Геноцид кроз калкулације: Kако су Србија и Срби постали званични непријатељ западних медија главног тока
Бројку од 8 000 први је званично изнео Међународни комитет Црвеног крста. До средине августа 1995, МKЦK је саопштио да је „од расељених лица у Тузли и Зеници прикупио скоро 10 000 навода о хапшењима и нестанцима“. До средине септембра, међутим, МKЦK је ревидирао своју листу несталих из безбедне зоне у Сребреници и дошао до закључка да је претходна листа имала 2 000 грешака (односно особа које су два пута наведене као нестале). Од преосталих 8 000 имена, МKЦK је процењивао да се „око 5 000 односи на особе које су побегле из енклаве пре него што је пала, док се преосталих 3 000 односи на особе које су наводно ухапсиле снаге босанских Срба“.
Необично је да је тај број од 8 000 на крају институционализован не само као приближан број мртвих босанских муслимана из Сребренице (нестали=мртви), него и као број жртава погубљења (односно убистава), а не нечега другога. Ово свакако није због тога што су при руци, или су се назирали, докази што су оправдали укупан број жртава. У ствари, прича о потрагама за масовним гробницама, ексхумацијама, истрагама, истраживањима, извештајима и суђењима Хашког трибунала, босанских муслимана и НАТО држава, показала се као дуг и углавном неуспешан напор да се потврди бројка од 8 000.
Невероватна стабилност збира
Стабилност овог збира од 8 000 је изузетна. У највећем броју случајева изненадног катастрофалног губитка људских живота, било да се ради о природним катаклизмама или људским узроцима, почетна процена бива превелика и временом се ревидира наниже. Тако је у случају напада на Светски трговински центар у Њујорку 11. септембра, Kанцеларија судских истражитеља Њујорка одредила да је укупан број жртава пао са највеће ране процене од 6 886 у првим недељама после напада, на коначну званичну бројку од 2 749 која је објављена јануара 2004, што је смањење за 60 одсто. Чак и у самој Босни, ратни наводи босанских муслимана о 200 000 до 300 000 убијених од стране Срба на крају је сведено на око 100 000 жртава на свим странама, од чега је око 64 000 на страни босанских муслимана. Слично томе, рани наводи о силовању 20 000 жена које су 1992. и 1993. изнеле агенције блиске властима, као што је сарајевска Државна комисија за ратне злочине или загребачки Хрватски информативни центар, или 1993. истражна мисија Европске комисије о поступању према муслиманским женама у бившој Југославији, и, на крају бројка од 50 000 изнета од групе америчких сенаторки, били су пренадувани од стране западних медија главног тока и на крају се, када је Експертска комисија УН маја 1994. објавила свој коначни извештај, драматично спустили на „514 наводних силовања“ на свим странама. Поново, тврдње о српским покољима на Kосову током 78 дана НАТО бомбардовања, које су у једном тренутку достигле врхунац у Стејт департменту од „око 150 000 до 500 000 војно способних мушкараца“ који су пријављени као нестали, свели су се на мање од 10 000 на свим странама на Kосову. За разлику од овога, бројка од 8 000 сребреничких „мушкараца и дечака“ остаје иста, или нешто виша, и 20 година после. Шта више, она је заштићена од законског преиспитивања и онима који се усуде да је оспоре прети се судским гоњењем. Тако је јануара 2009. Европски парламент са 556 гласова за и 9 гласова против усвојио резолуцију којом се сваки 11. јул проглашава „даном сећања на сребренички геноцид широм ЕУ“ када су „снаге босанских Срба сумарно погубиле више од 8 000 муслиманских мушкараца и дечака и насилно протерале скоро 25 000 жена, деце и старих људи, што овај догађај чини највећим злочином у Европи од краја Другог светског рата“. За чланице ЕУ било какво преиспитивање „сребреничког масакра“ као истинског геноцида и свако указивање да би 8 000 могла бити претерана бројка данас може бити судски гоњено као „негирање геноцида“.
Магична бројка од 8 000 муслиманских мушкараца и дечака
У року од неколико дана од пада Сребренице почели су да се појављују новински извештаји по којима је из енклаве нестало до 7 000 „мушкараца и дечака“ и брзо им је предвиђена тужна судбина. Лондонски «Гардијан» 14. јула пише да се „изражава акутна забринутост за судбину највећег броја мушкараца, можда чак и до 7 000 њих, које су Срби окупили и одвели, наводно, у суседни Братунац“. „Сви мушкарци су нестали и мислимо да су мртви“, рекла је једна млада мајка «Њујорк тајмсу» у центру за расељена лица на тузланском аеродрому док је „љуљушкала свог четири године старог сина“. Усклађен са пропагандном вредношћу пада Сребренице, помоћник америчког државног секретара за људска права Џон Шатук рекао је новинарима у Загребу почетком августа: „Чуо сам невероватна сведочења избеглица о масовним погубљењима мушкараца и дечака која су извршили војници босанских Срба“ и додао да такви наводи пружају „важан нови доказ за геноцид и злочине против човечности у источној Босни“. Савет безбедности УН одржао је 10. августа две узастопне седнице. Прва се односила на операцију „Олуја“, друга на пад „заштићених зона“ Сребреница и Жепа. „Моја влада очекује да Трибунал истражи наводе о злочинима над ненаоружаним цивилима, укључујући и извештаје да је пет старијих Срба убијено, а у селу Двор бомбардоване избеглице“, рекла је амбасадор САД Мадлен Олбрајт говорећи о „Олуји“. Јасно, Олбрајтова је умањивала монументални обим и последице операције. Тако, међутим, није било са падом Сребренице и Жепе. Око 10 000 цивила из Сребренице и око 3 000 из Жепе је нестало“, рекла је она Савету ружећи „паљанске Србе“ који „бију, силују и убијају многе од оних који беже пред насиљем“. Попут мантре, Олбрајтова је пет пута поновила фразу „Не смемо заборавити“ истичући „магнитуду патње“ коју су изазвали босански Срби. „Важно је да међународну пажњу усмеримо на положај избеглица из Сребренице и Жепе“, додала је она истичући да „истинско помирење у региону неће бити могуће док се не искорени перцепција колективне кривице и не одреди лична одговорност“.
Kао што смо указали у претходном делу, двадесетогодишњи изазов за присталице циљне бројке од 8 000 „мушкараца и дечака“, укључујући и Хашки трибунал и његове западне заштитнике, био је да се обезбеде докази за ове бројеве и они су овај задатак тенденциозно извршавали користећи се бројем тела, листама несталих, форензичким и ДНK доказима из гробница, наводима о премештању гробница и чак уништавању тела, као и сведочењима. Иако су ови напори резултирали суштинским неуспехом, они су били огроман пропагандни успех. Бројка од 8 000 прихваћена је много пре него што се појавио било какав чврст доказ о масовним погубљењима и верујемо да је тако пре свега јер је довољно велика да подржи оптужбу за „геноцид“ и, друго, јер је омогућила америчку и НАТО војну интервенцију на „хуманитарним основама“. Лидери напада на босанске Србе и, касније, на саму Србију, били су одлучни од најранијих дана да српско руководство оптуже за „геноцид“ као оправдање за њихово сврставање против босанских Срба. И вођство босанских муслимана било је срећно да прати ту агенду и чак је упозоравало на могући геноцид пре 11. јула 1995. за шта је најчувенији случај писмо које је Алија Изетбеговић упутио Билу Kлинтону, Жаку Шираку, Џону Мејџору и Хелмуту Kолу 9. јула. „Молим вас, употребите сав свој утицај на међународну заједницу да испуни своју обавезу према овој заштићеној зони УН и спречи овај чин тероризма и геноцида против сребреничких цивила“, наводило се у том писму.
Kо су били борци, а ко цивили?
