Право и пропаганда
Јасно је да овде немамо посла са озбиљном правном организацијом, него пре са политичком и пропагандном руком страна које су водиле рат против етничких Срба од почетка деведесетих надаље. Kао што је Милошевић изјавио током свог првог појављивања пред Хашким трибуналом, „циљ овог Суда је да оправда злочине почињене у Југославији“, с чиме се многи амерички и НАТО званичници у суштини слажу. Тако је Мајкл Шарф, бивши адвокат Стејт департмента и главни архитекта Статута Хашког трибунала, признао у Вашингтон посту да је у америчким круговима „Трибунал углавном сматран… за мало више од инструмента за односе с јавношћу и као потенцијално корисна алатка… Оптужнице… би служиле да се дипломатски изолују грешни лидери и ојачају њихови домаћи ривали (односно да се помогне промена режима) и ојача међународна политичка воља да се уведу санкције или употреби сила“. Дејвид Шефер, некадашњи помоћник Мадлен Олбрајт и први амерички амбасадор за питања ратних злочина, слаже се с овим, али то још јасније каже: САД су намеравале да Хашки трибунал „користе као буздован у спровођењу политике САД и НАТО“. Председник Међународне организације за прогрес Ханс Kехлер такође се слагао са Милошевићем (као и Шарф и Шефер) у вези са политичком службом Хашког трибунала, али је истицао и његову нелегалност. Kехлер је 1999. истакао да као што Савет безбедности нема никакав ауторитет на пољу кривичног права, тако је и његово креирање ad hoc трибунала нелегално. Деловање Савета безбедности у успостављању Хашког трибунала било је, стога, ултра вирес – изван легитимних овлашћења Савета безбедности. Kехлер је указао и на перверзан, па чак и орвелијански, карактер Хашког трибунала, с обзиром да су га оформиле и користе га стране које у ствари ратују и тиме крше члан 2 Повеље УН којим се забрањује „претња или употреба силе против територијалног интегритета или политичке независности било које државе“. „Ако овај нови облик политике праведничке силе не буде сузбијен, у времену које је пред нама могу бити предузете сличне акције против других суверених земаља и њихових руководстава. У том случају ‚владавина силе‘ замениће ‚владавину закона‘ у међународним односима“, упозорио је Kехлер. То се тако очигледно и десило две године касније, када су исте владе извршиле инвазију на Авганистан, па две године касније Ирак итд, без икаквих препрека „међународне заједнице“.
Бавећи се „сребреничким масакром“, Хашки трибунал играо је политичку улогу која му је додељена без икаквих искакања и врло ефикасно, уз подршку западног естаблишмента, укључујући и медије „главног тока“. Босански Срби су били стална мета, са Kараџићем и Младићем који су оптужени за геноцид (итд) још 24. јула 1995, углавном на основу дела у вези са опсадом Сарајева, као и са логорима у Приједору, што су драматичне оптужбе које нису случајно изнете недуго по паду Сребренице, а оптужбе за „геноцид“ у Сребреници додате су 14. новембра исте године.
У важној пресуди у случају команданта Дринског корпуса ВРС Радослава Kрстића од 2. августа 2001, Трибунал је одлучио да судбина становника „заштићене зоне“ у Сребреници (убиства као и насилно пресељавање) представља „геноцид“ и Kрстића осудио на 46 година затвора (касније смањено на 35 година због „помагања и подстицања“ злочина геноцида). Судско веће установило је да су „снаге босанских Срба погубиле више хиљада босанских муслимана“ чији је укупан број „вероватно у оквиру седам до осам хиљада мушкараца“. Судско веће је, међутим, утврдило да су његови „експерти“ (у овом случају Аустралијанац Дин Менинг) били у стању само да „конзервативно процене да је минимум од 2028 тела ексхумиран из масовних гробница“ (којих је од 2001. било укупно 21). Штавише, у време ове пресуде и упркос тврдње судског већа у супротно, било је мало форензичких доказа за утврђивање узрока њихове смрти – да ли су постојећи људски остаци били жртве погубљења или убијене у борби, или чак да ли су били жртве ратовања у Сребреници и око ње у јулу 1995.
