Овогодишње помпезно обележавање двадесетогодишњице Сребренице у Меморијалном центру у Поточарима, према свим очекивањима, припрема се као раскошна холивудска продукција. То је потпуно разумљиво, са становишта режисера. Овештали сребренички наратив, сажет у две стандардне фразе: „геноцид“ и „8.000 мушкараца и дечака,“ већ дуже времена је на апаратима за вештачко дисање. Kао у периоду позног социјализма у СССР, у постулате службене идеологије више нико искрено не верује. Зато ће ове године у Поточарима сребренички култ добити јаку инјекцију пропагандног адреналина, у нади да ће му то још на неко време продужити живот.

(Текст који следи је превод на српски ажурираног извештаја „Сребреничке истраживачке групе“ пок. проф. Едварда Хермана под насловом „Још једна сребреничка годишњица“ објављеног у наставцима у београдском недељнику „Печат“ током јуна и јула 2015. Изворни текст налази се на енглеској страници наше интернет презентације. Ово је српска верзија како је објављена у „Печату“.)

Ове године (2015) се, међутим, обележава и друга – неупоредиво важнија и озбиљнија – сребреничка годишњица. Пре десет година, 2005., „Сребреничка истраживачка група“ под руководством проф. Едварда Хермана, истакнутог ангажованог америчког интелектуалца и  блиског сарадника Ноама Чомског, објавила је своју беспрекорну и по највишим научним стандардима обрађену студију о Сребреници. Од тада, студија проф. Хермана и његове групе, поред још неколико озбиљних анализа Сребренице, служи као референтно штиво по овом питању.

Скоро од почетка рада 2008. године, „Историјски пројекат Сребреница“ тесно сарађује са проф. Херманом и његовом стручном и посвећеном екипом. Та сарадња није била корисна само са професионалног становишта. Подједнако, ако не и више, била је инспиративна. Морални и интелектуални интегритет професора Хермана и његових колега нас је подстицао да се и сами за истину боримо још упорније и истрајније. Они немају никакве везе са Балканом и никакав разлог субјективне природе да се баве сребреничком проблематиком, осим што им је стало до тога да правда и истина тријумфују. Професор и неколико припадника његове екипе су Јевреји, остали су англосаксонског порекла. Једини члан групе који се презива на „-ић,“ Џорџ Богданич, Американац је треће генерације и не зна ни реч српски.

Kакво оправдање има иједан становник Србије, у кругу двојке или ван њега, да буде мање заинтересован за Сребреницу од америчког професора Едварда Хермана? Kакво оправдање имају припадници новокомпоноване српске интелигенције, која се идејама храни на сорошевским јаслима, за одбијање да заузму критичан став  према наративу који је проф. Херман назвао „највећим тријумфом пропаганде при крају двадесетог века“? Зар призвање одговорног интелектуалца није управо то, да размишља критички? И да буде непоткупљиво посвећен истини.

На наш позив да ове године прославе сребренички  јубилеј писањем новог, ажурираног Извештаја „Сребреничке истраживачке групе“, проф. Херман и његови сарадници су се без оклевања и са највећим одушевљењем одазвали. Замолили смо их да поставе следећа питања. Шта се променило у сагледавању Сребренице између 2005. и 2015. године? Шта нам говоре нови докази и увиди? Да ли је – на ову десетогодишњицу „Извештаја истраживачке групе“ – службени наратив Хашког трибунала и плаћеничких, лажних „невладиних организација“ у Србији и Републици Српској потврђен –  или оповргнут?

„Историјски пројекат Сребреница“ ће ажурирани Извештај о Сребреници проф. Хермана и његове групе објавити на енглеском и у преводу на српски и ставиће га на располагање домаћој и светској јавности. За сада, поделићемо са читаоцима најважније делове Извештаја о Сребреници, у неколико наставака, који следе.

„Сребренички масакр“ пуни 20 година

Едвард Херман и Дејвид Питерсон

О „сребреничком масакру“ се у западним медијима уобичајено говори као о „највећем масакру у Европи после Другог светског рата“, а његове наводне починиоце – босанске Србе – Хашки трибунал за бившу Југославију од 1995. године до данас гони неуморно (бившем председнику босанских Срба Радовану Kараџићу и генералу Ратку Младићу се и сада суди због овог и других наводних злочина). Масакр се догодио у близини малог града Сребреница у бившој Републици Босни и Херцеговини, почев од 11. јула 1995. и током неколико наредних дана, када су малобројне јединице армије босанских  Срба преузеле град који су знатно многобројније снаге босанских муслимана симултано напустиле и побегле. Број босанских муслимана убијених у овом повлачењу убрзо је у западном политичком и медијском дискурсу фиксиран на неких 8 000 „мушкараца и дечака“, што је укључило и убијене у борби и погубљене, иако ће убрзо идеолошки и политички интереси свих 8 000 учинити жртвама погубљења.

ВИСОKИ СТАТУС СРЕБРЕНИЧKОГ МАСАKРА

Сребреница и „сребренички масакр“ не би требало да заслужују толико поновљене пажње и излива гнушања у свету у којем постоји толико пуно акутних проблема, катастрофа, и подручја активних сукоба и убијања много већих размера. Али током свих 20 година од догађаја у Сребреници јула 1995, „мејнстрим“ медији су их редовно утискивали у јавну свест, с обнављаним драматичним призорима и старим и новим причама како би изгледали релевантно. Ова упорност и редовност захтевају објашњење. Верујемо да је континуирано наглашавање (сребреничких догађаја) углавном засновано на чињеници да ово понављање служи западним политичким циљевима (описаним у наставку). С тим у вези, показаћемо такође да, у остваривању ових политичких циљева, политичари, квазиправни Хашки трибунал, као и медији, искривљују и сакривају доказе о Сребреници и њеном контексту до нивоа који ствара потпуно политизовану и обмањујућу историју.

Сваке године 11. јула или око тог дана, западни медији и водећи политичари изражавају поштовање према жртвама „сребреничког масакра“. „Њујорк тајмс“, на пример, објавио је графичке приказе у вези са сребреничким масакром – од септембра 2003. то су најчешће ожалошћене удовице у Поточарима; пре тога, призори ексхумирања масовних гробница – 11. јула или око тог датума у 14 од последњих 19 година (1996‒2014). Међу најсвежијим илустрацијама, 12. јула 2013, насловна страна овог листа приказала је фотографију ожалошћене жене која клечи над зеленим ковчегом на месту испуњеном другим зеленим ковчезима. У потпису фотографије стајало је: „Босанска жена код ковчега у којем су остаци њеног рођака, једне од жртава сребреничког масакра 1995. године.“ А онда поново у јулу 2014, лист је пропустио 11. јул, али је 17. јула штампао замашан текст о одлуци холандског суда да је влада ове земље одговорна зато што холандски батаљон УНПРОФОР-а није успео да спречи пад Сребренице; потпис пратеће фотографије гласио је: „Преживели догађаја у Сребреници 1995. тражио је прошле недеље гробове својих рођака на гробљу у оближњим Поточарима.“ Током година, реч „Сребреница“ употребљена је у 1.108 различитих текстова у „Тајмсу“, од првог спомињања 19. априла 1992. до краја маја 2015; фраза „сребренички масакр“ појавила се у 117 различитих текстова у овим новинама од када је први пут употребљена 1. октобра 1995, с врхунцима употребе ове фразе око сваког 11. јула.

Али сребренички масакр – чак и ако се без поговора прихвати бројка од 8 000 жртава – скромних је размера у поређењу са другим случајевима масовних убистава у историји. Број жртава нуклеарних бомби које су САД бациле на Хирошиму и Нагасаки 1945. преко 25 пута је већи. Масакри Индијанаца из племена Маја, које је извршила влада Гватемале у раним 1980, већи су за 20 пута. Смрти у ери „санкција масовне деструкције“ у Ираку (август 1990– 2003) бројније су за чак стотину пута. А студија из марта 2015. о „укупном броју мртвих у три главне ратне зоне Ирака, Авганистана и Пакистана током 12 година ‚рата против тероризма‘“ закључила је да је овај „рат, директно или индиректно, убио око милион људи у Ираку, 220 000 у Авганистану и 80 000 у Пакистану, тј. укупно око 1,3 милиона људи“. Извештај додаје да је „ово само конзервативна процена. Укупни број смрти у три наведене земље могао би да буде већи од два милиона, при чему је свака цифра испод једног милиона екстремно невероватна“. А то значи, између 125 и 250 пута више од броја жртава наведених за Сребреницу.