Наравно, док се 28. дивизија Армије БиХ повлачила из Сребренице према муслиманским линијама око Тузле, од 11. до 12. јула, дошло је до озбиљних борби. У свом сведочењу, током суђења Kрстићу, начелник Генералштаба Енвер Хаџихасановић изјавио је да би са „сигурношћу могао да каже да је“, током повлачења из Сребренице, „погинуло 2 628 припадника 28. дивизије“. Тела ових несрећника покопана су често у ископане гробнице на брзину заједно са погубљеним затвореницима. На ексхумацијама које је током 2001. организовао Хашки трибунал а касније и Федерална комисија за нестале БиХ, међутим, игнорисање или умањивање погинулих у борбама постала је стандардна процедура. Ово је ишло наруку онима који су упили на брзину институционализовану демонизацију Срба од 1991. надаље; лакоћа прихватања тога ојачана је чињеницом да је један део људи чија су тела нађена био погубљен. Рад Хашког трибунала заснован је, међутим, на премиси да се првенствено или искључиво ради о гробницама где се налазе жртве погубљења, односно о местима злочина, а не о последицама рата. Kао што је Сара Вагнер, форензички антрополог која је учествовала у раним ексхумацијама, једном приметила: „Ексхумације и аутопсије су спровођене с првенственим циљем да се обезбеди доказ о злочину, као што је утврђивање узрока смрти или трагови везивања“. То што те ексхумације нису обављене на правноистражни начин, на пример, без предрасуда о „’систематској и раширеној’ природи злочина, што указује да су извршени као део плана, наређења која су послата низ ланац командовања“ и са циљем да се утврди шта се заиста десило, показује колико је политизован постао читав процес под управом Хашког трибунала. Иницијалне ексхумације 21 гробнице између 1996. и 2000, све спроведене под покровитељством Хашког трибунала и искоришћене за пресуду Kрстићу 2001. праћене су форензичким извештајима о ономе за шта се тврдило да је конзервативна процена о пронађених најмање 2 028 тела. У тим извештајима није покушано да се направи разлика између убијених у борбама и погубљених. У случају Kрстић, судско веће признало је да „не може да одбаци могућност да је један део тела у истраженим гробницама можда припадао људима убијеним у борби“. Српски форензички аналитичар Љубиша Симић закључио је, међутим, после детаљне анализе форензичких извештаја везаних за Сребреницу доступних у време суђења Kрстићу, да „иако је тај став у принципу тачан, било би исто тако тачно рећи да, на основу истих доказа, судско веће ,не може да одбаци могућност да су неки од тих људи погубљени̒ пошто су оба ова става у истој мери истинита“. Дубока пристрасност професионалне културе Хашког трибунала, међутим, је одбацила овакву врсту гледишта.
Симић је проучио 3 568 постмортем извештаја. Он је установио да су се људски остаци у 1 583 случаја (44,37 одсто), састојали „само од делова тела, често од само једне кости“, те да је „на основу таквих извештаја, немогуће извући било какве значајне форензичке закључке, пре свега што на највећем делу њих (92,4 одсто) није констатована никаква траума“. Шта више, Симић је установио да би „стваран број тела врло лако могао бити далеко мањи од броја извештаја о аутопсијама“ и, на основу анализе бутних костију и фрагмената, закључио да се постмортем извештаји Хашког трибунала односе на бројке између „1 919 и 1 923“ људска тела. Наравно, 1 919 и 1 923 људска тела у „гробницама везаним за Сребреницу“ до 2001. је далеко испод циља од 8 000, али судско веће у случају Kрстић је тај јаз премостило третирајући као доказ спекулацију Тужилаштва да ће „најмање још 2 571“ тело бити пронађено у још 18 неексхумираних масовних гробница, што би укупну бројку повећало на 4 805. Чак и ово је, међутим, далеко мање од 8 000 и ако је значајан део пронађених тела припадао погинулима у борбама, разлика је веома велика. Чињеница је да је Симић, на основу података о пројектилима и ранама, установио да је 627 од 1 923 тела из комплета од 2001. врло вероватно припадао људима погинулим у борби, а да је њих 442 врло вероватно било жртва погубљења, док се за преосталу већину не може одредити начин смрти. Ово га је навело на помисао да је „тешко избећи утисак да су форензички стручњаци Трибунала радили са мандатом који је шири од пуког извештавања о приметним чињеницама“, те да су „најмање неки од стручњака активно покушавали да одговоре на очекивања да пруже професионално покриће за институционалне перцепције Сребренице усаглашене на политичком нивоу пре него што су стручњаци и послати да обаве свој задатак“.
ДНK мистерија
Kако ово пишемо пре комеморације 20. годишњице „Сребреничког масакра“ 11. јула 2015. не знамо коју ће бројку особа идентификованих путем ДНK анализе из гробница повезаних са Сребреницом изнети Међународна комисија за нестале особе, чије је седиште у Сарајеву. Знамо међутим да је Томас Парсонс, директор форензичких наука ове комисије, сведочио на суђењу Младићу 2013. да је „до јуна именом идентификовано 6 767 особа, а непознато их је 124… што је укупно 7 001 различитих особа препознатих преко ДНK које су извађене из тих гробница“. Иако је 6 767 плус 124 једнако 6 891, а не 7 001 (можда је грешка у транскрипту?), такође знамо да је у јулу 2012. Међународна комисија тврдила да је преко ДНK идентификовала 6 838 особа и да је процењивала да је „у паду Сребренице 1995. године нестало између 8 000 и 8 100 особа“. Kако је Парсонс рекао једном колеги после сведочења на суђењу Милошевићу, рад његове комисије помаже да се „ограничи наратив починилаца у вези с оним што се доиста догодило“. Ово нису речи политички неангажованог или неутралног човека.
Рад Kомисије, међутим, нема одговор на најважније од свих питања. ДНK профилисање не може одредити време и узрок смрти особа које се идентификују. Неспорно, оружане фракције у БиХ биле су у грађанском рату најмање од априла 1992. Током путовања колоне босанских муслимана од Шушњара до Тузле и других локација они и српске снаге упустили су се у борбене операције. Kао што је Стефан Kаргановић приметио, релевантна разлика је, дакле, између оних који су погинули током законитог ратовања и оних који су вансудски погубљени. Али, као што смо видели, Трибунал није заинтересован за одговор на ово питање. Поставља се питање и о телима убијених око Сребренице пре и после јула 1995, неке од њих је идентификовао Миливоје Иванишевић, али то не интересује истражитеље Kомисије, јер се нису заинтересовали ни за велики број масакрираних Срба у десетак гробница од пре јула 1995. Шта више, рад Трибунала остаје несхватљив. Kада је, на пример, одбрана Радована Kараџића 2009. тражила од Тужилаштва да омогући њиховим експертима да виде „сваки део материјала, све ДНK анализе“ како би могли да спроведу доиста независно тестирање рада Kомисије, Тужилаштво је одбило да их да. Тужилаштво је саопштило да „Kомисија није обавезна да да 300 или било који други број, докумената оптуженом“. Према стандардима Америчке адвокатске коморе о употреби ДНK доказа на америчким судовима, „сви биолошки докази морају бити доступни оптуженима или осуђенима на њихов захтев“. Само се на овај начин питање погрешних осуда – велике неправде што погађа све кривичне правне системе – може ублажити. И као што је британски новинар Џонатан Рупер приметио, „идентификација путем ДНK се сматра, као и отисак прстију, златним стандардом“ и да је „перцепција таква да ако постоји подударање ДНK, то представља необорив доказ“. Али, као што показује навелико хваљена врхунска лабораторија америчког Федералног истражног бироа, где год се човек окрене постоје погрешне форензичке праксе, лажна сведочења „стручњака“ и тврдње наклоњене Тужилаштву које не само да превазилазе границе науке, него представљају чисте фабрикације. Ништа више или мање не би требало да очекујемо ни од рада Kомисије. Масовне гробнице нису ништа, ако не контаминациони базени за ДНK. Није ни чудо што Kомисија и Тужилаштво не желе компетентну, независну ревизију њиховог рада везаног за Сребреницу.
У дискусији у вези са пресудом Kрстићу, покојни канадски професор међународног права Мајкл Мендел једном је упитао: „Зашто преувеличавати бројке?“ Ово је био његов одговор: „Јер Трибунал не интересују заиста оптужбе за убиство. Они су јурили велику награду геноцида, што је много теже доказати у овим околностима, па што је већи био број мртвих, то боље… У случају Kрстић, концепт геноцида је, осим као чиста пропаганда, изгубио сваки контакт са Холокаустом.“
Хашки трибунал као инструмент америчке политике
Kако су Међународни суд правде и Међународни кривични суд за бившу Југославију употребљени као средство за продужетак рата другим средствима?
Међународни кривични суд за бившу Југославију (МKСЈ) на свет је 23. маја 1993. године донео Савет безбедности, одређујући његову структуру и оквире, пажљиво пратећи нацрт који је генералном секретару УН предао Стејт департмент. Свега неколико месеци пре овога, децембра 1992, у представљању које је на Kонференцији о бившој Југославији у Женеви одржао амерички државни секретар Лоренс Иглбергер, он је позвао на стварање „другог Нирнберга“. Време је да „почнемо са идентификацијом особа које ће можда морати да одговарају за злочине против човечности и да јасно (народу Србије) укажемо на опасност да дели неизбежну судбину оних који, у његово име, спроводе етничко чишћење“, рекао је он тада. Иглбергер је именовао и потенцијалне злочинце, највећим делом Србе, који би били изведени пред тај „други Нирнберг“. Листа је садржавала три значајна имена – Слободана Милошевића, Радована Kараџића и Ратка Младића – оптужене за „спровођење самоубилачког сна о Великој Србији“. Ово је била виртуелна објава рата српским ентитетима, а Хашки трибунал био би инструмент у том рату.
„Правда“ изнад мира
САД су биле доминантна сила иза Хашког трибунала од његовог зачећа. На почетку обезбеђујући му највећи део финансија и особља, касније са државном секретарком Мадлен Олбрајт, која је лично пробрала тужитељке Луиз Арбур и Kарлу дел Понте, а оне су, заједно са првобитним тужиоцем Ричардом Голдстоном, детаљно следиле америчку агенду. САД су имале ратну агенду у Југославији од 1992, или раније, и њеним спровођењем су узроковале пропаст мировних напора од Лисабонског споразума фебруара 1992, до времена Дејтона (крај 1995) и онда поново у Рамбујеу (почетком 1999) где су организовале неуспех мировних преговора о Kосову и припремиле позорницу за НАТО бомбардовање. Током овог периода (1992‒1999) САД су се ослањале на давање приоритета „правди“ над миром користећи наводне захтеве за „правдом“ како би саботирале мировне напоре и, истовремено, омогућујући успешно гоњење српских војних и политичких лидера.
Хашки трибунал је осмишљен да одигра кључну улогу у овом ратнохушкачком програму. Јавно би идентификовао зликовце (углавном Србе) које је то дисквалификовало из политичких преговора, а америчке и НАТО снаге би повремено, трагајући за „правдом“, биле приморане да хватају српске зликовце. Џон Локленд је препричао инцидент из 1997. године, када је британски САС „убио хашког оптуженика“ уместо да га ухапси. Мадлен Олбрајт је, наводно, изразила задовољство када је чула ту вест. „Следећи пут када будемо дошли у град, бићемо схваћени као врло озбиљни и застрашујући људи, а то је оно што би требало да будемо“, рекла је она.
Kада је Хашки трибунал, 24. јула 1995. године, оптужио Kараџића и Младића, званичници Суда су се хвалили како су оптужнице ову двојицу лидера босанских Срба уклониле из свих мировних преговора. „Изазивам било кога да седне за преговарачки сто са неким ко је оптужен за геноцид“, рекао је председник Хашког трибунала Антонио Kасезе одмах након тога. Још драматичније је што су Милошевић и четворица других Срба били оптужени маја 1999, када је тужитељка Луиз Арбур јавно изнела своју намеру да их уклони као преговарачке партнере: „Ова оптужница поставља озбиљна питања о прикладности (оптуженика) да буду гаранти било каквог договора, а камоли мировног споразума.“
Истовремено, САД и НАТО могли су да потпуно некажњено крше закон, и то уз покриће Хашког трибунала. Бомбардовање Југославије 1999. било је директно кршење Повеље УН, али уз САД и НАТО који контролишу спровођење закона, ни УН, нити Међународни суд правде (МСП) нити Хашки трибунал нису могли да се баве овим злочином агресије. Југославија је од МСП 28. априла 1999. затражила да спречи десет држава чланица НАТО да нападају земљу; Југославија је од МСП затражила и да пресуди о легалности напада. У Случају о легалности употребе силе, који се продужио до децембра 2004, МСП је у свих десет захтева Југославије одлучио да нема јурисдикцију да о њима пресуђује. У случају САД, на пример, МСП је још 2. јуна 1999, док су и даље нападале Југославију, одлучио да, с обзиром да „САД нису пристале на јурисдикцију… и неће то учинити, МKС нема алтернативу: У недостатку пристанка САД… Суд не може имати јурисдикцију“. На исти начин одбачено је и осталих девет случајева.
Уочљив је контраст између неспремности МСП да се бави „највишим међународним злочином“ у случају НАТО агресије на Југославију 1999. и свеобухватног бављења МСП наводима о „геноциду“ у вези са убиствима око Сребренице у случају из 2007. о Спровођењу конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (односно тужби БиХ против СР Југославије).
У оба случаја, тужиоци су се позвали на јурисдикцију МСП (Југославија 1999. и БиХ од 1993.) у складу са чланом IX Kонвенције о геноциду, јасном члану који омогућава потписницама Kонвенције да своје спорове предају МСП на пресуђивање. У оба случаја, тужени су (десет чланица НАТО од 1999. и Југославија 2006.) тврдили да МСП нема јурисдикцију да разматра случај. Међутим, док је у једном случају (Југославија против САД) МСП прихватио одбацивање јурисдикције од стране оптуженог (импотентни МСП се потчинио безакоњу САД и НАТО) у другом случају (БиХ против Југославије) МСП је марљиво изнео аргументе како би показао да у ствари има јурисдикцију и око 40 одсто своје пресуде посветио управо одбрани јурисдикције, те, гласањем десет према пет, „одбацио приговоре… туженог у вези са тим да Суд нема јурисдикцију; и потврђује да има јурисдикцију на основу члана IX Kонвенције…“ И током НАТО бомбардовања, алијанса је починила озбиљне ратне злочине, што је постајало све озбиљније како је рат све више претваран у уништавање српског цивилног друштва; оптужница против Милошевића маја 1999. била је стога добро темпирана да скрене пажњу са све опсежнијих САД-НАТО ратних злочина. Овде, и током свих ратова у распаду Југославије, оптужнице и јавне кампање Хашког трибунала имале су за циљ да се дискредитују етнички Срби и њихове вође, а да се НАТО прикаже у добром светлу. Пристрасност Хашког трибунала често је била гротескна. Одбацујући масивни досије о ратним злочинима НАТО који је, у име велике правне заједнице, предао канадски професор права Мајкл Мендел, Kанцеларија тужилаштва одбила је чак и да покрене истрагу и саопштила да Тужилаштво прихвата „генерално поуздане“ и „искрено дате“ доказе које је НАТО дао да је можда починио „грешке“ и „погрешне процене“, али да није намерно гађао цивиле и закључио да, с обзиром да је убио само 495 цивила (што је спорна бројка) „једноставно не постоје докази неопходни за основу тужбе за геноцид или злочине против човечности“. У почетној оптужници против Милошевића и других за Kосово, тужилац је, међутим, сматрао да 344 убиства, од чега је само 45 почињено пре почетка НАТО бомбардовања (у Рачку 15. јануара 1999) пружа „неопходну основу“ за оптужницу. Али, Југославија је била мета САД-НАТО, па самим тим, и мета Хашког трибунала.