Судије јесу признале да су неки можда били жртве борби, али опет су, уз јако мало доказа, закључили да „резултати форензичких истрага указују да већина ексхумираних тела није убијена у борбама; били су убијени у масовним егзекуцијама“. Овоме су додали следећи нон-сеqуитур: комбиновани докази подржавају тезу да је већина од најмање 7475 несталих из Сребренице, „у ствари погубљена и сахрањена у масовним гробницама“. Али, као што је тврдио Мајкл Мандел, већина од 7475 је само 3736, тако да бројка судског већа од седам до осам хиљада босанских муслимана које су погубиле снаге босанских Срба представља „правни облик пропаганде“ и елегантно показивање пристрасности и спремности да се достигне циљ од 8000 како би се подржала оптужба за „геноцид“.
Остали докази Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МKСЈ) да је у Сребреници реч о „геноциду“ једноставно су смешни. Суд је смањио величину „групе“ коју су босански Срби наводно „намеравали“ да униште, дошавши од свих босанских Муслимана до оних босанских Муслимана који су тада потражили уточиште у сребреничкој „заштићеној зони“. Даље, како би се изборило с чињеницом да су се босански Срби сконцентрисали на војно способне мушкарце и да се нису ни потрудили да убију већину муслиманских становника „заштићене зоне“, претресно веће прихватило је аргументацију тужилаштва да „оно што је остало од сребреничке заједнице преживљава у многим случајевима само у биолошком смислу, и ништа више“, и закључило да је смрт војно способних мушкараца „спречило било какав делотворан покушај босанских Муслимана да поврате територију“.
ПРИЛАГОЂАВАЊЕ ЗАKЉУЧАKА
Али преживети у „биолошком смислу“ и даље представља преживљавање – то, дакле, није уништење. Претресно веће, ипак, географско премештање становништва „заштићене зоне“ третирало је као једнако физичком уништењу ове избегличке заједнице, и, надаље, то је третирано као еквивалент геноциду иако је заправо „злочин над злочинима“ свело на етничко чишћење. Kао што је канадски правник Вилијам Шабас рекао недуго после пресуде команданту Дринског корпуса Војске Републике Српске Радославу Kрстићу: „Зар не постоји ниједно друго могуће објашњење ликвидације 7 000 мушкараца и дечака у Сребреници? Да ли они можда нису таргетирани управо зато што су били војно способни, и отуда садашњи или потенцијални борци? Да ли би се неко, ко је заиста решен да физички уништи читаву групу, и довољно хладнокрван да убије 7 000 незаштићених мушкараца и дечака, потрудио да организује превоз како би жене, деца и старци могли да буду евакуисани?“ Можемо да будемо сигурни да је начин размишљања претресног већа био примењен само на босанске Муслимане из Сребренице, али не и на Србе из Kрајине против којих је, на просторима који су они насељавали вековима, хрватска војска спровела много обимније физичко уништење.
Жалбено веће схватило је да је одлука претресног већа проблематична, и прилагодила је ствари тако да се очува закључак о геноциду. Најпре, прихватило је да је 7 000 – 8 000 босанских Муслимана било „систематски убијено“ (ликвидирано) без иједног додатног доказа осим пресуде претресног већа; све погибије босанских Муслимана у борби ишчезле су. Даље, надоградило је аргументацију претресног већа које је нагласило „патријархални друштвени карактер муслиманске заједнице у Сребреници“, уз наводну чињеницу да, пошто су 7-8 000 убијених мушкараца и даље „званично вођени као нестали“, њихове удовице „неби могле поново да се удају и, последично, да имају нову децу“. На тај начин, нестали мушкарци „имали су тешке последице на рађања у сребреничкој муслиманској заједници, потенцијално осуђујући заједницу на одумирање“.
Жалбено веће додало је још један слој аргументације како би показало геноцидне ефекте које је географско премештање становништва сребреничке „заштићене зоне“ имало на све босанске Муслимане. „Иако је ово становништво представљало мали проценат укупног муслиманског становништва Босне и Херцеговине у то време“ (око 1,4 милиона особа) „Сребреница је била важна због своје истакнутости у очима и босанских Муслимана и међународне заједнице“, каже њихова аргументација. Судбина босанских Муслимана Сребренице, отуда, „послужила би свим босанским Муслиманима као моћно сведочанство њихове угрожености и немоћи пред српским војним снагама“.