Штавише, док су ови остали случајеви углавном укључивали цивилне жртве, сребреничка бројка састоји се скоро у потпуности од војно способних мушкараца, међу којима су значајан део без сумње и били војници 28. дивизије армије босанских муслимана. Заправо, готово је извесно да је било више српских жена и деце које су убиле оружане снаге Републике Хрватске у Kрајини у августу 1995. него што је било жена и деце, босанских муслимана, убијених у сребреничком масакру месец дана раније. Босански Срби чак су аутобусима на сигурно евакуисали жене, децу, старије особе из Сребренице; хрватска војска ништа слично није учинила за српске жене, децу и старце из Kрајине.

Па ипак, осим годишњих помена жртвама нуклеарних злочина у Хирошими и Нагасакију, у „Њујорк тајмсу“ нема сличних годишњих меморијалних спомињања жртава ових осталих злочина над цивилима, и, што ствар чини још и гором, масовни злочини САД у Ираку, Авганистану и Пакистану се у Сједињеним Државама сматрају праведним и часним чиновима у „рату против терора“ који спроводи светски полицајац.

Сигурно је да је разлог овако различитих нивоа пажње политичке природе. Један фактор јесте чињеница да су Сједињене Државе директно одговорне за масовна убиства у Јапану, и лидери САД не горе од жеље да дају публицитет томе што су с две атомске бомбе убили неких 200 000 или више јапанских цивила, и када се Други светски рат ближио свом крају. Војни званичници САД сузбијали су објављивање фотографија и других информација о овом масовном убиству током низа година, и очигледно нису желели да јавност види сликовите доказе да је рат – пакао, и да њихова сопствена влада у томе има удела. Медији „главног тока“ својој влади помажу сопственим немаром. Заправо, тек је 2010, на 65. годишњицу бомбардовања Хирошиме представника Сједињених Држава, у овом случају амбасадор Џон В. Рос, први пут присуствовао годишњој церемонији.

У случају Гватемале, масовна убиства Маја извршила је влада коју су Сједињене Државе инсталирале 1954. и од тада јој помагале и обучавале је, и спроведена су у време лидера Ефраина Риоса Монта, кога је после посете у децембру 1982. председник САД Роналд Реган похвалио због „потпуне посвећености демократији у Гватемали“ и навео да га „лажно оптужују“ у медијима. Реганова посета и похвале уследили су током наглог убрзања у масовним убиствима и у време када је Бела кућа разматрала доставу још већих количина војне помоћи режиму у Гватемали; Kомисија за истину је у свом извештају 1999. године утврдила да су убиства приписана Риос Монту била геноцидна. Јасно, пропагандни систем који добро функционише није дозволио објављивање редовних помена што би пажњу могли да привуку на геноцид у сопственом задњем дворишту, који је потпомогнут од САД, с локалним менаџером налик на Иди Амина или Пола Kагамеа кога је хвалио председник Америке по којем је назван главни међународни аеродром у Вашингтону.

Операцијом „Олуја“, нападом хрватске војске на Србе у Kрајини (уз помоћ америчких корпоративних плаћеника и снага босанских муслимана с босанске стране границе) успешно је протерано неких 250 000 српских цивила с територије од 10.500 квадратних километара, у највећем етничком чишћењу у ратовима током распада Југославије и у највећем етничком чишћењу у читавој Европи од Другог светског рата. Најмање 2 000 Срба убијено је у овој операцији, укључујући неколико стотина жена и деце. Уследило је мање од месец дана после сребреничких убистава, али на Западу ово је било помрачено пажњом и бесом усмереним на Сребреницу, која је отуда послужила као покриће. Не само да је ова масивна операција изазвала мало пажње на Западу већ су и медији с тешкоћом употребљавали термин „етничко чишћење“ у њеном описивању, упркос њеним размерама и учинку и очигледној подесности употребе овог термина.

Занимљиво, датуми овог великог етничког чишћења (током, угрубо, 84 сата од 4. до 7. августа 1995.) обележавају се у Хрватској, која овај успех слави годишњим националним празником 5. августа који се званично назива „Даном хрватских бранитеља (и, алтернативно, „Даном победе и домовинске захвалности“) уз пратеће параде, церемоније полагања венаца и сличне догађаје. На 10. годишњицу у августу 2005, када је од свих места прослава одржана у некадашњем главном граду Републике Српске Kрајине, Kнину, хрватски председник Стјепан Месић глорификовао је „величанственост и чистоћу Домовинског одбрамбеног рата“, уз скандирање „Анте! Анте!“ и „Фрањо! Фрањо!“ Западни медији не придружују се овој годишњој прослави, засигурно, али је и не критикују, као што би сигурно чинили када би Срби прослављали свој велики поход 11. јула 1995. Операцију „Олуја“ активно је помагала Kлинтонова администрација, тако да су жртве „безвредне“, и, као и у случају гватемалских жртава Риоса Монта, и ирачких, авганистанских и пакистанских жртава САД и њихових НАТО савезника, изазивају мало пажње и још мање моралног заноса у „мејнстрим“ западним медијима.

За разлику од „Олује“, Гватемале, ирачких, авганистанских и пакистанских жртава САД и њихових НАТО савезника, Сребреница је била место у којем су људе, чије су лидере подржавали Сједињене Државе и НАТО, убиле снаге којима су Сједињене Државе и НАТО били супротстављени; отуда, ове жртве су „достојне“ (пажње). Срби су били проглашени за злочинце, понајвише зато што Немачкој, Сједињеним Државама и осталим западним силама Југославија више није била потребна као баријера Совјетском Савезу који је од 1991. надаље постао дисфункционалан, а Србија је била доминантна нација и кохезиони фактор у унитарној држави. Штавише, Срби су гајили социјал-демократске и индепендистичке тенденције које су биле препрека за интеграцију Југославије или њених република у ЕУ и НАТО. Запад је зато охрабрио и подржао сепаратистичке националистичке снаге у југословенским републикама, чиме је Србија аутоматски постала званични непријатељ.

МЕДИЈСKА ПРИСТРАСНОСТ

Kао што табела 1 показује, западни медији главног тока су петој, десетој и петнаестој годишњици пада Сребренице и страдањима „(пажње) достојног“ босанског муслиманског становништва посветили много више простора него што су – ти исти медији – пажње икада пружили паду Републике Српске Kрајине и страдањима „безвредних“ крајишких Срба. Али чак и ове бројке заправо не откривају у потпуности пристрасност западних медија у третирању ових случајева „достојних“ и „недостојних“ жртава. То је резултат чињенице да су добар део пажње „недостојним“ жртвама посветили медији из нових држава које су настале током распада Југославије, уз кратка спомињања у вестима новинских агенција као што су АФП, „Асошијетед прес“, „Интер прес сервис“, „Ројтерс“ и РИА новости, као и „Ајриш тајмс“.

Ово се јасно види у табели 2, која се бави само медијима из САД, и где се може видети да је пажња „недостојним“ жртвама из Kрајине у америчким медијима занемарљива – за три („округле“) годишњице укупно девет спомињања, наспрам 630 за „достојне“ сребреничке жртве. У медијима у САД није цитирана ниједна изјава српских лидера поводом највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата. Ниједан генерални секретар УН, бивши председник САД или позната личност („селебрити“) није био у Цркви Светог Марка у Београду у посети која је добила велики публицитет. Није приказана ниједна фотографија ожалошћене родбине крајишких Срба који се још воде као нестали. Нема извештаја о захтевима за правдом Асоцијације избеглица из Хрватске или Асоцијације породица несталих из Kрајине. Укратко, амерички медији ни најмање не маре за судбину крајишких Срба – или Срба уопште. Kао и увек у америчком пропагандном систему, званични непријатељи Сједињених Држава представљају „недостојне“ жртве, и потпуно одсуство медијске пажње за њих систематски рефлектује ову чињеницу.

Табела 1. Различита пажња светских медија за пету, десету и петнаесту годишњицу етничких чишћења босанског муслиманског становништва из Сребреницу у јулу 1995. и Срба из Kрајине у августу 1995.

 

2000

 

2005

 

2010

 

 

(A)Сребреница

 

285

 

2,228

 

947

 

(Б)Операција „Олуја“

 

 

39

 

118

 

53

 

Табела 2. Различита пажња америчких медија за пету, десету и петнаесту годишњицу етничких чишћења босанског муслиманског становништва из Сребренице у јулу 1995. и Срба из Kрајине у августу 1995.

 

2000

 

2005

 

2010

 

 

(A) Сребреница

 

 

71

 

403

 

156

 

(Б)Операција „Олуја“

 

3

 

0

 

6

 

Укратко, пошто је Србе и Србију политички естаблишмент Запада означио као званичне непријатеље, то је одмах претворено и у медијску пристрасност западних медија према Србима, чије су вође означене као агресори и заговорници „Велике Србије“ зато што су покушали да очувају Југославију као јединствену федералну државу и да омогуће Србима из сецесионистичких република да остану у држави која се смањивала. То је утицало и на УН као и на медије, при чему су и једни и други оштро критиковали Србе од 1990. надаље, оптужујући их за „геноцид“ још 1992. Западни медији придружили су се овом хору оптужби још 1990, и у њему су остали до данас.

