин присилног премештања мора постојати присилно расељавање лица које се изводи истеривањем или другим обликом присиле. Присилан карактер расељавања се утврђује онда када жртва нема правог избора приликом расељавања.
30. Подсећам на правне одредбе које предвиђају евакуацију. Члан 49. Четврте женевске конвенције и Члан 17. Додатног протокола II. дозвољавају евакуацију окупационој сили уколико је у питању безбедност становништва, или уколико императивни војни разлози захтевају евакуацију. Из разлога описаних у даљем тексту, јасно је да су те евакуације биле неопходне. У тим случајевима, заштитна сила, у датом случају УНПРОФОР, била је прописно обавештена о евакуацији, како то налаже Члан 49. Четврте женевске конвенције.
(а) Присилно премештање из Поточара
31. На основу доказа у овом предмету, по мом мишљењу, хаос и хуманитарна криза у Поточарима су изазвани када се прочуло да је Сребреница пала у руке ВРС, што је проузроковало да 25,000-30.000 цивила из и око Сребренице дође у базу УН и затражи заклон и заштиту од УН, и да тражи да се укрца у аутобусе и камионе како би дошли на територију под контролом АБиХ у Тузли и спојили се са својим мушкарцима који су напустили град пробијајући се у истом правцу. По мом мишљењу, сасвим је логично да су они, у таквим околностима, желели отићи у Тузлу. Доказ D00538 бележи пад Сребренице како је то испричала служба безбедности Команде 2. корпуса АБиХ, у којем се наводи да је идеја евакуације цивила предложена у контексту војних операција; тај предлог није потекао од ВРС, већ је предлог био упућен ВРС. Молим да размотрите следећи пасус:
“Будући да су синоћ четници дошли у Забољину, предграђе Сребренице, народ је провалио у сва складишта у граду и покупио све залихе хране. У паници су се кретали према Поточарима, где су их послали војници УНПРОФОР-а који су им говорили да ће и они отићи у Поточаре. Око 15:00 часова 11. јула 1995, готово читаво цивилно становништво града и околних села је кренуло према главној војној бази УНПРОФОР-а у Поточарима. До 20:00 часова истог дана, око 20,000 избеглица се окупило у и око базе УНПРОФОР-а у Поточарима…Без околишања четници су били само 200-300 метара удаљени од избеглица…Упркос чињеници да он није био званични представник цивила, Несиб МАНЏИЋ је око 22:15 сати у пратњи команданта Холандског батаљона и официра за везу отишао у Братунац на преговоре…Четницима је предложено да осигурају безбедну евакуацију цивила под пратњом УНПРОФОР-а на слободну територију.”
У овом извештају се не описује да је присилно расељавање становништва био циљ снага босанских Срба; уместо тога он веома јасно указује на то, како су говорили припадници АБиХ, да је људима наређено да оду, чак пре него што су стигли у Поточаре:
„У ноћи 11-12. јула 1995, донесена је одлука о пробоју према Тузли…Наређено је да сво цивилно становништо треба да оде одатле, иако су настојали да одлуче да ли да иду са војском или да крену према УНПРОФОР-у.“
(i) Рестрикције конвоја
32. На основу понуђених доказа у овом предмету, ја не могу да закључим да су рестрикције конвоја узроковале хуманитарну кризу у енклавама и допринеле присилном премештању цивилног становништва на начин да се “притисну” у мери у којој би услови живота постали неподношљиви, како је закључила Већина. Ја се слажем са Већином у томе да су на неким “наруџбеницама за конвој били написани иницијали Оптуженог уз реч ‘не’, што је значило да није био одобрен улазак одређене намирнице и/или одредиштe”. Међутим, ја се не слажем да се то може разумети као ограничавање читаве хуманитарне помоћи потребне енклавама. Осим тога, како је наведено у горњем тексту, “синоћ су људи провалили у сва складишта у граду и покупили све залихе хране” (нагласак додат накнадно); по мени то јасно значи да је у Сребреници у јулу 1995. било нелико места са залихама хране. С тим у вези важно је подсетити на тврдњу Оптуженог да је постојала разлика између конвоја УНХЦР-а који су довозили храну цивилном становништву Сребренице, и конвоја УНПРОФОР-а који су допремали материјал само за потребе УНПРОФОР-а. Не постоје докази којима би се избројало колико је конвоја одбијено у односу на број колико је конвоја одобрено, да би се закључило да су рестрикције довеле до недостатка хране за цивиле, или мањак хране.
33. Веће је саслушало исказ да је до почетка јула 1995. АБиХ поставила повећани број пунктова како би блокирала и прегледала конвоје. У ствари, постоје докази да је АБиХ одвајала храну и остале намирнице из хуманитарних конвоја који су улазили у енклаву, што показује да, иако је храна улазила у енклаве, она можда није увек долазила до корисника којима је била намењена, што се не може приписивати ВРС.
(ii) Хуманитарни услови у кампу УН у Поточарима
34. Већина подсећа на катастрофалне услове са којима су се суочила лица која су потражила склониште од 11-13. јула 1995. у бази УН у Поточарима, и закључује да је “потреба да се становништво премести директан резултат услова који су створиле снаге босанских Срба.” Међутим, како би поткрепила овај закључак, Већина се позива на исказ сведока Мирсаде Малагић која је сведочила да су “они само желели да оду с тог места где су знали да им се ништа добро неће десити”. С тим у вези ја желим да додам да, не само да су људи желели да оду те 1995. године, већ је Веће саслушало исказ да су и 1993. цивили једва чекали да оду из енклаве, притом користећи улазеће конвоје УН са намирницама како би се превезли из те зоне. Жеља да се оде из енклаве се појачала у наступајућим месецима због непрестаних борби између зараћених страна, укључујући и страх од ваздушних НАТО напада – другим речима – ради се о природној и јасној тежњи сваког цивила, мушкарца, жене и детета да напусти опкољену зону како би потражили сигурност.
35. Већина се позива на то да се „у маси узнемирених људи (у Поточарима) чуо плач, јецање и вриштање“ да би касније закључила да је ВРС терорисала цивиле у кампу УН-а у намери да изврши дискриминацију на политичкој, расној или верској основи. Не слажем се са овим закључком, јер, када се ради о јецању и вриштању које се чуло у маси, не могу се искључити чарке које настају између људи збијених у маси на малом месту, као што је то било у кампу УН-а. По мом мишљењу, било који нехумани поступак или убиства која су се десила, могу се једино довести у везу са снагама босанских Срба, о чему је наведен исказ који успоставља јасну везу са ВРС. Колико год је то за осуду, ја нисам убеђена да би се углавном застрашујућа атмосфера међу цивилима, босанским муслиманима, могла окарактерисати као свеопшта, нити да би се могла приписати неколицини војника босанских Срба у Поточарима.
36. Ја се слажем са Већином да су услови у Поточарима били катастрофални и да је становништво једва чекало да оде одатле, али ја из тога извлачим другачији закључак. По мом мишљењу, управо је због такве тешке хуманитарне ситуације брзи превоз људи био неопходан, и управо је тешка хуманитарна ситуација објашњење зашто цивили – у сличним ситуацијама како је Мирсада Малагић изјавила у горњем тексту – нису могли више чекати на евакуацију. PW-063 [заштићени сведок] је изјавио да „никада ни у ком контексту није чуо да је неко изразио жељу да остане, било у Сребреници или у Братунцу“. Његов је утисак био да су људи у Поточарима желели да што пре оду из Поточара у Тузлу. На питање Парламентарне комисије Холандије о условима у Поточарима, официр Холандског батаљона, Лендерт Ван Дуијн је потврдио да у таквим околностима ту једноставно није било могуће остати дуже. Он је додао:
“Око 30,000-35,000 избеглица је било збијено на малом месту, буквално су били на сопственом измету. Почели су спонтани порођаји трудница у поодмаклој трудноћи. Не, они заиста више нису могли остати на том месту. То не би била добра идеја. Тада би избила епидемија.”
(iii) Састанци у хотелу Фонтана
37. У вези састанака у хотелу Фонтана у Братунцу, Већина је закључила да их је Младић водио на „претећи и доминантан” начин. Ја се не слажем са овим закључком из неколико разлога. На почетку, по мом мишљењу, важно је бити свестан чињенице да је УНПРОФОР иницирао разговоре о превозу становништва, након разговора са руководством у Сарајеву. У ствари, Кареманс је био тај који је изјавио на првом састанку у хотелу Фонтана да:
По мом мишљењу, ово је крај енклаве. Због становништва, а не због БиХ, ја треба да помогнем становништву највише што могу, да изађе из енклаве, а ја не знам где они желе да оду. Мислим да би већина волела да оде у Тузлу, једном сам био тамо пре три месеца. Мислим да би им живот тамо био бољи него у енклави. Они живе веома бедно.
38. Из горњег текста је јасно да је Кареманс сматрао да треба да подржи изражену жељу босанских муслимана да се безбедно превезу из енклаве и да је он тражио помоћ ВРС за овај задатак. Младићева реакција на ово је била да је он “такође желео да помогне цивилном муслиманском становништву јер они нису били одговорни за оно што се десило” и стога је покренуо разговоре у хотелу Фонтана, на којима су присуствали представници цивила, босанских муслимана. Супротно Већини, ја на видео снимку прихваћеном у овом поступку не видим да су било које активности Младића имале за циљ “понижавање” учесника. У ствари, Младић је изразио добродошлицу, понудио учеснике цигаретама, пивом и сендвичима за ручак. Овај образац понашања је настављен на трећем састанку у хотелу Фонтана, на којем је Младић понудио свој ауто за ћерку, унука и мајку Ћамила Омамовића који је замолио њихову безбедну евакуацију. Осим тога, он је босанским муслиманима понудио сличне погодности и на каснијим састанцима у Бокшаници, нудећи, на пример, јакну Хамдији Торлаку када му је било хладно. Мене не изненађује то што су се неки људи осетили застрашеним на тим састанцима с обзиром на то да је Младић био један познати генерал који је био командант у ситуацији огромне неизвесности.
39. Истовремено, Већина је усредоточена на исказ Равеа и осталих учесника који су звуке клања свиње схватили као претњу, тиме игноришући исказ који указује на један други разуман закључак. По мом мишљењу, Већина је требало да се усредоточи на Доказ D00037, у којем се јасно наводи да се „даје допуштење за клање и испоруку једне свиње за потребе војника УН-а који су смештени у хотелу у Братунцу”. Већина је усвојила овај документ Команде Дринског корпуса од 10.10.1995, међутим, она се ослања на сведочање Равеа да је он „сумњао да ратни заробљеници који су држани у хотелу Фонтана могу наручити храну који су хтели”. У документу Команде Дринског корпуса нити на једном мјесту не пише да су војници Холандског батаљона у хотелу Фонтана наручили свињу за себе. Баш супротно, ВРС је била та која је наредила да свиња подмири потребе војника Холандског батаљона који су држани у заробљеништву, како би обезбедила њихов одговарајући третман ратних војних заробљеника. Из тих разлога, ја закључујем да нема ништа необично у клању те свиње нити да у томе има намере застрашивања.
(iv) Превоз цивила, босанских муслимана
40. Супротно Већини, ја не сматрам да је циљ ВРС био повећање страха и хаоса међу цивилима, босанским муслиманима. У ствари, не изненађује да је Холандски батаљон требало да смири тако огроман број људи на малом месту у кампу УН-а. Истина је да „у неколико случајева, снаге босанских Срба су гурнули и викали на цивиле, босанске муслимане, да уђу у аутобусе” како је закључила Већина, међутим, по мом мишљењу, важно је истаћи да су се такви примери десили тек повремено и то у маси од око 25,000 – 30,000 људи. Осим тога, исказом је утврђено да је ВРС одмах опомињала такве појединце директно на терену. Ван Дујин је сведочио:
“То се догађало повремено. Када би се десило, могао сам да одмах одем и разговарам са српским командантом, и тада сам рекао: ‘Том човеку није место овде, склоните га одавде’. Он би то и урадио. Био сам сведок једног инцидента када је један младић скоро задављен. Српски командант му је рекао: ‘Ти си српски војник, теби није место овде, иди и стани 50 – 100 метара назад’.
“Дакле, док су неки припадници ВРС и МУП-а можда стварали панику, други су били распоређени око цивила како би их заштитили. Поред тога, то што су тада у Поточарима мушкарци били одвојени од жена, деце и стараца, не представља терорисање становништва будући да је обављено у намери да се, у том тренутку, легитимно траже ратни злочинци који су били у енклави. У Поточарима је Франкен био под наређењима да сарађује са циљем да евакуација мора бити „извршена на највећи могући легалан начин уз поштовање људских норми“.
41. Осим тога, на видео снимку се не види да снаге босанских Срба тероришу становништво; на снимку се види да ВРС даје храну и воду људима у маси. Веће се позива на то да је „српска екипа снимила камером како војници ВРС деле чоколаде деци и воду и хлеб босанским муслиманима“, међутим, Већина је закључила да је подела гране и воде извршена „у пропагандне сврхе“. У том закључку Већина се примарно ослања на исказе Рутена и Кингорија, али се не ослања на исказ Мирослава Дероњића у којем је изјавио да су више од два дана делили храну и воду. Без објашњења, Већина такође пропушта сведочење PW-063 који потврђује да је помоћ дељена непрекидно читав дан и следећег дана. PW-063 је сведочио да је оно што су добили „вероватно било недовољно, али нису имали ништа више него то.“ PW-063 је заиста учествовао у дељењу хљеба и млека и зато је у ситуацији да потврди намеру оних који су учествовали у дељењу. Значајно је да је PW-063 одбацио као „бесмислене“ сугестије да су снаге босанских Срба узеле од цивила намирнице које су већ поделили и да су намирнице дељене само за време снимања. Зато, на основу овог исказа, и чак уз мишљење Рутена који дељење хране тумачи као „пропаганду“ или Кингорија за кога је то „глума“, ја сматрам да је разуман закључак тај да се радило о искреним напорима да се помогне људима у Поточарима и да се такве радње не слажу са планом прогона цивилног становништва нити терорисања цивилног становништва у циљу протеривања.
42. Већина се ослања на сведочење неколико припадника УНПРОФОР-а о томе да су аутобуси који су требали да превезу цивиле стигли раније него је било предвиђено, тиме имплицирањући на неприкладне мотиве, што је за мене изненађујуће. У ствари, управо је УНПРОФОР разговарао са Младићем о детаљима превоза на састанцима у хотелу Фонтана и високорангирани војници УНПРОФОР-а и Холандског батаљона су похвалили договоре о превозу цивила из Поточара. С тим у вези, ја подсећам на сведочење Франкена, доказни предмет P00608, телеграм Акашија од 12.07.1995, упућен тадашњем генералном подсекретару УН-а Кофију Анану о УНХЦР-овом плану евакуације избеглица из Сребренице, што потврђује да је УН пристао на евакуацију.
43. Заправо, Франкен је сведочио да је Младић понудио УН-у да изврши евакуацију. Када се вратио у Холандију, Франкен је открио да је између Младића и генерала Руперта Смита постојао писмени споразум о евакуацији. Франкен је објаснио да је документ – на основу садржаја и чињенице да се односи на евакуацију жена, деце и стараца те да је потписан тек када је та операција била завршена – писмена потврда претходног усменог договора између Младића и Смита. Како је Франкен сведочио, будући да УН није могао сам да изврши евакуацију, договорено је да то уради ВРС. Јасно је да је о евакуацији разговарано на свим нивоима руковођења, дакле на нивоу УН, између Акашија и Анана, на нивоу руководства БиХ у Сарајеву, и на терену на нивоу УНПРОФОР-а, конкретно Холандског батаљона. Стога иде у корист ВРС што је могла да благовремено мобилише превоз како би помогла; ја из овога не извлачим исти закључак као и Већина, а то је да благовременост и ефикасност којом је ВРС помогла у превозу на било који начин указује на кривичну намеру.
(в) Жеља цивилног становништва да добровољно напусти енклаву
44. Исказом је утврђено да је већина муслиманских жена, деце и стараца једва чекала да се укрца у аутобусе који су у Поточаре почели стизати 12. јула, како би се превезли на територију под контролом АБиХ. У ствари, у Поточарима се десио стампедо, „људи су газили једни друге да би што пре ушли у аутобусе”, „нису пружили никакав отпор уласку у аутобус”, и „заиста су желели да уђу у аутобусе. Хтели су да побегну из енклаве Сребреница.” Журба да оду је била толика да је Холандски батаљон морао да организује масу како би је држао под контролом. Та жеља је делом била изазвана тежњом за спајањем са својим мушкарцима који су били одлучили да формирају колону и крену према Тузли у ноћи 11. јула у покушају да се пробију из енклаве Сребреница. Веће је саслушало различите примере сведока који су својевољно одлучили да оду из енклаве, и сведока који су сматрали да је евакуација сигурнија. На крају, неколико сведока је изразило жељу да се врати након прекида непријатељстава.
45. Осим тога, подсећам на речи Младића на последњем састанку у хотелу Фонтана 12. јула:
Можете бирати да останете или да одете. Само кажите шта желите. Ако желите да одете, можете ићи где год хоћете. Када се преда оружје свако ће отићи тамо где жели. Једино треба обезбедити гориво а ја ћу обезбедити возила.
Чинећи то, Младић је становништву дао избор да сами одлуче. Та чињеница, уз доказе да су сви ти цивили желели да оду, по мом мишљењу, јасно потврђује да су жене, деца и старци из Поточара отишли добровољно како би се састали са својим вољеним на територији под контролом АБиХ, те да нису били присиљени да уђу у аутобусе, како је то закључила Већина. Осим тога, Дероњић је потврдио да је становништво, босански муслимани, било „у великој мери” превезено према Кладњу на „коректан начин”.
46. У светлу горе наведеног, ја изражавам супротан закључак од закључка Већине да је становништво, босански муслимани из Сребренице, било присилно премештено из Поточара.
(б) Присилно премештање из Жепе
(i) План евакуације Ратног председништва и политичког руководства БиХ
47. Што се тиче разговора о евакуацији босанских муслимана пре пада Жепе, Већина је закључила да су они било једино природни имајући у виду ситуацију у енклави и директни резултат акција ВРС у претходним месецима и седмицама. Ја се не слажем са овим ставом. То је зато што су, како је горе наведено, људи у ствари хтели да оду из Сребренице већ у раним фазама сукоба. Хамдија Торлак је сведочио да је 65 одсто становништва Жепе стигло из других села РС и да су живели у „веома лошим условима”. Људи су желели да оду, а тим захтевима се противила АБиХ. Торлак је сведочио „људи су хтели да оду јер су били под опсадом. Природно је да су хтели да оду”.
48. Када су се почетком јула појачале борбе, одржана је серија састанака између ВРС и босанских муслимана о евакуацији цивилног становништва Жепе. Међутим, важно је подсетити да је до 13. јула, када је одржан први састанак, Палић већ одржавао консултације са политичким руководством БиХ у Сарајеву о могућој евакуацији цивилног становништва. У ствари, материјални докази потврђују да је већ 9. јула било очигледно да су цивилне власти имале намеру да раселе становништво из енклаве, јер су молили председника БиХ Алију Изетбеговића и Делића да постигну хитан договор са ВРС и да се у ту сврху отвори коридор. Термин „раселити” означава одстрањивање становништва без употребе присиле, за разлику од термина „евакуација”. Ови покушаји се спомињу у извештају Живановића Дринском корпусу од 13. јула у којем се наводи:
“Сматрамо да је руководство Жепе спремно за евакуацију, али да руководство у Сарајеву негативно утиче на њихову одлуку. Они их путем медија и у комуникацији упозоравају да не прихвате српску пропаганду и да ће им међународна заједница обезбедити адекватну заштиту.
“Ми такође процењујемо да муслимани у Жепи примењују исту тактику као и у Сребреници. Они су вероватно одлучили да ће за жене и децу бити организована евакуација кроз територију РС и да способно становништво треба да илегално пређе на муслиманску територију. То је вероватно разлог зашто они избегавају састанак, како би купили време да евакуишу способне мушкарце.”
49. Ови разговори у којима је учествовало руководство БиХ, документовани су у кореспонденцији између Изетбеговића и Делића од 18. јула, и између Изетбеговића и Мехмеда Хајрића од 19. јула. Пример је доказ D00060 у којем Изетбеговић обавештава Делића о следећем:
„1. Управо сам разговарао са генералом Смитом. Можда би УНПРОФОР могао евакуисати жене, децу и старце из Жепе. Да ли би се сложио с тим?
„2. Можда бисмо у том случају могли убацити једну бригаду (или батаљон) војника у Жепу преко шумске стазе и успешније наставити борбу.
….
„4. Овде је направљен план евакуације за становништво Жепе у случају да тачке 1. и 2. не успеју. Шаљем ти га. Чекам твој одговор о овоме.“
Ова писма јасно потврђују да је политичко руководство припремало планове да се цивилно становништво повуче из Жепе, и да су истовремено координисане војне активности како би се даље водиле борбене акције против ВРС.
50. Стога, не само да је Ратно председништво у Жепи већ било одлучило да евакуише цивилно становништво пре завршног војног напада на Жепу, већ је и политичко руководство БиХ разговарало о таквом могућем сценарију што, по мом мишљењу, не води до закључка да су у преговорима са ВРС босански муслимани на било који начин били присиљени да пристану на евакуацију цивилног становништва.
(ii) Жеља цивилног становништва да добровољно напусти енклаву
51. Већина је закључила да цивилно становништво није имало другог избора него да напусти енклаву, након акција ВРС које су довеле до пада Жепе, укључујући рестрикције хуманитарне помоћи. Супротно Већини, ја сматрам да докази у овом предмету сугеришу да је цивилно становништво напустило енклаву својом вољом. У горњем тексту је наведено да су већ почетком 1995, због непрекидних борби између ВРС и АБиХ, многи цивили отишли из енклаве а да нису тражили допуштење од локалних власти. Као што је документовано доказима, АБиХ је у јуну 1995. схватила да ти добровољни одласци представљају велики проблем јер су одлазили припадници АБиХ и цивили и ниједна мера коју су предузеле војне и цивилне власти није помогла да се спречи одлазак људи. Палић је проценио да би морао свакодневно хапсити 300-400 људи како би спречио нелегалне одласке. Он је нагласио:
У летњим месецима (1995) као да неки непознати талас проструји међу људима, и изненада створи еуфорију да је најбоље решење одлазак у Тузлу. То буквално створи немир у читавој регији, и тада је већина људи спремна да оде.
Жељу становништва да оде делило је и Ратно председништво у Жепи, које се договорило да цивиле треба евакуисати и да, због страха и несигурности ситуације, останак није опција.
52. Поред тога, ја се не слажем са закључком Већине да су куће босанских муслимана у Жепи могле запалити једино снаге босанских Срба. У ствари, Веће је саслушало исказе да су јединице ВРС палиле сено или колибе – не куће – и да су запаљени стогови сена својим димним сигналима служили као знак њиховог напредовања, што је било неопходно имајући у виду врсту терена. Докази су даље потврдили да је у местима где су се десили случајни инциденти паљевине, Крстић чак захтевао да његове јединице поступају одговорније. Имајући у виду те доказе, ја се не слажем са генералним закључком Већине да је једини разуман закључак да су те куће запалиле снаге босанских Срба. Уз исказ пуковника Бакстера да „су многе куће у пламену у брдима очигледно запалили босански муслимани приликом одласка” крајем јула 1995, по мом мишљењу, потребно је извести друге разумне закључке.
53. Али такође, у данима током евакуације, разни људи су желели да напусте енклаву и ту су жељу јасно изразили. По мом мишљењу, њихова жеља да напусте град, није нешто што се појавило неочекивано. Супротно мишљењу Већине, ја не мислим да се може утврдити да та жеља није била искрена. Баш супротно, будући да је већина мушког становништва већ била побегла у шуму, покушавајући да се пробије на територију под контролом АБиХ, није било разлога да жене и деца остану у Жепи. Одлазак жена, босанских муслиманки из Жепе, по мом мишљењу, није било резултат противправних акција ВРС, већ добровољан избор да се повуку на територију под контролом АБиХ, а не да даље бране Жепу за коју су сматрали да је била поражена. У ствари, када се ради о цивилима из Поточара, мој став је тај да су жене и деца, након што су њихови мушкарци добровољно отишли, желели да буду премештени из Жепе како би се поново спојили са својим мужевима и очевима на територији под контролом АБиХ. УНПРОФОР је признао у извештају од 26. јула да цивили нису били присиљени да напусте град, већ да је та одлука била део свеопште евакуације енклаве. Дакле, што је најважније, поступак превоза није пратило физичко насиље ни сила.
54. С тим у вези, ја подсећам на историју енклаве Жепа. Огромну већину становништва 1995. су, у ствари, чинили расељеници који су из других села дошли у Жепу због рата, и који нису били рођени у Жепи. Овим људима, који нису имали своје домове или имовину у енклави, останак у Жепи је био мање примамљив. Коначно, као и са исказима о Сребреници, Веће је саслушало исказе евакуисаних који су се наредних година вратили у Жепу, као и исказе оних који су желели да се врате.
55. Коначно, постоје искази десет породица које су у почетку хтеле да остану у Жепи у јулу 1995, што је Оптужени прихватио без условљавања. Исказом је утврђено да су на крају сви напустили енклаву, али чињеница да су људи могли изразити жељу о томе да ли да оду или остану, противуречи закључку Већине о присилном карактеру расељавања.
56. Ја потврђујем да је Оптужени, са припадницима ВРС, био присустан током евакуације Жепе, али ја се не слажем са закључком Већине „да је он доприносио атмосфери застрашивања за време овог процеса на начин да је уперио пиштољ у небо, у намери да уплаши цивиле, босанске муслимане”. Приликом закључивања Већина признаје да „Оптужени није отворено претио становницима Жепе”, али се онда ослања на исказ [сведока] Вуда да је „веома претеће” уперити пиштољ у небо, и да „то није нормално понашање једног генерала”. Сматрам да је важно на почетку истаћи да је Вуд, по мени, један од сведока изван БиХ који није био потпуно објективан у свом сведочењу, као што је раније описано у мојим уводним напоменама о оцени доказа. Даље, Вуд је био веома јасан о томе да Оптужени „није уперио (пиштољ) ни на кога”. Током испитивања на суду, Вуд није могао пружити разуман одговор о томе зашто он, као особа која се неколико пута састала са Оптуженим, није једноставно затражио од Оптуженог да спусти пиштољ јер има утисак да тиме плаши људе. Осим тога, ја подсећам на Вудов закључак да ситуација у Жепи представља етничко чишћење којим је управљао Оптужени, укључујући чињеницу да је Оптужени подигао свој пиштољ у вис; он је чак ситуацију упоредио са Холокаустом. Ја сматрам да је овај Вудов опис у потпуности неумесан јер он не одражава стање на терену. Ја не сматрам да је присуство генерала који са пиштољем стоји међу 3,000-4,000 цивила не представља сценарио који се на било који начин може довести у везу са Холокаустом или етничким чишћењем.
57. По мом мишљењу, Оптужени је био у Жепи у својству професионалног војника. Војници обавезно носе оружје, а у овом случају, он је надгледао и помагао евакуацију цивила босанских муслимана. У том процесу, он је проверавао да се становништво безбедно превезе из енклаве и пазио је на опортунистичке криминалце. Из доказа је јасно да Оптужени није никада никоме претио нити је присилио било којег цивила, босанског муслимана, да уђе у аутобус. У ствари, Торлак је сведочио да се, док је он учествовао у преговорима са Оптуженим, у Жепи нису десила неборбена убиства војно способних мушкараца.
58. У светлу горе наведеног, мој став је супротан ставу Већине, јер сматрам да је цивилно становништво Жепе имало прави избор да ли да остане или да оде и да стога нису били присилно премештени из енклаве.
4.Учешће Оптуженог у удруженом злочиначком подухвату убиства
59. Већина је закључила да је Оптужени био учесник удруженог злочиначког подухвата убиства. Ја изражавам супротно мишљење, из следећих разлога.
(а) Обим удруженог злочиначког подухвата убиства
60. На почетку, морам да изразим своје неслагање са закључком да “Снаге босанских Срба нису уложиле стварни напор да идентификују или региструју заробљенике, босанске муслимане – или за размену или за идентификовање осумњичених за ратне злочине”. Већина је прихватила Младићев предлог на трећем састанку у хотелу Фонтана да се провере цивили како би пронашли ратне злочинце, међутим, Већина није схватила да се управо то десило када је почело одвајање.
61. У Поточарима је ВРС обавестила званичнике Холандског батаљона на терену да ће одвојити мушкарце како би их притворили и саслушали у настојању да пронађу лица на списку осумњичених ратних злочинаца. Тај списак наводних ратних злочинаца датиран 12. јули 1995, представља део списа у овом предмету. Већина је закључила да тај списак није имао легитиман циљ идентификовања осумњичених ратних злочинаца међу мушкарцима, босанским муслиманима у Поточарима, али, по мом мишљењу, постојање таквог списка показује да је одвајање способних мушкараца обављено у циљу идентификовања осумњичених ратних злочинаца и да је то легитимна процедура, у ствари, уобичајен поступак за време рата. С тим у вези, ја подсећам да докази такође указују на то да је сличан списак користио Оптужени приликом укрцавања у аутобусе у Жепи.
62. Ван Дуијн, официр Холандског батаљона је сведочио да „то што су Срби тражили (потенцијалне ратне злочинце) је било сасвим логично објашњење.” У ствари, у истрази холандског Парламента о Сребреници, Ван Дуијн је сведочио:
Прича коју је причао српски командант о томе да се мушкарци одвајају, је увек била заснована на изјави да: Ми имамо списак ратних злочинаца и ми желимо да видимо да ли су људи које одвојимо на списку. Чим би људи оставили пасоше и остале личне ствари, прича више није била о томе да су желели да провере идентитет мушкараца. Тада сам српском команданту поново предочио ту причу. Такође сам га питао зашто не дозволе мушкарцима да задрже пасоше. Рекао ми је да их више неће требати. Претходно објашњење које ми је био дао пре два дана сада више није важило… Тада (у два наредна дана), веровао сам када су Срби говорили да одвајају мушкарце како би сазнали да ли су ратни злочинци. Ако размислите о томе, ми то управо радимо. Ако желите да сакупите информације, морате одвојити одређену групу ратних заробљеника и зато из чувате одвојене како бисте сазнали које вам све информације могу дати. Зато одвајање мушкараца само по себи није било необично. Међутим, ми смо имали утисак да са муслиманским мушкарцима неће бити поступано пристојно. Али, када пасоши више нису били потребни, тада одједном почињете схватати да ће се десити нешто ужасно лоше. Али, у том тренутку, чињеница да ће већина њих бити убијена је била незамислива.
Осим тога, ја се не слажем са Већином о томе да је остављање ствари изван Беле куће наговештавало злу намеру. Како је навео барем један сведок, ако би такво наређење било дато, оно би било дато из разлога сигурности и безбедности.
63. Дакле, поступак одвајања мушкараца у Поточарима, барем на самом почетку, указује на легитиман циљ – тражење ратних злочинаца – а није показатељ плана да се почине убиства. Докази о овоме се настављају изван Поточара јер „је дозвољено женама и деци и свима млађим од 18 година а који су били заточени на ливади Сандић да оду аутобусима и камионима”. Чињеница да су многи мушкарци након тога брутално погубљени од стране неких криминализованих војника ВРС је показатељ могућег почетка или почетака плана да се изврше убиства заточеника који су требали бити проверени за ратне злочине, како то напомиње Већина. По мом мишљењу, тај план да се почине убиства је делила та група која се јасно може идентификовати. Поново, једина веза Оптуженог са том групом је била професионална линија команде.
64. Ја се слажем са закључком Већине да је општи план да се почине убиства способних мушкараца из енклаве Сребреница настао вероватно у јутро 12. јула и да се „неминовно развио између 12. и 13. јула и обухватио…мушкарце, босанске муслимане из колоне”, али ја не могу да подржим закључак Већине о обиму удруженог злочиначког подухвата, „да су га делили бројни високорангирани официри ВРС, а извршили безбројни припадници снага босанских Срба”.
65. Уместо тога, докази упућују на то да су на одређеним местима, мале групе војника ВРС починиле убиства и вршили селекцију кога ће убити. Докази у поступку показују да су специфични лични мотиви, као нпр. освета били разлог убистава на различитим местима погубљења. У исказу пред Већем се наводи:
У једном малом објекту у Коњевић Пољу, усред разговора о размени ратних заробљеника, један припадник МУП-а из Братунца је рекао да „он жели да убије заробљенике”.
У складишту у Кравици, докази показују да су убиства изазвана осветом јер је један заробљеник, босански муслиман, узео пушку од припадника 2. одреда Шековићи и убио једног припадника српског МУП-а. Чувари у Кравици су били „узнемирени” пуцњавом извана и рекли су да су их „напали босански муслимани”. У ствари, Веће закључује да је „један заробљеник, босански муслиман, убио Крсту Драгичевића и том приликом је Чутурић задобио опекотине на шаци а да је тај инцидент проузроковао то да су српски чувари постали узнемирени и љути, што је довело до убијања великог броја заробљеника босанских муслимана испред складишта, како је то описао [заштићени сведок] PW-006”. Овај инцидент се јасно односи на једну групу која се одметнула. У закључцима Већа, ово се односило на најмање 600-1,000 убијених лица – дакле, значајан део од укупног броја.
У продавници у Кравици, снаге босанских Срба су питали за лица из одређених села „као нпр. Глогова и Осмаци” – о томе су током овог суђења сведочила три сведока у одвојеним исказима, на три места у Братунцу, једном у аутобусима и једном у хангару иза школе Вук Караџић, а једном у камиону заробљеном поред „гараже Вихор”.
Слично, у школи Петковци, војници у ушли и питали за заробљенике из одређених села.
У школи Луке, доведена је једна дјевојка босанска муслиманка од око 17. година, на место где је PW-017 био заробљен у ноћи 13. јула 1995 и од ње је тражено да идентификује неке мушкарце, босанске муслимане.
66. Ја подсећам да та освета чини злочин убиства и да одмазда у Кравици представља изузетно несразмеран и неприкладан „одговор”, али да би се разумео обим удруженог злочиначког подухвата убиства, не могу се игнорисати специфичне чињенице везане за та убиства. По мом мишљењу, докази једноставно не подржавају закључак да су убиства представљала извођење општег плана снага босанских Срба; уместо тога, јасно је да се радило о групи криминализованих војника ВРС који су искористили прилику да се освете након година тешког рата, неки вероватно да освете смрт својих рођака. Уместо тих чињеница, закључак Већине о општем плану се превасходно ослања на сведочење Момира Николића о томе да је било „познато” да ће ти мушкарци бити убијени – Николићево сазнање потиче од тога како је разумео један разговор који је чуо у поноћ 13-14. јула 1995.
67. Супротно закључку Већине о свеобухватном плану убиства које је имало руководство ВРС, Веће је саслушало исказе да су припадници ВРС – укључујући Оптуженог – у више наврата активно разматрали размену ратних војних заробљеника и то не само пре убиства, већ и у наредним данима и седмицама. Пре свега, констатује се да:
Дана 13. јула „Малинић је издао наређење својим војницима да региструју заробљенике према правилима војне полиције и скоро сви заробљеници су пописани”;
Такође, ујутро 13. јула, „Беара је послао четири аутобуса, два камиона и један камион са приколицом“ у “Касабу” за превоз заробљених муслимана “који ће бити послани у логор у селу Батковић где ће бити извршено одвајање ратних злочинаца (sic) од обичних војника”;
Увече 13. јула, „Јасиковац је рекао припадницима војне полиције да треба да обезбеђују заробљенике који ће стићи у школу“. Према Јасиковцу, заробљеници ће „највероватније” следећег дана отићи у Тузлу;
Ујутру 14. јула, „(Драго) Николић је са састанка изашао љут, и рекао Бирчаковићу да је сазнао да ће доћи неки људи за размену и да Бирчаковић треба да вози Николића у хотел Видиковац”;
Дана 15. јула је у школу Грбавица „стигла делегација официра а виђен је и Младић како улази у спортску дворану. Заробљеницима је речено да се припреме јер ће бити одведени у колективни центар Батковић“.
68. Међутим, упркос потврђујућем исказу да су обављене размене ратних војних заробљеника, Већина се поново ослања на исказ Момира Николића и из тога изводи закључак да су сви разговори и обећања снага босанских Срба дата 13. јула 1995. биле ноторне лажи. Ја не подржавам такав закључак јер је јасно да неки припадници снага босанских Срба, укључујући руководство ВРС, нису подржавали било какав удружени злочиначки подухват убиства. Посебно, ја подсећам на закључке Већа о Срећку Аћимовићу. Из исказа је јасно да он није знао за било какав план када је био упозорен на чињеницу да су у школи Рочевић били заточени мушкарци увече 14. јула 1995. Његова прва реакција је било изненађење стањем ствари у вези са заробљеницима и војницима на тој локацији, те је стога контактирао Команду Зворничке бригаде. Током разговора са Поповићем, речено му је да „не треба да то доживљава тако драматично” и да ће затвореници бити размењени ујутро.” Касније, када му је Поповић наредио да доведе људе „за погубљење затвореника”, Аћимовић је након консултације са Вујом Лазаревићем, помоћником команданта батаљона за морал и верска питања и Митром Лазаревићем, официром за опште послове, глатко одбио да то учини. Даљи докази показују да су Поповић и остали покушавали да регрутују „добровољце” да изврше такве радње – активност која не би била потребна да је читаво руководство ВРС, или његов већи део, подржало један такав злочиначки подухват. Овај исказ потврђује не само да неки припадници ВРС нису били обавештени о том „општем плану”, већ и то да, када су о њему били обавештени, неки нису подржали такве злочиначке активности.
69. Поред тога, мора се узети у обзир и то да закључак Већа обухвата у најмању руку Братуначку бригаду и њен батаљон војне полиције који су имали задатак да штите затворенике од цивилног становништва будући да је неколико сведока сведочило о „атмосфери мржње у Братунцу у том периоду”. Слично томе, војна полиција је била распоређена како би заштитила затворенике од „око 100 локалних становника, од којих су неки били наоружани” а који су се окупили испред школе Грбавци и говорили да „све затворенике треба убити”. Овај исказ се слаже са исказом у спису да је ВРС схватала важност размене заробљеника, имајући у виду рат и преговоре о Жепи – преговоре који су зависили од споразума о размени заробљеника. Стога, разумно је веровати да би руководство ВРС настојало да ратне војне заробљенике сачува живе како би их даље разменило. У ствари, исказ показује да су многи мушкарци, босански муслимани, успешно размењени као ратни војни заробљеници у јулу 1995. и касније. То директно показује, по мом мишљењу, да нису сви војници ВРС учествовали у операцији бруталног убијања. Супротно Већини, ја сматрам да су тамо били такође војници који су били добронамерни и који су се придржавали закона, а који су поступали према стандардним процедурама које обухватају поштовање међународних правила о ратним војним заробљеницима.
70. Пре свега, многе чињенице обелодањене током овог суђења противречне су свеобухватном плану убиства, како је то закључила Већина. На пример, ако је у то време важио један кровни, свеобухватни план ВРС да се убију способни муслимански мушкарци из Сребренице и Жепе, тада није било потребно улагати напор да се заробе мушкарци из колоне нити да их се охрабри да се предају како би се сачували живи у заточеничким центрима, а онда их преместити на друге локације, посебно у околностима недостатка горива. Ја даље подсећам на бројне примере у спису овог предмета о томе да су војници ВРС давали храну и воду ратним војним заробљеницима.
71. Што се тиче мушкараца који су кренули из Шушњара, Франкен је сведочио да је ВРС била опремљена на начин да “ако су хтели да убију све у тој колони, то су могли урадити”. Имајући у виду такав капацитет ВРС, број убијених мушкараца, иако велик, не може сам створити неопходан закључак о свеобухватном злочиначком подухвату убиства; како је горе наведено, остатак доказа не показује да је читава ВРС добровољно учествовала у таквом плану. Стога, на основу доказа предочених у овом предмету, ја се не слажем да је удружени злочиначки подухват убиства обухватио све снаге босанских Срба; уместо тога, они показују да учесници удруженог злочиначког подухвата убиства чине једну малу, ограничену, неидентификовану групу ниткова припадника ВРС, вођену својим личним мотивима, који су искористили ситуацију у којој су се затекли 12-13. јула 1995.
(б) Не постоји неопходна намера Оптуженог
72. У складу са мојим претходним закључцима, сматрам да је Већина погрешила приликом закључивања да је Оптужени учествовао у удруженом злочиначком подухвату убиства. Докази не подржавају ван разумне сумње тврдњу да је он делио геноцидну намеру или намеру да помогне удруженом злочиначком подухвату убиства.
73. Без било којег предоченог доказа у току овог поступка о писменом плану удруженог злочиначког подухвата убиства, или било којег исказа или директних изјава који показују такву намеру, Већина се ослања на посредне доказе и извлачи закључке о постојању mens rea [злочиначког умишљаја]. Пре свега, Већина се ослања на сведочење одређених сведока који су осуђени за злочине који проистичу из догађаја наведених у Оптужници. Како сам навела у горњем тексту, ја се не могу ослонити на сведочење тих сведока, па стога сматрам да је немогуће извести закључак о злочиначкој намери овог Оптуженог, на основу њихових сведочења. По мом мишљењу, такав закључак о намери се не може извести ван сваке разумне сумње, нарочито када други поступци Оптуженог противрече таквој намери.
74. С тим у вези, докази показују да Оптужени није учествовао у било каквом удруженом злочиначком подухвату убиства, нити постоји доказ који показује да је он био свестан радњи својих подређених. Он очигледно није присуствовао догађајима који су се одвијали у Сребреници. Како показује докуменат где се приказују Поступци и Понашање Оптуженог, извештаји о радњама, сазнањима и кретању Оптуженог од 10-12. јула 1995 су оскудни. Ја подсећам на извештаје који показују да је Оптужени 10. јула 1995. разговарао са Жанвијеом о нападима ВРС на УНПРОФОР; Оптужени је одговорио да о томе нема информација – што је Већина окарактерисала као „негирање“ без даљег образлагања – и изјавио је да је проследио информације Младићу који је „искористио свој утицај да смири ситуацију“. Након тога, 12. јула 1995, установљено је да је Оптужени био у Бијељини гдје је организовао превоз 1,000-1,300 војника АБиХ у колективни центар и издао безбедносну узбуну о колони мушкараца у покушају пробоја, када су установили да су у колони припадници АБиХ. Најупечатљивије у вези са овим је то што у овом поступку нема доказа о томе где је Оптужени био, нити има доказа о томе шта је радио тог критичног дана 11. јула 1995. Дана 13. јула 1995, установљено је да је Оптужени био укључен у преговоре о евакуацији Жепе и о размени ратних војних заробљеника.
75. За време и након почињених убистава, Оптужени је био активно укључен у операције у Жепи, и био је усредоточен на преговоре о евакуацији цивилног становништва и предаји или заробљавању војника АБиХ и размени. Докази јасно показују да је најмање до 13. јула Оптужени мислио да ће заробљени мушкарци бити послани у колективни центар Батковић на размену. Од тог датума, ми не знамо више о његовим сазнањима осим да је одговорио да „се одустало“ од идеје да се преместе тамо. Ово не показује ван разумне сумне да је он знао да ће мушкарци бити убијени; осим тога, не показује да је он икада имао намеру да се укључи у удружени злочиначки подухват убиства.
76. У овој фази, Већина се озбиљно ослања на то да доказни предмет P00125 показује да је Оптужени предложио да се предузму активности у вези више од 1,000 босанских муслимана заробљених у зони Касабе. Имајући у виду доказ P00125, ја изражавам супротно мишљење у погледу прихватљивости и кориштења документа који је веома споран. Недоследности које Већина не сматра проблематичним, по мом мишљењу бацају сумњу на поузданост документа – нарочито, јер су га Савчић и Малинић довели у питање будући да истовремено садржи наређење и предлог, што је нелогично; осим тога, Савчић се није могао сетити да га је написао, а Малинић се не сећа да га је примио; чињеница је да није био потписан. Приликом доношења важног закључка ја се не бих ослањала на овај документ, како је то учинила Већина.
77. Чак и кад би био прихваћен као поуздан, он не показује познавање „подлог плана”, како је наведено у закључку Већине, нити то да је „Оптужени предлагао мере, по мишљењу Већине, које одражавају координисани покушај да се прикрије подао план о којем су размишљали учесници удруженог злочиначког подухвата убиства”. Ја се са тим не слажем. Приликом читања, документ показује само предлог Оптуженог да се предузму мере по питању ратних војних заробљеника за које се сматрало да су из 28. дивизије; дужност да даје предлоге у вези ратних војних заробљеника је у потпуности у складу са легитимном улогом Оптуженог у размени ратних војних заробљеника. Када је прегледао документ, Малинић је сведочио:
Ја не знам зашто је то тако важно. Можда је моје схватање сувише уско, али ја у овом наређењу не видим ништа погрешно. У овом предлогу/наређењу ја не видим ништа лоше по питању времена или зоне ратних дејстава (sic). Све оружане снаге у свету раде на исти начин.
78. Будући да је Оптужени учествовао у преговорима у Жепи 13. јула, ја морам да донесем разуман закључак да је Оптужени покушавао да обезбеди да ВРС сачува ове војне ратне заробљенике за посебне сврхе током преговора о Жепи који су већ трајали, тако да би они могли бити предати УНПРОФОР-у или послати у колективни центар Батковић где би могли бити размењени за ратне војне заробљенике из других делова БиХ. У ствари, овај број се слаже са Доказом D00049 у којем Оптужени, касно увече истог дана, тражи смештај за те мушкарце и предлаже место на којем би се могло сместити барем 800 ратних војних заробљеника. Седмицу дана касније, на састанку на Сарајевском аеродрому 20. јула, у споразуму о размени заробљеника се нарочито наводе „нови заробљеници из Сребренице”. Привремени споразум склопљен 25. јула 1995. нарочито наводи да ће „УНПРОФОР морати обезбедити размену свих ратних војних заробљеника на обе стране (500-1,000 особа).” Имајући у виду конзистентност његових поступака у обезбеђивању тих ратних војних заробљеника и непрестане покушаје да те заробљенике искористи за размену, ја сматрам да је такође разумно да је Оптужени веровао да су ти мушкарци живи и досупни за размену и да није био обавештен о масовним убиствима која су се десила. Поред тога, разумно је да се верује да су учесници удруженог злочиначког подухвата убиства таква дела крили од својих надређених – укључујући Оптуженог – јер су се могле предузети мере против њих. Криминална дела, по својој природи, најчешће нису јавна.
79. Даље, у спису се показује да су друге радње и инструкције Оптуженог противречне геноцидној намери или намери да почини убиства. Већина се у великој мери ослања на Доказ P00488 јер је у документу прочитала да су цивили, босански муслимани, планиране жртве. Међутим, с обзиром на то да је циљ његовог обавештајног одељења био тај да буде корак испред АБиХ, друга разумна интерпретација овог документа је она на коју указује Оптужени у својим поднесцима – да је он предлагао уништење празних локација које су идентификоване као могуће локације на које се може преместити становништво босансих муслимана укључујући војнике АБиХ. Мноштво наређења и упутстава Оптуженог немају никакав фокус на цивилно становништво. У ствари, неколико његових директива, пре и после настанка Доказа P00488, указују на исказани опрез у циљу заштите цивилног становништва у борбеним дејствима. На пример:
Дана 9. јула 1995, у наређењу председника које је Оптужени пренео наводи се да се „мора обезбедити пуна заштита припадницима УНПРОФОР-а и цивилном муслиманском становништву те да им се гарантује сигурност у случају преласка на територију Републике Српске”, и, с тим у вези, Крстићу је било наређено да изда наређење подређеним јединицама да изврше наредбу председника.
Дана 25. јула 1995, када су ратни војни заробљеници изашли из аутобуса, Оптужени је издао усмено наређење да се обезбеди њихова заштита и наредио је Чаркићу да састави извештај како би се обезбедила заштита, укључујући оброке, медицинску негу, могућност молитве и регистрацију МКЦК. Када су се заробљеници жалили да су опљачкани, Оптужени је отворио истрагу.
Поред тога, Оптужени је доставио Главном штабу ВРС споразум о прекиду ватре постигнут у октобру 1995, у којем се обезбеђује “хумано поступање са свим цивилима и ратним заробљеницима“.
Такви специфични примери сведоче против закључка о кривици mens rea Оптуженог, како је закључила Већина.
5. Убиства Хајрића, Палића и Имамовића
80. У погледу убиства Хајрића, Палића и Имамовића из Жепе, Већина је закључила да је њихово убиство “случај намерног уништења ограничене групе људи” чији је нестанак утицао на преживљавање читаве групе будући да су они уживали статус „бранилаца босанских муслимана источне БиХ”. Већина стога закључује да су снаге босанских Срба убиле те особе са специфичном геноцидном намером уништења дела становништва босанских муслимана.
81. Ја изражавам супротно мишљење од закључка Већине. На почетку подсећам да не постоје докази о намери Оптуженог да циља на та лица као вође заједнице; у ствари, мада Оптужени јесте лично удаљио Хајрића из аутобуса у Бокшаници, како је изјавио, једини разлог за то био је тај „да је он војно способан”. Док, по мом мишљењу, каснија убиства Хајрића, Палића и Имамовића вероватно имају везе са њиховим функцијама, у овом конкретном случају радило се о једном војном и два политичка руководиоца. Ово је нарочито важно када се има у виду да снаге босанских Срба нису убиле читаво руководство иако су имали прилику да то ураде. Хамдија Торлак, председник Извршног одбора Жепе, био је у истом затвору као и Хајрић и Имамовић, али он није убијен већ је размењен са преосталим затвореницима у јануару 1996. Очигледно је да је ВРС заробила Хајрића, Палића и Имамовића због њихових функција у Жепи, али ја сматрам да се веома мало зна о околностима и разлозима за њихово убиство. Оно што Веће зна о томе показује да су докази веома слаби, јер се углавном заснивају на исказима сведока, међу којима се два сведока позивају на гласине, а један је у извесној мери контрадикторан о томе шта се десило Палићу. Ниједан од исказа не баца светло на конкретне околности њиховог убиства. Осим тога, посебно у случају Палић, Палић је био чуван жив након догађаја у Жепи. Дакле, по мом мишљењу, закључак да су они убијени у намери да се уништи део заштићене групе је претеран.
82. По мом мишљењу, њихово убиство се може приписати добро познатом непријатељству између босанских Срба и муслимана, које је у овом случају могло бити увећано жељом да се наплате стари рачуни против угледних људи супротне стране после неколико година жестоког оружаног сукоба и деценијске мржње између босанских муслимана и Срба. Будући да нема довољно доказа о убиству Хајрића, Палића и Имамовића да би се могли приписати непријатељској намери, ја не закључујем, на основу доступних доказа, да су та тројица изабрани како би били убијени због утицаја који би њихов нестанак имао на преживљавање групе. Зато ја закључујем да се убиство тројице мушкараца не може приписати злочину геноцида већ опортунистичким убиствима која су извршила непозната лица у хаосу рата. На крају, опортунистичка убиства, како и сама реч значи, нису планирана већ се извршавају када се за то укаже прилика.
83. Сходно томе, ја не могу закључити да је специфична геноцидна намера уништења групе становништва босанских муслимана у вези убистава тројице муслиманских лидера доказана ван разумне сумње, и зато ја изражавам супротно мишљење од закључка Већине у овом предмету.
6. Укупан број убијених
84. Када се ради о укупном броју убијених у инцидентима из Пресуде, ја се слажем са закључком Већа на темељу исказа сведока и материјалних доказа који подупиру тај број. У спису постоји доказ који упућује на то да је у извесном броју масовних гробница пронађено неколико стотина тела са свезаним рукама и повезима преко очију. Ја могу да закључим ван разумне сумње да су те људе убили припадници снага босанских Срба. Међутим, без даљих форензичких доказа за известан број за које не постоје јасни докази, ја нисам убеђена ван разумне сумње да смрти испуњавају елементе убиства. Докази у овом предмету показују да су многи из колоне убијени у борби – могуће око 3,000 мушкараца. Стога, услед постојања доказа који наводе другачије узроке смрти, како на то подсећа и само Веће – укључујући убиства у борби, самоубиства, у међусобним сукобима и под природним околностима – ја не могу закључити ван разумне сумње да су они били жртве убистава које су извршиле снаге босанских Срба, и зато ја изражавам супротно мишљење од закључка Већине да су такви узроци смрти „у приличној мањини”. Како је наведено у пресуди:
Веће нема доказе на основу којих може закључити да те смрти чине мањи број нестанака са подручја Сребренице.
7. Закључак
(а) Оптужбе о присилном премештању
85. Ја изражавам мишљење супротно закључку Већине да је између снага босанских Срба и руководства РС постојао удружени злочиначки подухват насилног премештања становништва. Ја не сматрам да је постојала заједничка намера да се почини тај злочиначки подухват, већ сматрам да је становништво желело да напусти енклаве и да је уз помоћ АБиХ и Ратног председништва Жепе преговарало о евакуацији људи због ратне нужде. Због тога, ја не сматрам да је било какво „присилно премештање” могло допринети доношењу закључка о геноциду или завери да се почини геноцид. Ја такође не сматрам, на основу свих доказа у спису, да су снаге босанских Срба прогнале цивиле, босанске муслимане из Сребренице и Жепе са неопходном посебном намером. Пошто нисам закључила да се овде ради о суштинском злочину присилног премештања или удруженог злочиначког подухвата присилног премештања становништва енклава, ја самим тим не сматрам да је Оптужени кривично одговоран за ова померања са становишта било којег модалитета одговорности.
(б) Природа удруженог злочиначког подухвата убиства
86. Осим тога, ја сматрам да је удружени злочиначки подухват убиства мушкараца, босанских муслимана, настао спонтано 12-13. јула 1995, али ја изражавам супротно мишљење закључку Већине да удружени злочиначки подухват убиства представља „веома организовану операцију убијања коју су израдили и делили многи високо рангирани официри ВРС, а извршили небројени припадници снага босанских Срба.“ По мом мишљењу, „спонтаност” удруженог злочиначког подухвата, који је сакупљао добровољце да изврше убиства, такође води до разумног закључка да је он настао у једној малој групи појединаца која је деловала неовлаштено и тајно. Међутим, ја сматрам да је убиство тројице муслиманских лидера одвојено од удруженог злочиначког подухвата и да је почињено од стране опортунистичких појединаца у непознато време, вероватно дуго након догађаја у Сребреници и Жепи.
(в) Наводна одговорност Оптуженог за убиство
87. Осим тога, ја сматрам да не постоје докази о значајном доприносу Оптуженог у удруженом злочиначком подухвату убиства, нити да постоји неопходна намера удруженог злочиначког подухвата „да се почини злочин”. Стога, ја не сматрам да је Оптужени био припадник удруженог злочиначког подухвата убиства, те стога закључујем да он није одговоран за дела у оквиру заједничке намере удруженог злочиначког подухвата да се изврше убиства. Будући да Оптужени није био члан удруженог злочиначког подухвата, не поставља се питање његове одговорности за злочине изван заједничке намере УЗП који су били природна и предвидива последица УЗП. С тим у вези, ја не сматрам да докази подржавају тврдњу да је Оптужени директно починио, планирао, подстицао, наредио или на други начин помагао или подржавао планирање, припрему и извршавање тих злочина.
(г) Закључци по појединачним тачкама Оптужнице
88.У погледу Тачке 1. (геноцид), ја сматрам да Оптужени није имао неопходну намеру да изврши геноцид. Осим тога, будући да сам закључила да Оптужени није био одговоран за убиство и да није постојало присилно премештање из Сребренице и Жепе и лоше поступање према цивилном становништву, стога не постоји основа за закључак да је Оптужени починио било које од суштинских дела геноцида како је наведено у Члану 4(2) Статута и како то наводи Тужилаштво у Оптужници. Стога ја закључујем да Оптужени не сноси кривичну одговорност за злочин геноцида, како је наведено у Тачки 1. Оптужнице. Ја желим да нагласим да у тексту закључка о кривичној одговорности Оптуженог ја не постављам питање да ли је почињен геноцид након пада Сребренице.
89. Будући да Оптужени није имао неопходну намеру да изврши геноцид, не може се утврдити да је кривично одговоран за заверу да се почини геноцид према Тачки 2. Оптужнице.
90.Оптужени није одговоран за убиство по било којем модалитету одговорности. Из тога следи да он треба бити ослобођен оптужбе за убиство као злочин против човечности, и за кршење закона и обичаја рата, по тачкама 4. и 5. Оптужнице. Будући да Оптужени није одговоран за убиство, он се не може сматрати одговорним за истребљење као злочин против човечности по тачки 3. Оптужнице, јер истребљење претпоставља убиство огромних размера.
91. Ја сам у горњем тексту закључила да Оптужени није одговоран за премештање цивила, босанских муслимана из енклаве Сребренице и Жепе под било којим модалитетом одговорности. Из тога следи да Оптужени није кривично одговоран за злочин нехуманог поступања путем насилног премештања као злочин против човечности под тачком 7.
92. У Оптужници се наводи да је Оптужени одговоран за злочин протеривања који је извршен на следећи начин: (а) убиства цивила, босанских муслимана, (б) окрутно и нехумано поступање са цивилима, босанским муслиманима, (в) терорисање цивила босанских муслимана у Сребреници и Поточарима, (г) уништавање личне имовине и ствари који су припадале босанским муслиманима и (д) присилно премештање босанских муслимана из Сребренице и Жепе. Будући да ја не сматрам да је Оптужени кривично одговоран за злочин убиства, ја не сматрам да је он одговоран за злочин прогона убиством цивила босанских муслимана. Будући да сам закључила да није постојало присилно премештање из Сребренице и Жепе, ја не сматрам да је Оптужени одговоран за прогон присилним премештањем босанских муслимана из Сребренице и Жепе. По мом мишљењу он не може бити одговоран за прогон јер ја не сматрам да је постојао план о окрутном и нехуманом поступању према цивилима или терорисању цивила у Сребреници и Жепи. Будући да он није учествовао нити у једном од горе наведених злочина, УЗП присилног премештања или УЗП да се почини убиство за које се терети, не постоји основ да се он прогласи кривично одговорним за злочин прогона уништавањем личне имовине и ствари које припадају босанским муслиманима.
93.На основу свих доказа у спису, ја нисам у потпуности убеђена да је Оптужени крив за оптужбе за које се терети у Оптужници и стога сматрам да оптужени Здравко Толимир НИЈЕ КРИВ према члану 7(1) Статута по следећим тачкама оптужнице:
Тачка 1: Геноцид према Члану 4(3)(а) Статута;
Тачка 2: Завера да се почини геноцид према Члану 4(3)(б) Статута;
Тачка 3: Истребљење, злочин против човечности према Члану 5(б) Статута;
Тачка 4: Убиство, злочин против човечности према Члану 5(а) Статута;
Тачка 5: Убиство, кршење закона и обичаја рата према Члану 3 Статута;
Тачка 6: Прогон, злочин против човечност према Члану 5 (х) Статута;
Тачка 7: Нехумани поступак присилног премештања, злочин против човечности према Члану 5(и) Статута.
94. Како је наведено у Оптужници, ја се слажем са Већином да Оптужени НИЈЕ КРИВ по Тачки 8 (депортација).
95. С обзиром на закључке из горњег текста, ја бих Оптуженог Здравка Толимира ОСЛОБОДИЛА по свих осам (8) тачака Оптужнице.
Приска Матимба Нијамбе,
Судија
12. децембар 2012.
Хаг
Холандија