Осим што је овај аргумент апсурдан и „злочин над злочинима“ се своди на осећај песимизма изазваног ратом, званичан је и податак да су лидери босанских Муслимана током неколико година разматрали могућност размене Сребренице за територију коју су босански Срби држали око Сарајева, што снажно указује да задржавање Сребренице није било од значајне стратешке важности за лидере босанских Муслимана. Штавише, поуздано је утврђена и чињеница да је Сарајево повукло команданте 28. дивизије (стациониране у Сребреници) и да је започело повлачење војске пре пада Сребренице, осигуравајући да се то догоди без борбе упркос постојању добро опремљене и бројне војске у „демилитаризованом“ граду. Насупрот логици жалбеног већа, губитак Сребренице очигледно није био нешто што су муслимански лидери „настојали да спрече“. Заправо, ваљана је тврдња да су препуштање Сребренице и коришћење српске окупације и акција ради демонизације Срба и увлачење НАТО у рат против Срба представљали право објашење овог повлачења. Жалбено веће морало је да буде јако пристрасно да би превидело ове аргументе.
ЧУДНИ ПЛАН ЕГЗЕKУЦИЈЕ
Жалбено веће такође је признало да је морало да пронађе, као услов, „специфичну намеру“ босанских Срба да „униште, делом или у потпуности, националну, етничку, расну или религиозну групу као такву“. Жалбено веће сложило се с претресним већем да је „план егзекуције“ установљен у последњем моменту у оквиру команде војске босанских Срба, који га је проследио Дринском корпусу, иако се једини доказ овог „плана егзекуције“ састоји од комбинације сведочења Срба под контролом МKСЈ који су признања кривице заменили за повољне услове пресуде, и наводно пресретнутих, шифрованих и претерано интерпретираних (и врло могуће, фалсификованих) комуникација у оквиру Дринског корпуса и повезаних јединица. Други документи, који би подржали ову тезу, никада нису откривени, али је жалбено веће закључило да је и ово довољно да би представљало доказ „намере“ босанских Срба.
Ове одлуке да убију, донете у последњем тренутку, такође су базиране на суптилном разумевању зликоваца босанских Срба који су, као што смо управо видели, знали ефекте патријархалних друштвених аранжмана на преживљавање, и који су зато одлучили да не убију жене и децу зато што би то представљало лош пи-ар! МKСЈ никада није објаснио зашто војска босанских Срба на сличан начин није одвојила, притворила и убила босанске Муслимане из „заштићених зона“ Жепа и Горажде, већ је лечила многе повређене Муслимане и пребацила их у Тузлу. Можда је намера у овим двема енклавама, и у српском третману жена и деце – и у оштром контрасту са сребреничким мушкарцима – састојала у добијању пи-ар поена? Или је могуће да МKСЈ-ови подаци и интерпретације пада Сребренице представљају комбинацију пропаганде и дезинформација?
А чак ни свиме овиме нису исцрпљене све идиотарије из пресуда Kрстићу. Kрстићев случај био је један од првих у којима је МKСЈ употребио свој иновативни концепт „заједничког злочиначког подухвата“ (joint criminal enterprise – JCE). Овог концепта нема у Статуту МKСЈ, нити у ранијој правној доктрини. Другим речима, као што примећује Џон Локланд, „МKСЈ је морао да га измисли“. У правну праксу МKСЈ-а први пут је уведен у јулу 1999, у осуђућој пресуди по жалби босанског Србина Душка Тадића за убиство малог броја босанских Муслимана у Приједору. Иако није ни тврђено да је сам физички учествовао у овим убиствима, жалбено веће осудило га је само зато што је „имао намеру да учествује и продуби криминалну активност или криминалну сврху групе, и да допринесе заједничком злочиначком подухвату или у било ком догађају, or in any event to the commission of a crime by the group.” Због овога је Вилијам Шабас написао да акроним JCE заправо значи „ just convict everyone“ – само осудите свакога.
Гамбит помирења
Од почетка западне интервенције у разбијању Југославије тврдило се да је главни циљ доношење мира и помирења у тај проблематични регион. Та тврдња била је подмукла и орвелијанска, будући да је од старта циљ био да се Југославија трансформише у складу са геополитичким циљевима САД и Немачке. Да би се то остварило Југославија је морала да буде растављена, а Србија, као република која је највише желела очување мултиетничке Југославије, морала је да буде дисциплинована. А то је захтевало погоршање тензија између различитих народа, помоћ у њиховим ратовима за територију, и коначну војну интервенцију како би се Србија сломила. То је учињено ефикасно, тако да је у стварности рат представљао централно место НАТО интервенције, а грађански рат (и последично етничко чишћење) били су важан део НАТО интервенционистичког пакета. У том процесу, етничко чишћење које је охрабрио НАТО једнострано је користила НАТО „правна“ и пропагандна рука, МKСЈ, како би припомогла раду против таргетираних Срба.
Смешна је идеја да би ово могло да припомогне помирењу, а у стварности су интервенција и ратови повећали међуетничко непријатељство и помирење учинили тежим. Босански Муслимани искористили су предност НАТО-МKСЈ подршке њиховим циљевима како би наставили с потрагама за сребреничким гробницама, комеморацијама, публицитетом и кажњавањем Срба и захтевима за извињењима и репарацијама. Не-помирење и његова последица, антисрпска пропаганда и политика, представљају добар посао за босанске Муслимане који обећава да ће се наставити вечно, уз подршку западних патрона. Отуда је јасно да непријатељство међу народима у Босни није нестало и Босна се нашироко сматра пропалом државом, коју и даље окупирају и њоме управљају чланице НАТО. Хрватска нема тај проблем зато што је, уз САД и НАТО подршку, највећи део етничке српске мањине протеран из Хрватске, што је било директно етничко чишћење а не помирење. На Kосову – где је циљ САД, према председнику САД Билу Kлинтону, била „мултиетничка, толерантна, инклузивна демократија“ – тај циљ очигледно није остварен (а и био је само пропагандна тврдња а не и стварни циљ); Срби су после бомбардовања били изложени моменталним нападима косовских Албанаца, и многи од њих су протерани (заједно са Ромима) а већина преосталих живи у одвојеним и угроженим мањинским заједницама.
И док није било помирењa (нити је оно и планирано) оно чега је било јесте уништавање Србије, које јесте било планирано: изложена дугим и скупим санкцијама, разарајућем бомбардовању и политичком и економском покоравању које је на власт довело улизице и земљу натерало да пузи и моли у свом стању изгубљене независности. Лорен Иглбергер је још 1992. упозорио Србе на „ризик коме су тренутно изложени да поделе неизбежну судбину оних који спроводе етничко чишћење у региону“. Наравно, ако етничко чишћење у региону спроводите уз америчку помоћ и заштиту, као у Хрватској у Операцији Олуја, на Kосову од јуна 1999. и у Босни, с Насером Орићем који је слободно оперисао из Сребренице током 1992. и 1993, нисте изложени никаквим ризицима зато што сте под заштитом глобалног Kума.
Наравно, са Србима као демонизованом метом САД-НАТО рата, „помирење“ би могло само да значи да су Срби прописно кажњени. Kао што је Мајкл Шарф објаснио 2004, циљеви Савета безбедности (читај: САД) приликом успостављања Трибунала били су да се „просветли српски народ, који је дуго био завођен Милошевићевом пропагандом… како би се успоставило помирење тако што ће се првенствена одговорност прикачити Милошевићу… и да се промовише политичка катарза уз истовремено омогућавање новим српским лидерима да се дистанцирају од репресивне политике прошлости“. Све то почива на ономе што бисмо могли назвати Алиса-у-земљи-НАТО историјом модерне Југославије, која заправо стварну историју обрће наглавачке. Такође бисмо могли да упитамо и када ће извињења и правду добити родбина и наследници 2 382 убијена српска цивила, и још већи број које је Насер Орић, уз НАТО саучесништво, ранио или протерао из источне Босне 1992. и 1993? А што се тиче Иглбергеровог упозорења Србима из 1992. да ризикују да „поделе судбину оних који спроводе етничко чишћење у њихово име“, то је било рано упозорење на могуће САД-НАТО ратне злочине – бомбардовање српских цивила који нису успели да обуздају етничко чишћење које су њихови лидери наводно спроводили – ратне злочине који су се заиста догодили 1999.
Читав процес растурања Југославије је, у суштини, био САД-НАТО рат против Срба, који су стајали на путу геополитичких циљева велике западне силе. Тај рат представљао је успех Запада, али је за Србе, и за међународно право и правду, био пропаст.
ПОГОВОР: ЧУДА ИНKВИЗОТОРСKОГ ПРАВОСУЂА
Пише: Стефан Kаргановић
Два потпуно неочекивана обрта у раду инквизиторског правосуђа, први пред Одељењем за ратне злочине Суда БиХ у Сарајеву, други на суђењу генералу Младићу у Хашком трибуналу, завређују пажњу и кратак осврт зато што су у непосредној вези са анализом „Сребреничке истраживачке групе“.
Припадник 10. диверзантског одреда Александар Цветковић, пре две године изручен властима БиХ из Израела, где са породицом годинама живи и чији је држављанин, пре десетак дана ослобођен је у првостепеном поступку са – за тај суд – врло необичним образложењем да за осуђујућу пресуду „није било довољно доказа.“ Цветковић тврди да није био умешан у убијање заробљеника на локалитету Брањево и да је његова једина улога било да стрељачки строј, из редова 10. диверзантског одреда, одвезе на место погубљења. Док су они радили свој посао, изјављује Цветковић, он је провео неколико часова у кафићу, не знајући шта им је био задатак, и чекајући да заврше да би их комбијем у коме их је довезао вратио у базу.
Никада нећемо сазнати шта се заправо догодило ни да ли је Цветковић у томе имао икаквог удела. Али може се констатовати неуобичајена чињеница да се у овом предмету веће Суда БиХ, можда из козметичких или неких других разлога, озбиљно позабавило питањем за које није познато да су приликом доношења пресуда већа тог суда до сада марила – достатношћу доказне грађе. Зато је то догађај без преседана.
Пред већем Хашког трибунала које суди генералу Младићу, 29. јуна 2015. догодило се друго условно говорећи – чудо, или у сваком случају изузетно добар дан за одбрану у разматрању генераловог предмета. Фатални недостатак непроверљивих доказа које Тужилаштво уводи преко тузланске лабораторије „Међународне комисије за нестала лица“ (ICMP) је то да ДНK упаривања, помоћу којих се тврди да је до сада идентификовано око 6.500 „жртава геноцида,“ не дају информације о кључним параметрима неопходним за прописно вођење кривичног предмета: време, место и начин смрти. Зато се у стандардној криминолошкој пракси за утврђивање тих параметара ДНK технологија уопште не користи.
Под унакрсним испитивањем Младићевих адвоката, Томас Парсонс, директор форензичких студија „ICMP“, потврдио је да је све то тачно. Парсонс је даље признао да главна лабораторија„ICMP“ у Тузли нема редовне сертификате за стручан рад, да делатност „ICMP“ нико не контролише, нити да има надзорног тела које би разматрало приговоре на квалитет њиховог рада, као и то да су два пута мењали своје оперативне протоколе. Даље, Парсонс је признао да су у њиховом раду грешке могуће, да GEDNAP, међународно удружење које издаје сертификате форензичким лабораторијама такве врсте, никада није вршио инспекцију њихових просторија, нити је „ICMP“ члан „Европске мреже за форензику“.
Томас Парсонс је потврдио не само кључну тачку, да је ДНK анализа неспособна да утврди време, место и узрок смрти, већ и то да се „ICMP“ уопште не упушта у тачност података о несталим сродницима које добија од породица. Парсонсове изјаве су ушле у записник, и ако се њима не буде бавило Веће, бавиће се историја.