Улажу се систематски напори да се урушена прича о Сребреници поново оживи и постане актуелна

За разлику од ангажованих новинара (знакови навода намерно су изостављени да неко случајно то не би схватио као инсинуацију да су унајмљени) и некритичких потрошача њихових умовања у Србији, стручњацима који се овим питањем баве познато је да је сребреничка прича у самртном ропцу. Један за другим, привидни ослонци те конструкције се урушавају. Све учесталији позиви на криминализацију „негирања геноцида“ и покушаји наметања строго контролисане историје сукоба који уоквирује сребреничке догађаје из јула 1995. убедљиво потврђују неспремност поборника „службене лажи епохе“ да се упусте у дијалог, а још мање да се са опонентима суоче без потпоре заштитних механизама обмане, притисака и застрашивања.

ЗАМОР ОД СРЕБРЕНИЦЕ

Службени мит о „геноциду“ и „8 000 погубљених мушкараца и дечака“ је у кризи и убрзано губи искрене вернике. Што због објављивања доказа који му противрече, што због краха Хашког трибунала који је задужен да неодрживу конструкцију обавије квазиправном обландом, што услед видног замора домаће и светске јавности сите агресивне кампање којом се спроводи политички коректна линија, Сребреница је свима дојадила. Једини изузетак су они који већ двадесет година цинично из тога црпе голему корист.

Зато је са политичког становишта природно и логично да се ове јубиларне године неће штедети нити бирати средства да се службена лаж анимира убризгавањем моћне инјекције адреналина не би ли остала употребљива бар још наредних неколико година.

Од озбиљнијих потеза, као што је британска резолуција у Савету безбедности УН да се 11. јули прогласи светским даном жалости за Сребреницу, па све до инфантилних перформанса као што је симболично лежање 7 000 верника сребреничког култа пред Народном скупштином Србије, ове године улажу се систематски напори да се урушена прича поново оживи и постане актуелна. Изузетно важан део пројектоване сценографије је присуство у пуном саставу 11. јула, у Меморијалном центру у Поточарима, регионалних марионета и пиона. Сви су добили цедуљицу са наређењем да се 11. јула на зборном месту у Поточарима смерно построје и сузних очију пред камерама издекламују солидарност са жртвама непознатог броја и статуса. Како каже Александар Павић, по недавној оцени судије Жан-Клода Антонетија, у правоснажној пресуди у предмету Толимир, Хашки трибунал ни дан-данас није успео да утврди ни ко је наредио њихово погубљење у околини Сребренице, ни зашто.

Некада угледни београдски дневник „Политика“ очигледно је добио задатак, или га је у настојању да антиципира жеље доминантних интереса на себе услужно преузео, да руководству Србије недвосмислено сигнализира где се очекује да буде виђено 11. јула ове године – на гала представи поводом двадесетогодишњице Сребренице. Ако одговорни функционери још увек читају „Политику,“ они су сигурно добили упућену поруку.

Под маском бављења врло различитом темом (Ново јапанско извињење – дужност или мазохизам, „Политика,“ 25. април 2015.) наводним контроверзама које су настале услед неспремности јапанског премијера да се „извињава“ Кини и Кореји за преступе припадника јапанске армије током Другог светског рата, при крају „Политикиног“ текста крије се права поента – или жаока – сасвим друге врсте.

ФУКООВ КОНТЕКСТ

О чему се ради? Нема бољег контекстуалног објашњења, бар што се Србије тиче, од разматрања Мишела Фукоа у класичном делу „Дисциплина и казна“.

У средњовековном криминолошком поступку, каже Фуко, „…признање је толико јак доказ да није било потребе да се томе било шта додаје; под условом да је извучено на прави начин, признање је ослобађало тужилаштво од обавезе да предочава додатне доказе. Затим, једини начин да ова процедура стекне пуноћу ауторитета, да се претвори у праву победу над оптуженим … је да злочинац прихвати одговорност за сопствени злочин и потпише закључке вешто и опскурно исконструисане у истражном поступку. Није довољно да преступници буду праведно кажњени. Они још морају, ако је то могуће, и да суде и пресуде сами себи… Кроз признање оптужени сам учествује у ритуалу помоћу којег се производи кривична истина (la vérité pénal). Као што се у средњовековном правосуђу каже, признање ‚ствар чини очигледном и јасном‘… Признање је из тог разлога било на великој цени; сва расположива средства принуде била су коришћена да би се до њега дошло.“