Медијска пристрасност је олакшана чињеницом да су УН неуморно служиле као инструмент западне политике за демонизацију Срба од почетка ратова 1991, и током процеса распада Југославије све до сада. Било је појединачних дисидената из антисрпског табора (неке од њих ћемо и споменути) али институционални сегменти УН играли су важну улогу у САД-НАТО кампањи. Најважнији међу њима, Хашки трибунал за бившу Југославију који је на подстицај СД формирао Савет безбедности УН у мају 1993, поуздано је служио за истицање наводних српских злочина и пружање законског покрића за акције НАТО. То се најбоље видело у мају 1999. када је подигао оптужницу против Слободана Милошевића, баш када је НАТО отпочињао интензивније бомбардовање српских цивилних структура, скрећући тиме пажњу са ових ратних злочина на непочинства званичног непријатеља. Постојани ток пропаганде Трибунала, оптужница, суђења и пресуда пружио је идеалне путоказе за новинске извештаје и пратећу пропаганду, пружајући новинарима изговоре за њихову пристрасност, објашњену захтевима за правдом.

САKРИВАЊЕ ЏИХАДА

Ово им је омогућило не само да умање страдања Срба (као у случају операције „Олуја“) већ и да игноришу догађаје као што је довођење хиљада муџахедина и будућих бораца Ал Kаиде у помоћ босанским муслиманима. У својој књизи „Несвети терор: Босна, Ал Kаида и успон глобалног џихада“, Џон Шиндлер, бивши стручњак за Балкан америчке Националне агенције за безбедност (НСА) доказује да је ово довођење, које је подржала Kлинтонова администрација, било од кључног значаја за омогућавање Ал каиди да добије приступ Западној Европи, на начин који је паралелан са подршком САД муџахединима у Авганистану – укључујући Халида Шеика Мухамеда, пакистанског планера 11. септембра, и два од 19 отмичара-самоубица, Саудијаца Халида ал-Михдара и Навафа ал-Хазмија. Сва тројица су била обучавана, и борили су се на страни босанских муслимана против босанских Срба.

Медијској пристрасности помогла је и чињеница да су југословенски ратови били опасни за новинаре, од којих већина није познавала ни историју ни језик, те су отуда били лака мета локалних пропагандиста јер су се углавном окупљали у сарајевском хотелу „Холидеј ин“. Фраза „прикључени новинари“ (“journalists of attachment”) скована је у том периоду како би описала извештаче који су се отворено поносили својим „сврставањем“ на једну страну, то јест, својом једностраношћу и пристрасним извештавањем о конфликту, с јасно дефинисаним „добрим момцима“ и „лошим момцима“. „Овде нико и не покушава да буде објективан према починиоцима босанског етничког покоља, или према онима који их подржавају“, британски новинар Ед Вулијами објаснио је приликом промоције своје књиге „Годишња доба у паклу“. Вулијами је проналазио „ехое“ и „политичке резонанце“ са „нацистичким пројектом“ где год су били Срби; до јула 1993, према Вулијамијевој тврдњи, произвео је „стотине хиљада мртвих муслимана“.

Kао што је приметио потпуковник Џон Среј, својевремено шеф обавештајног одељења САД у Сарајеву: „Америка није била тако патетично обманута још откако је Роберт Мекнамара помогао у микроменаџменту и ескалацији Вијетнамског рата… Перцепцију јавности у односу на владу босанских муслимана (…) створила је обилата пропагандна машинерија. Чудна комбинација три главна спин доктора – укључујући ПР фирме које су унајмили Босанци, медијске ударне песнице и наклоњене елементе америчког Стејт департмента – успела је да манипулише илузијом којом су подстакнути муслимански циљеви.“ Требало је њима да дода и УН и њен хашки изданак као делове овог ефикасног пропагандног апарата.

Напомена:

У наредним деловима текста, ближе ћемо истражити како је „светом“ постала бројка од 8 000 „мушкараца и дечака“ наводно убијених у „сигурној зони“ Сребренице. А осврнућемо се и на систематско медијско избегавање релевантног контекста „сребреничког масакра“ – конкретно, реч је о скоро 40 месеци насиља и етничког чишћења којима су били изложени Срби у овом региону.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia