За време Другог светског рата вршени су стравични злочини против српског становништа у Подрињу, укључујући уже подручје Сребренице. Без икакве сумње, правно начело tu quoque стоји, што значи да један злочин не оправдава други. Али претходни злочин може да психолошки контекстуализује — мада не правно одбрани — злочин који је узрочнопоследично уследио. Из ових докумената видљиви су разлози зашто је зла воља међу етничким заједницама сребреничког краја сезала унатраг најмање неколико деценија. Злочини против српског становништва који су трајали три године непосредно пре пада Сребренице у јулу 1995. у извесној мери објашњавају судбину која је снашла заробљене припаднике противничких војних снага током неколико наредних дана. Ми смо убеђени да масовно стрељање заробљених припадника војне формације у енклави није било чин освете једне заједнице према другој зато што у целини та операција носи обележја која сугеришу другачију позадину. Међутим, искуства из претходних година рата, у споју са колективним сећањем на период 1941. – 1944, несумњиво јесу допринели не само појединачним осветама него и релативној равнодушности српског живља према судбини страдалих припадника противничког табора. Документа у прилогу су изјаве протераних Срба са подручја Сребренице под управом НДХ, одн. етничке коалиције из које се ова творевина састојала. Изјаве је од прогнаних очевидаца прикупио Комесаријат за избеглице владе генерала Милана Недића у окупираној Србији, 1941. – 1944.