Разумљиво индигниран „ужасним злочинима“ јапанских империјалиста и поробљавањем „хиљаде жена примораних да служе за сексуално задовољавање освајача“, савесни чланкописац из далеке Србије педантно подсећа јапанског премијера Абеа да му „и његов сународник, славни писац Харуки Мураками поручује да Јапан мора понављати извињење, али искрено и недвосмислено, све док га Кина и Јужна Кореја не прихвате“. Пошто нисмо ни Јапанци, ни Кинези, ни Корејци, допуштено нам је да немамо формулисан став по меритуму овог далеког спора. Ипак, стоји једна узгредна напомена: у догађајима о којима је реч страдало је око 20 милиона људи, а да зачудо оштећене стране (за разлику од босанских сапатника) починиоце не оптужују за „геноцид.“ У поређењу са „Политикиним“ виђењем неких догађаја на Балкану, са којима аутор текста у продужетку гради аналогију, таква суздржаност Кинеза и Корејаца је у најмању руку – необична, чак и када се има у виду нагласак који далекоисточне културе стављају на дискретност у понашању.

„Кад се још узме у обзир Абеов став да је јапанско непрекидно враћање на страхоте почињене у рату одраз мазохизма“, приближавајући се поенти наставља аутор, „све то подсећа на однос Србије према Сребреници“. Па знаковито изводи поређење: „Питање је да ли би Абе нудио било какво извињење да око улоге Јапана у злочинима над Кинезима и Корејцима има икаквих сумњи попут оних које у српској јавности постоје у погледу тога колико је Србија била директно уплетена у сребренички покољ, односно геноцид, како га је званично окарактерисао Хашки трибунал. Додуше, барем овде се Србија не може жалити на двоструке стандарде. И од Јапана нова извињења очекују и суседи и домаћи интелектуалци и међународне силе.“

ИЗНУЂИВАЊЕ ИЗВИЊЕЊА

Ако пођемо следом аналогије коју аутор текста у „Политици“ сугерише, пледирајући за „нова извињења“ своје државе у вези са Сребреницом, произлазе следећи закључци: Србија је била директно уплетена у сребренички покољ који је Хашки трибунал окарактерисао као геноцид, неразумна или необавештена српска јавност не уважава ту чињеницу и стога од својих политичких представника не захтева да се званично извине, а уобичајени изговор Срба да су неравноправно третирани овде једноставно не стоји зато што се од Србије очекује не више од тога што наведена коалиција светских ауторитета тражи и од Јапана.

Биће да, бар поводом овог питања, српска јавност није толико тупава као што се новинару „Политике“ чини. За последњих петнаестак година јавност је имала широке могућности да у разним предметима преко телевизије посматра рад Хашког трибунала и да га прати на друге начине. На располагању јој је било довољно материјала да формира солидан утисак о убедљивости, озбиљности и професионалности тог контроверзног ad hoc суда. Уколико је утисак неповољан, Трибунал за то само себе има да криви, и никога више.

Поред тога, јавност се можда сећа и једне чињенице коју је аутор текста у „Политици“ изабрао да изостави. У тужби Босне и Херцеговине против Југославије, касније Србије, у спору који се односио управо на питање да ли је Србија „уплетена у сребренички покољ“, Међународни суд правде у Хагу, стални правосудни орган УН, 2007. године пресудио је – одречно. Тешко је не признати да такав став овог, поред свих мањкавости, ипак респектабилног правосудног органа распрострањено становиште грађана Србије о неумешаности њихове земље у извршење било каквог покоља или геноцида у Сребреници чини врло рационалним и оправданим – ма колико „Политикин“ сарадник тиме био незадовољан.

Делови ауторове аналогије несумњиво стоје. „Суседи“, дефинисани као марионетски режими из окружења, засигурно очекују од политичког руководства Србије да се 11. јула у Меморијалном центру у Поточарима пузећи извињава за кривицу импутирану Србији и Републици Српској у склопу, како се сликовито изразио проф. Едвард Херман, „највећег тријумфа пропаганде крајем двадесетог века“. То њихово очекивање није утемељено на разлозима моралне природе него на чистој политичкој рачуници. Они желе да увлачењем Србије (и Републике Српске) у своју каљугу релативизују сопствена злодела.

Несумњиво је да има и „међународних сила“ које такође инсистирају на изнуђеном признању и извињењу Србије. Што се тиче независних (то се већ подразумева) „домаћих интелектуалаца“, није јасно да ли аутор и себе види у тој категорији, чији редови у Србији су попуњени управо стипендистима поменутих међународних сила.

Са свим својим површностима и осталим манама, српска јавност је апсолутно у праву што одбија учешће на мазохистичкој сеанси на коју је „Политика“ позива. Ако политичко руководство Србије није склоно  садомазохизму, и ако 11. јула у себи буде нашло макар честицу људског достојанства, оно би требало да учини то исто.

Печат, 29/04/2015

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia