Говор одржан на тематској дебати „Улога међународних кривичних судова у помирењу,“ Генерална скупштина Уједињених нација, Њујорк, 10. април 2013.
Као председник Генералне скупштине, Вук Јеремић је у поздравном говору рекао да се данас срећемо поводом 20. годишњице од стварања Међународног кривичног суда за бившу Југославију 1993. Тај догађај означио је почетак модерног доба у међународном кривичном праву, у ком је број међународних кривичних судова нагло порастао.
Међутим, 2013. обележава се још једна важна годишњица, која се директно тиче теме о којој ћемо дискутовати овог поподнева, а то је помирење. Ради се о 50. годишњици потписивања Јелисејског уговора између Француске и Немачке, догађаја који многи сматрају кључним тренутком у процесу помирења две европске велесиле чији су ратови у 19. и 20. веку читав свет гурнули у хаос.
Желео бих да ове две годишњице употребим као повод да изнесем две примедбе у вези са судовима и помирењем. Прва се односи на поредак, а друга на историју.
Примедба која се односи на поредак је ова. Дубоко сам уверен да је пројекат међународних кривичних судова осуђен на пропаст. Као што сам већ рекао у својим књигама, предавањима и чланцима, верујем да на путу ка циљу – а то је да се међународним судовима додели улога да спроводе законе ратовања – стоје непремостиве уставне, моралне и политичке препреке. Такође сматрам да се кривично право просто урушава под тежином суђења политичким вођима, јер није могуће сјединити државне поступке и злочине појединаца, а верујем и да су ad hoc судови и МКС прекршили најосновније принципе међународног закона, односно прекршили закон. Ово се догодило или због тога што њихов правни основ није довољно чврст (као што је случај са ад хоц судовима, пошто кривични суд нужно настаје као последица закона, а не извршних аката као што су резолуције Савета безбедности) или због тога што су превазишли своје моћи (ово је случај са МСК, који је подигао оптужнице против грађана па чак и против шефова држава које не признају Римски статут).
Верујем да су бројне критике које су данас упућене на рачун функционисања постојећих судова, пре свега од стране председника Србије и министра правде Руанде, неизбежна последица ових суштинских, уставних проблема. Лоше функционисање ових судова и њихова очигледна пристрасност нису финесе које се могу дотерати, како тврде њихове присталице, уз аргументе да су међународни судови још у повоју и да им треба времена да се развију. Не, основни уставни проблеми ће остати и наставиће да из основа ометају и саботирају овај пројекат.
Наглашавам да свакако верујем да ратним злочинцима треба судити, и да се то мора чинити уз најстроже поштовање владавине закона онако како ју је дефинисао Дајси (Dicey): „Подразумевамо (под владавином закона), пре свега, да се ниједан човек не може казнити нити натерати да трпи физичке или материјалне последице изузев због изричитог кршења закона утврђеног на основу уобичајеног права пред уобичајеним судовима те земље.“ Управо из овог разлога ја тврдим да су међународни кривични судови, који крше ове основне принципе, грешка и да их треба укинути или радикално изменити.
Верујем, штавише, да је услед оваквог развоја догађаја и успона тог интервенционизма отеловљеног у виду међународних кривичних судова угрожен сам систем Уједињених нација. Овакав развој догађаја појачава неравнотежу моћи коју у рукама има Савет безбедности, за шта верујем да се не може одржати на дуге стазе, а уз то слаби принципе суверене једнакости и немешања истакнуте у Повељи УН али и у бројним резолуцијама Генералне скупштине донетим током много деценија и бројним пресудама Међународног суда правде.
Зато не верујем да међународни кривични судови имају икакву улогу у помирењу. Верујем да се уставни и политички проблеми међународних кривичних судова не могу решити. Штавише, сматрам да је успон међународних кривичних судова сам по себи симптом једног суштинског проблема, а то је да се улога државе у концептуалном смислу више не схвата на прави начин, што негативно утиче на нашу представу о рату, па самим тим и о миру.
Ово неодговарајуће схватање улоге државе у суштини је постхладноратовски феномен. У периоду после пада СССР-а дошло је до драстичног пораста броја резолуција Савета безбедности УН, пораста броја и ширења овлашћења наднационалних организација попут ЕУ, СТО и, наравно, међународних судова. У многим круговима, а сада и у законима о рату и миру, претпоставља се да су интернационалне организације боље од националних.
Верујем да је то погрешно. Међународни кривични судови на најбољи начин илуструју ту грешку, јер је законско право да се дели правда – да се злочинци туже и кажњавају – управо суштинска одлика државности. Она чак у већој мери дефинише државност од осталих традиционалних одлика државности као што су право објаве рата или право издавања монета. Законско право да се казне злочинци најјаснији је израз суверенитета, пошто је право на употребу насиља у законском смислу неотуђиво. У разлици која постоји између државе која хапси злочинце и једног киднапера наћи ћемо управо дефиницију државности.
Ово неопозиво право на примену казне држава ужива под веома јасним условима, наиме, у замену за коришћење тог права, грађанима који поштују закон држава пружа заштиту. Другим речима, ово право потиче из друштвеног уговора. Међународни судови систематски крше тај друштвени уговор, пошто не пружају заштиту у замену за казне које одређују, јер нису део државе и немају полицију. Међународни злочинци, пошто нису укључени у државне структуре, савршен су пример за моћ без одговорности. Ова наизглед једноставна уставна заврзлама у бити је свих осталих дефеката који ме уверавају да међународни судови не могу да функционишу.
Ово неразумевање за – или жеља да се пренебрегну – основне чињенице о државности такође је искривило наше поимање рата и мира. Верујем, напротив, да ратовање јесте политичка активност, којом се без изузетка баве државе или њихови опуномоћеници или групе које теже да се лате државне власти. Чињеница да се ратовање данас углавном, можда најпре, посматра у светлу кривичног закона, а не у светлу политике и државности, управо је једна од последица погрешног схватања државног поретка. Али рат се не може поистоветити са понашањем једног злочинца, као што се често чини не би ли се осудили политички и војни лидери, уз нове теорије о одговорности познате као заједнички злочиначки подухват. Ове теорије не одговарају ни политичкој ни антрополошкој реалности рата, који је јавни и колективни чин.
По истом принципу, мир је – или би требало да буде – државни посао. Успостављање мира је вештина, вештина коју су европске силе вековима с муком усавршавале и која чини основ модерног међународног права. А кључна ствар коју ћу вам данас саопштити о овој вишевековној традицији склапања мира јесте, прво, да су на њу бацили сенку („прогутали је“ може бити прави израз) светски ратови 20. века и, друго, да се она суштински заснива на концепту амнестије.
То ме доводи до другог дела мог излагања, који се тиче историје. Током читавог позног средњег века, раног модерног и савременог доба, то јест од барем 14. века па до првих деценија 20. века, државе су мировне уговоре закључивале на основу амнестије. Историчари међународног права често помињу амнестију коју је Атина добила 403. године п.н.е. после протеривања Тридесет тирана а сигуран сам да доба антике и рани средњи век приде крију још мноштво примера. Историчари се, међутим, такође слажу да је ова традиција током четири века од рецимо 1300. до 1918. постала важећа норма. Клаузуле које су налагале да све стране забораве било какву претрпљену штету и спречавале појединце да покрену судске поступке не би ли исправили неправде из прошлости постале су уобичајене до краја 15. века и могу се наћи у ранијим споразумима. Јорг Фиш (Jorg Fisch) стварно је забележио да је у читавом средњем веку учесталост речи које се односе на заборављање била већа.
Да бисмо наговестили како је отприлике изгледала клаузула о којој говоримо, цитираћемо француског краља Жана II (Jean le Bon) који је у Споразуму из Бретињија (1360) захтевао следеће:
„Et dès maintenant quittons, remettons et pardonnons à tousiours de grâce especial et de certaine science et d’auctorité royale, à tous ceulx de nostre royaume et de nos subgiets, toute peine, offense ou amende criminelle ou civile qu’ils pourront avoir encouru envers nous, pour avoir esté de la partie de nostredit frère.“
Амнестија је обично обзнањивана у виду „општег укидања“ свих дажбина или казни које би могле приспети за дела почињена током рата.
Године 1465. у Француској, на пример, Луј XИ наложио је свом генерал-поручнику Жану Бурбонском да припадницима поражене стране да „ lectres de remission, pardons et abolicions et de toutes autes choses à ce nécessaires et convenables et telles et si amples qu’il verra non estre.“
Појам амнестије био је, наравно, веома близак концепту опроштаја. У прогласима су често спајани различити појмови, као 1419. у Миру из Пуиј ле Форта (Pouilly le Fort) када је краљ декретом обзнанио: „ Remectons, pardonnons et quittons.“ У историји међународног права налазимо безброј сличних примера, почев од 15. века па све до 1918. Како каже Николас Офенштат (Nicolas Offenstadt), у средњем веку се веровало да се „мир у краљевству гради само на опраштању“. Опраштање може бити вертикално – суверен поклања опрост пораженом вазалу или неком другом непријатељу – или хоризонтално, између принчева: приликом склапања мира у Осеру (Auxerre) 1412. стране су се сложиле: „Que d’oresnavant ils seront bons amis ensamble, et aussi tous leurs parents et serviteurs, et jamais de demanderont aucune chose l’un à l’autre … et que jamais n’aurons dissention, débast ou division l’un envers l’autre.“
Учесталост оваквих клаузула о амнестији очигледно је била плод хришћанства. За творце ових споразума, опраштање (или бар заборављање) било је нужан предуслов за мир. Наравоученије Десет заповести било се дубоко укоренило у њима, а њихов други део, како је истакао Рене Жирар, садржи списак, састављен обрнутим редоследом, сукоба или свађа које представљају или воде ка насиљу: не убиј, не чини прељубу, не кради, не сведочи лажно, не пожели туђе. Жеља за туђим и лажно сведочење (лажне оптужбе) окидач су који покреће циклус насиља, који кулминира убиством; стога је неопходно, ако се жели очувати мир, неговати дух пријатељства који по традицији пропагирају сви мировни споразуми, како се прокламовани мир не би сместа урушио под теретом међусобног оптуживања. Због тога је неким мировним споразумима из овог периода чак био регулисан говор: споразум из Араса (Arras) 1435, на пример, захтева да „повреде“ (увреде – данас бисмо то назвали „говором мржње“) буду „ estreintes et abolies “. Оваква пракса последица је уверења да вербално насиље лако може проузроковати физичко насиље и да је кључ за мир искорењивање проблема.
Иако је додељивање амнестија очигледно било надахнуто хришћанском етиком, важно је нагласити да се није радило о личном чину опраштања, већ о јавном или политичком чину заборављања. Највиша власт у земљи донела би одлуку да у будућности неће бити узајамног оптуживања за зла нанесена у прошлости. Свакако да је било пожељно опростити, али амнестија је била политичка одлука да се постигне исход опраштања без потребе за конкретним праштањем, што у сваком случају није могуће обавити декретом. Странама би било наложено да прошла зла покрију велом заборава: етимолошки, „амнестија“ значи „заборављање“, а не „опраштање“. Концепт амнестије и/или опроштаја био је дакле сродан концепту мира и пријатељства које су, по дефиницији, пропагирали сви мировни споразуми. Како пише Хајнхард Штајгер, “Класична амнестија била је повезана са општим заборавом…” То је значило да, пошто се уговори мир, неће бити даљих последица, неће се предузимати законски кораци и, изнад свега, неће се започињати нови рат као одговор на било шта што се догодило пре или током рата. Мир се сводио на нови почетак. Мир не треба да буде оптерећен старим дуговима. Кривични поступци су такође били искључени… Такође, у погледу амнестије, било је јасно да се под „миром“ подразумевало материјално стање засновано на реципроцитету, једнакости, уважавању и оријентацији ка будућности. Мир, пријатељство и амнестија у свом међусобном односу била су три главна састојка свих класичних мировних споразума.
Заиста, клаузуле о амнестији постале су толико уобичајене и чак стандардизоване да су почетком 17. века, тј. пола века пре Вестфалског уговора, сматране за неодвојив део сваког мировног споразума и стога су се подразумевале у свакој мировној нагодби. Гроцијус је 1625. врло јасно написао да се у случају колебања треба окренути амнестији:
«Ако није склопљен другачији споразум, у сваком миру требало би сматрати договореним да неће бити позивања на одговорност за штету која је изазвана у рату. Под овим се мисли и на штету коју су лично претрпели појединци; јер таква штета је такође последица рата. Ако дође до колебања, претпоставиће се да су зараћене стране смерале да постигну такав споразум да се ниједна не може оптужити да је крива за неправду.»
Стотину година касније, Емерих де Вател (Emmerich de Vattel) писао је исто што и Гроцијус:
«Аместија је потпуно заборављање прошлости; а како је циљ мира да се укину све теме раздора, ово треба да буде водећи члан споразума: а с тим у складу, таква је тренутна пракса. Чак и да у споразуму нема ни речи о томе, амнестија, због саме природе мира, нужно се у њему подразумева… Сва штета нанесена током рата такође тоне у заборав; и никакав поступак не могу повести они за које споразум не налаже одштету: сматра се да никада није нанета.»
Вестфалски мир је свакако потврдио овакву праксу. Мир склопљен у Минстеру и Оснабрику (1648) у том смислу не представља прекретницу у међународним односима. Клаузуле о амнестији које садржи биле су изразито традиционалног карактера: у Члану 2 споразума из Оснабрика потписаног 24. октобра 1648. стоји следеће: “There be on both sides a perpetual Oblivion and Amnesty of all that has been done since the beginning of these Troubles … so that neither for any of those things, nor upon any other Account or Pretext whatsoever, any Act of Hostility or Enmity, Vexation or Hindrance shall be exercis’d or suffer’d … etc. … but that all Injuries, Violences, Hostilities and Damages and all Expences that either side has been olig’d to be at … and all Libels by Words and Writing shall be entirely forgotten … so that whatever might be demanded or pretended by one against another upon this account, shall be bury’d in perpetual Oblivion.”
Важно је нагласити да се овакве клаузуле о амнестији косе са теоријом праведног рата, према којој друга страна нема право да ратује. „Неправедни“ ратни вођа није имао ius ad bellum и стога би му се тешко могла дати амнестија. Како каже Рендал Лесафер (Randall Lesaffer): „Према касносредњовековном поимању, рат је био средство за спровођење закона, замена за судски поступак помоћу које ће суверен наметнути своје праведне и правичне захтеве непријатељу који је наводно повредио његова права.“ Према доктрини праведног рата, правда је увек и искључиво на једној страни.
Процват клаузула о амнестији је дакле паралелан пропадању идеје праведног рата. Историчари међународног права преувеличавају, рекао бих, чињеницу да се пропадање теорије праведног рата одвијало истовремено са јачањем идеје државног суверенитета. Лично верујем да је теорија праведног рата мање-више саму себе исцрпла, да тако кажем, јер су услови наметнути од стране теолога попут светог Томе Аквинског или можда пре светог Августина, у вези са концептом праведног рата, били толико строги да су готово сасвим онемогућили његово постојање. Свети Августин чак каже да концепт праведног рата чини ратовање још горим него што је било. Тако да постоји склоност ка претеривању у погледу јачања улоге суверенитета у оваквом развоју догађаја; у сваком случају, верујем да се јачање суверенитета само по себи може боље објаснити на друге начине.
По истом принципу, са повратком теорије праведног рата у облику концепта „рата против тероризма“ и „хуманитарног рата“ често се превиђа један од кључних аспеката томистичке теорије праведног рата, а то је да се ради о формално дефинисаном односу између држава који је званично признат од стране легитимне власти: теорија праведног рата стога наглашава јавну и политичку – прецизније, међудржавну – природу ратовања, док модерна теорија праведног рата посматра рат као полицијску акцију обрачунавања са злочинцима.
Државни суверенитет, штавише, није доктрина или идеологија, већ једна анализа реалности – реалности да је свет подељен на различите надлежности и да, стога, није могуће, према позитивном праву, да један суверен суди другоме јер par in parem imperium non habet. Како каже Рендал Лесафер, „Ни у једном анализираном мировном споразуму из периода између 1454. и 1648. не може се наћи клаузула у којој се одговорност за рат приписује само једној од зараћених страна.“
Чак и у случајевима побуне вазала против суверена, где би се најпре могло очекивати да се једној страни да за право, постоје примери да се суверен који је победио устеже да примени казнене мере по основу наводно неправедне побуне.
Због тога се ова традиција наставила чак и у модерном добу, тачније до почетка 20. века. Без обзира на то да ли су садржали специфичне клаузуле о амнестији, споразуми су обично прокламовали „мир и пријатељство“, што је очито искључивало могућност тужби после потписивања примирја. У Члану 16 Париског мировног споразума из 1814, на пример, који су пре краткотрајног Наполеоновог повратка на власт потписале Француска и Британија, обзнањују се “трајни мир и пријатељство“ између двеју земаља, наводе разни територијални уговори и нагодбе а затим се каже ово:
«Уговорне стране, жељне да заборав сасвим прекрије размирице које су потресле Европу, објављују и обећавају да ниједан појединац, ма ког ранга или стања био, у земљама обновљеним и уступљеним овим споразумом, неће бити гоњен, узнемираван нити мучен, лично нити материјално, ни под каквим изговором, било на основу понашања или политичких ставова, привржености било којој од уговорних страна, нити ма којој влади која више не постоји, или из било којих других разлога, осим због уговорених дугова према појединцима, или дела која су уследила након датума потписивања овог споразума.»
У том смислу, Члан 5 Париског мировног споразума из 1856, који је означио крај Кримског рата, такође садржи детаљна и експлицитна упутства за амнестију:
„Leurs Majestés l’Empereur des Français, la Reine du Royaume Uni de la Grande Bretagne et de l’Irlande, l’Empereur de toutes les Russies, le Roi de Sardaigne et le Sultan accordent une amnistie pleine et entière à ceux de leurs sujets qui auraient été compromis par une participation quelconque aux événements de la guerre, en faveur de la cause ennemie.
Il est expressément entendu que cette amnistie s’étendra aux sujets de chacune des parties belligérantes qui auraient continué, pendant la guerre, à être employés dans le service de l’un des autres belligérants.“
Постоји још много примера исте врсте амнестије: Члан 9 Мировног споразума у Нанкингу између Британије и Кине, потписаног 29. августа 1842; чак је и споразум у Брест-Литовску из марта 1918. обавезивао обе стране да живе у миру и пријатељству (Члан 1) и забрањивао непријатељску пропаганду између две некада зараћене стране (Члан 2). Све до ефемерног Мировног споразума у Букурешту који су 7. маја 1918. потписале Силе осовине и Румунија, где су се уговорне стране узајамно одрекле обештећења за губитке претрпљене у току рата (Члан 13), док је Члан 29 признавао управо декрет о амнестијама. Чак и у споразумима из 19. и са почетка 20. века где нема клаузула о амнестији, а то потврђује савремена литература, већином се претпостављало да су оне интегрални део сваког мировног споразума, те није било потребе да се изричито наводе.
Другим речима, постоји непрекинута традиција која се протеже сигурно од краја 15. века па све до 1918. Упркос ономе што Карл Шмит (Karl Schmitt) пише у Der Nomos der Erde, декриминализација рата која је наследила традицију праведног рата (о којој се и онако причају бесмислице) није била феномен 17. века и није повезана са успоном модерне суверене државе. У ствари, то је традиција која је трајала бар пола миленијума и која у сваком случају има исходиште у антици.
Свему овоме нагло је дошао крај са париским мировним уговорима којима је окончан Први светски рат. Изненада је нестало посвећености миру; нестало је и посвећености амнестији. Уместо тога, остала је чувена оптужница против Кајзера и ратна одштета наметнута Немачкој. Версај, у том смислу, уопште није био „мировни“ споразум. Морална осуда Немачке била је на неки начин замена за то што, у реалности, та земља није била војно побеђена (бар на њеној територији није било окупаторских војника) и управо је та морална осуда, уз заједничку сагласност, довела до горчине и беса који су били иницијална каписла за Хитлеров успон и избијање Другог светског рата. Вештина мирења била је заиста изгубљена или заборављена, што додатно истиче чињеница да Други светски рат такође, као што је познато, није окончан мировним споразумом већ, као и Први, престанком ратних дејстава.
Помирење, међутим, јесте дошло, испрва корак по корак, уз стварање паневропских институција попут Савета Европе (1949), Европске заједнице за угаљ и челик (1951), Европске економске заједнице (1957). Међутим, Јелисејски споразум из 1963, уз међусобну сагласност, а нарочито састанак Де Гола и Аденауера, који су заједно присуствовали миси у катедрали у Ремсу, обележили су искрено помирење између Француза и Немаца. То што су двојица државних вођа успели да се сретну и заједно присуствују хришћанској служби било је у најбољем могућем смислу традиционалан гест – чак би се могло рећи средњовекован. Обележио је дефинитивни политички крај француско-немачког ривалства које је узбуркавало европску политичку сцену још од Наполеонових ратова, и то политичко помирење, зачето на државном врху од стране двојице тадашњих лидера, до данас није доведено у питање. Овај догађај показује важност јавног политичког чина помирења као покретачке снаге мира. На ум долазе и други примери, рецимо Вилија Бранта, који је клекао на колена испред споменика херојима варшавског гета.
Чак се и Повеља УН може тумачити у овом смислу. Повеља УН написана је са пуним уважавањем ратних страхота, које су описане већ на самом почетку. Њени творци су знали да више не сме бити изговора за рат, изузев самоодбране. Због тога сама Повеља, као и многе резолуције Генералне скупштине и пресуде МКС које сам поменуо, указују на немешање и суверену једнакост држава као на темељ мировног система УН. Двадесет година пошто је један нови и жалостан искорак у међународном праву почео да подрива ове истине, неопходно је, уверен сам, да свет поново открије ову изгубљену вештину мирења.
* Џон Локланд је Директор за студије Института за демократију и сарадњу у Паризу, којим руководи руска историчарка Наталија Нарочњицкаја.