Путопис кроз српска села Сребренице: некад и сад

Прошло је скоро двадесет година, од периода 1992. до 1995. године, када су јединице Армије БиХ из сребреничке енклаве вршиле систематске нападе на српска села у региону Сребренице, Братунца и Скелана. Од тада, физичка и демографска слика на том подручју није се превише променила и ако би морали да дамо неку генералну оцену, она би свакако била лошија. Села у овом крају изгледају запуштеније и сабласније него у тренутку када су под налетом разуларених хорди њихови мештани били протерани са својих вековних огњишта.

Питања је данас чини се више него пре двадесетак година, а одговора можда још мање. Многа дешавања из тог краја нису расветљена, или су остала у сенци дешавања у јулу 1995. године. И све би то могло бити распршено упорним медијским трудом на подизању свести јавности о заборављеној трагедији српске Сребренице, да српска села нису у значајном проценту остала буквално пуста и разорена, каквим су их њихове комшије Бошњаци оставили након низа ничим испровоцираних и бесомучних напада, посебно током 1992 и 1993 године. Као живе заједнице, та насеља више не постоје. Више нема никога да каже њихову причу.

Прво питање које се намеће, јесте несхватљива инертност Срба да говоре о својим страдањима и укажу на патње кроз које су прошли.  Они то правдају чињеницом да се после 1995 године водио дуготрајан и опсежан медијски рат против српског живља, те да због свеопште вештачки направљене атмосфере није постојало слуха за њихове патње како у самој БиХ, тако и широм света.

Обилазећи села, човек стиче утисак напуштености и отуђености. У некима од њих време још стоји, казаљке живота нису се још покренуле. Празна, пуста и усамљена дочекују и испраћају године и као таква говоре о људској патњи и прогону једног недужног народа. Та огњишта су сада дом дивљим животињама  и псима луталицама. У тим местима више нема деце, или је њихов број занемарљив. Школе су уништене и за њихову обнову нико не даје ни пет пара јер и онако нема ко да их похађа. Понегде можете набасати на неку обновљену цркву, али њена врата су као по правилу закључана, јер становништва нема па епархија налази да је довољно тек неколико пута годишње да отвори врата цркве када су неки празници.

Једно од првих села које смо обишли је Подравање. Удаљено тридесетак километара од Сребренице и прекривено снегом, не показује никакве облике живота. Наш домаћин Милојка Бибић подробно нам говори о нападу на Подравање из суседних бошњачких села. Од некада велике породице Бибић она је једина преживела напад. Њена два брата, отац и мајка нису били те среће. Једног брата је пронашла са изломљеним екстремитетима док је другом глава била одсечена. Бошњаци су тог злослутног дана уништили цело село, попалили куће, побивши стоку и сваког житеља који се нашао на свом огњишту. Свакако треба поменути и ритуална убиства у овом селу. Одсечене српске главе набијане су на стубове ограде. У појединим случајевима особе којима је глава одсечена имале су преко 80 година, што довољно говори о монструозности овог дела и о извршитељима. Да за појединце не постоје границе сведочи и судбина  Драге Митровић, коме је као детету пререзан врат током Другог светског рата али је он тада на чудесан начин преживео. Оно што су пропустили тада, Бошњаци су учинили у овом рату. Несрећног човека који је имао афазију (немогућност говора као последица пресецања врата током Другог светског рата) Бошњаци су током напада на Подравање пронашли у селу и заклали. Унуци оних који су несрећном човеку пререзали врат током Другог светског рата, испоставиће се, били су  нешто умешнији у обављању посла јер су лекције учили лично од очева и дедова, чији ножеви за време Другог светског рата нису били ништа мање оштри.

Нешто ближе Сребреници, село Брежани претрпело је напад 30. јуна 1992. године. И данас се на срушеним кућама јасно могу видети трагови насиља.  У центру села налази се мало православно гробље које још увек носи трагове вандализма. Када су заузели село Бошњаци су, након протеривања Срба, свој пир усмерили на српске надгробне споменике рушећи их и копајући очи на сликама са надгробних плоча. Један гроб је након повратка неколицине мештана пронађен откопан. Током напада село је девастирано у потпуности. Кости српске деце  разасуте по целом селу чекале су скоро девет месеци да буду сахрањене јер се у периоду од јуна 1992.  до марта 1993. године подручје села налазило под  бошњачком окупацијом. За то време тела српског живља била су препуштена животињама да разносе њихове остатке. На неким телима пронађени су трагови насиља. Нападачима није било довољно да убију човека, требало је на мртвом телу оставити и свој лични печат. Данас село броји једва 50 житеља, а некад их је било више од 200. Међу жртвама, поред жена нашла су се деца као и старије особе. Најмлађа особа убијена тог дана имала је 14 а најстарија 88 година.

Пут нас даље води до Букове Главе. Од главног пута идемо пешке јер је због стања у коме се пут налази приступ аутомобилом – немогућ.  Углавном пут води кроз шуму и врло леп крајолик у чијем центру је смештено ово мало место, потпуно одвојено од остатка цивилизације. Први утисак који се намеће је питање: коме је могло сметати овако забачено, стратешки и у сваком другом погледу безначајно место, да би доживело такву судбину? Нема много тога да се види овде осим рушевина и шачице стараца који покушавају да село ревитализују са, чини се, слабим изгледима за успех јер су на измаку животног века, а младих снага и повратника нема. У непосредној близини је и село Мала Турија, а нешто даље и Прибићевац. Оба села су доживела исту судбину јер су у потпуности уништена.

Свако ко познаје сребренички крај, када се помене село Залазје зна о чему говоримо. Током Другог светског рата, 1943. године, фашисти су побили више од 90 житеља, углавном деце и жена, о чему сведоче костурница и спомен плоча подигнути у овом селу 1962. године. Пола века касније сценарио је поновљен и опет су страдале српске куће и српски живаљ. Недалеко од Залазја налази се село Обади а затим и место са  називом Андрићи, које више не постоји на мапи света. Истина, иако је избрисано са мапе овде живот цвета у једном другом облику. Сваке године гомиле стабала јабука упорно рађају и чекају своје власнике. Очигледно, јабуке су упорније и истрајније у настојању да се одржи неки облик живота него што су то били локални политичари свих ових година. Јабука има на претек, чини се као нигде другде. За сада оне су једини вид живота и сведок страшних злочина. До села није могуће доћи јер пут више не постоји. Они упорни морају да се пробију кроз шуму да би стигли до Андрића, а у Андрићима видели би остатке темеља порушених кућа кроз које прораста коров, као и мноштво другог дрвенастог растиња.

На другом крају сребреничке општине налази се село Крнићи. Пут до села води кроз потпуно обновљено и ревитализовано бошњачко село Токољаци.

Крнићи су били познати по великом броју учених људи који су рођени овде. До 1959. године ово велико место имало је статус општине. У центру села налазе се и остаци дома културе који је за време напада потпуно уништен и спаљен. Заједно са домом културе Бошњаци су спалили живог учитеља Васу Парачу, рођеног 1912. године, који је, како кажу, био учитељ не само Србима, него и Бошњацима, и који је током свог вишегодишњег боравка  многе припаднике обе етничке заједнице усмерио на праву страну. Поред дома културе и школе на удару разуларених банди нашла су се сва српска домаћинства, па је стога јасно да ниједна кућа није преживела напад 5. јула 1992. године. Данас нико не живи у Крнићима. Део становништва који је преживео напад нашао је уточиште у Србији, Мађарској, Русији и другим местима широм Европе.

Тешко је причати о сребреничком крају а не поменути село Карно. У центру села налази се манастир из деветнаестог века посвећен Покрову пресвете Богородице. Ово место помиње и описује нобеловац Иво Андрић изражавајући поштовање према људима овог краја. На жалост и ово као и суседно српско село Међе данас је празно. Околне порушене српске куће скоро да су се потпуно сјединиле са природом. Кроз неколико година у овом селу неће бити трагова који би указивали на то да је овде неко живео и да је ово српска земља.

И када мислите да српске патње и страдања не могу бити гори, доживите изненађење у виду села Ратковићи. Село је смештено између потпуно обновљених бошњачких села. Са једне стране су Осмаче, Подкоријен, Дедићи и Познановићи, а са друге Моћевићи. Сва наведена бошњачка села врве од живота и раздрагане деце. Уз асвалт или поправљени макадамски пут, обновњене школе, куће и цела инфраструктура који нуде солидно место за живот. У периоду после потписивања Дејтонског мира 1995. године међународни донатори су помоћ за реконструкцију овог краја условљавали тако да је могла ићи само у подручја насељена службено дефинисаним жртвама, искључујући потпуно настрадале цивиле из „агресорског“ табора. За разлику од привилегованих села, до Ратковића није могуће доћи никаквим превозним средством. Да би стигли до села морате пешачити блатњавим путем неколико километара. Село чак нема ни струју, а о некаквој инфраструктури – излишно је говорити.

Стога с правом можемо рећи да овакав суров и окрутан однос према једном народу не постоји нигде другде.

Није ми познато да се било где  у Европи примењују такви двостуки аршини према  народима који живе на не тако великом простору и врло близу једни других. Где се изгубила сва та правичност и равноправност о којој нам стране дипломате упорно говоре? На овом примеру се види сво лицемерје како доброг дела Европе тако и Америке, јер њихове организације за обнову и развој овог региона у ово село, као и у многа друга српска села, нису хтеле да уложе ни цент. Простим језиком речено, њих не занимају српска страдања. Стиче се утисак да нису ради ни да други причају о томе, јер политички курс у њиховим земљама усмерен је тако да тамо, чак ни на видику, Срба нема.

Коначно, након неколико километара пешачења, обрели смо се у Горњим Ратковићима. Прва ствар коју можете запазити јесте величина села. Село је пре рата имало статус месне заједнице и било је једно од највећих у региону. У прилог томе говори и неколико гробаља  у Доњим Ратковићима.

Не знам да ли треба наглашавати да у овом селу нисмо пронашли ни једног мештанина. Село је потпуно пусто и празно. Док корачате блатњавим путем осећате тишину свуда унаоколо, уз одсуство било каквог звука и маглу која се спушта на остатке рушевина. То слику чини још необичнијом. Истина, у селу постоји једна кућа коју су саградили мештани, али они ту не живе. Уточиште су нашли на другој обали Дрине.

Село је нападнуто 21. јуна 1992. год. Истовремено док су харали и пљачкали село Бошњаци су палили сваку кућу до које су стигли и убијали су сваког мештанина који није успео да побегне или који је покушао да сачува своје огњиште. Свакако, било је и оних који су веровали својим комшијама Бошњацима, те су из тих разлога остали у својим кућама. То поверење их је коштало живота, а младим нараштајима оставило врло вредну лекцију.

На споменику подигнутом жртвама напада можете видети и имена особа које су закорачиле у девету деценију живота. Чак и тако стари и исцрпљени били су на мети бошњачког зулума. Други су  попут непокретне баке Десанке Станојевић живи спаљени на свом огњишту.

Други део трагичне судбине овог села су куће, или боље рећи остаци и темељи, јер током напада ни једна кућа није поштеђена.  Нашом камером забележили смо више од педесет потпуно уништених српских кућа. До неких нисмо могли доћи од густог растиња, друге пак више не постоје јер их је зуб времена заувек уклонио и избрисао са овог простора.

Треба истаћи да су Ратковићи пре рата имали више од 300 мештана. Данас тамо нема никог. Један део мештана је побијен, други део протеран, куће су потпуно уништене, село је безмало мртво. То је дуг и мукотрпан пут којим је ово село кренуло пре 20 година захваљујући комшијама Бошњацима. Што је можда још чудније, село је и данас на истом курсу, истина не захваљујући Бошњацима, али свакако захваљујући онима који су затворили очи и окренули главу пред овим гнусним злочином.

Свакако када мислимо на злочине почињене од стране Бошњака неизоставно је поменити месну заједницу Кравица, која обухвата велики регион укључујући неколико села и засеока. Сва та места претрпела су исту судбину као и Кравица – нападнута су на Божић 1993. године. Напад је изведен из три правца, био је добро организован и подуже припреман. Цео регион који се налази изнад села Кравица припада великом селу Брана Бачићи са неколико засеока разбацаних по падинама. Сви засеоци (Доњи Бачићи, Штулићи, Велика Њива, Русићи) потпуно су уништени, куће спаљене, становништво у великој мери протерано.

Да монструозност оних који су напали село не познаје границе говори  споменик из Другог светског рата. Током напада оскрнављена је спомен плоча Милеви Млађеновић која је 1944. године заједно са једногодишњом кћерком и свекрвом заклана од стране усташа. Иако се споменик не налази у близини кућа или на уочљивом месту, Бошњаци га нису заобишли већ су метком или неким тупим предметом на споменику оскрнавили слику покојнице. Плашим се да је скрнављење споменика било мала утеха за унуке оних који су пререзали врат једногодишњем детету, очигледно само зато што је српско. Некима је и у овом рату то био више него довољан разлог да наоштре ножеве, који су се иступили од скоро пола века чекања.

Ништа боље нису прошла ни села у региону Скелана. Низ порушених и уништених српских села је велики. До неких на жалост више није могуће доћи јер су путеви обрасли густим растињем, а има и села где више не живи нико. Једном приликом док смо се кретали ка Скеланима срели смо старијег човека на коњу. Како нам је објаснио локални водич реч је о једином становнику оближњег разореног српског села који повремено иде до Скелана како би купио  елементарне животне намернице. До његовог села нисмо успели да дођемо јер је пут непроходан и може се стићи једино на коњу. Нешто даље налази се село Божићи. Да ли због назива или из неког другог разлога, тек цело село је потпуно уништено. Као и многа друга нападнуто је а да мештани нису ништа слутили. У јеку жетве пшенице 5. августа 1992. године Бошњаци су извршили напад, део становништва побили, куће попалили а жито однели.

Посебан утисак је оставио један житељ овог села који показујући на темеље порушене куће каже како је иста преживела први и други светски рат, али напад комшија Бошњака није успела да преброди.

Треба поменути и друга села као што су Клековићи, Прибојевићи, Араповићи, Гај, Језеро, Брадићи и низ других места где су живели Срби, а која су претворена у згаришта.

Прича о српским селима има безброј. Најважније од свега, сва села имају једну заједничку ноту јер су скоро по истом, устаљеном образцу била систематски уништавана.

Процес њиховог одумирања није заустављен ни до данас. То нам даје за право да кажемо да значајан број села данас изгледа доста лошије него у годинама рата.

Данас на српским темељима уместо деце можете видети коров који осваја метар по метар српске земље. У неким местима од породичних кућа остала је само гомила цигле и крша. Темељи су у већини случајева прекривени високим растињем те су у пролетњим и летњим месецима скоро потпуно непрепознатљиви.

Питања је безброј, порушених села и кућа још више. Једино, чини се, нема превише одговора или се нису стекли сви услови да би се до њих дошло. Верујем да ће време које долази разрешити питање ко је крив за егзодус Срба и за уништавање њихових корена, као и за облак ћутње који се свих ових година надвија над целим регионом и који спречава како домаћу тако и страну јавност да сазна истину о судбини српског живља.

Током година после рата безброј организација бавило се питањем повратка оба народа као и обновом њихових кућа. Многе од њих одбиле су да уложе цент у повратак Срба, правдајући своје  поступке недостатком доказа о српским страдањима. То само даје полета онима који би да протерају и шачицу преосталог српског живља. Докази за то видни су по полупаним прозорима на окнима скромне куће која је у месту Језеро направљена српској породици, тик уз велелепан комплекс изграђен за Бошњаке од стране донаторских организација из Енглеске. Питање је јасно: ко после свих ових туробних година има довољно снаге да баца камење на српске куће и је ли могуће да Срби још нису безбедни на земљи својих предака, на земљи на којој живе вековима уназад?

До данас је обновљено нешто више од 500 српских кућа. То је занемарљиво мало у односу на број кућа које су обновљене за друге. Уз претпоставку да је највећи број уништених кућа припадао Србима тај податак добија још више на значају. Количина новца која се слила мери се милионима долара. На жалост Срби једва да су добили мрвице од  богатог европског и светског колача намењеног за ревитализацију и обнову подрињског краја.

Из ове перспективе јасно је да обнављати српска села за већину организација са Запада значи игра са ватром. Заправо, обнављањем српских темеља морали би признати да су их Бошњаци уништили, те да су починили најбруталније злочине и да морају да одговарају за злодела током рата, односно да сносе одговорност за рат подједнако као и други народи у БиХ. Коначни закључак у том случају би био да не могу бити амнестирани од злочина и представљени искључиво као ратне жртве. Нажалост, из низа разлога такав закључак је неприхватљив онима који су током сукоба свој морални и политички капитал у целости уложили у подршку искључиво једној страни. Они спремно затварају очи пред српским патњама.

Водећим западним државама и њиховој пропагандној машини, који су се у сукобу недвосмислено сврстали на страну виновника трагичног затирања српског народа у сребреничком крају, није у интересу да се о Србима као жртвама говори. Зато све док они буду управљали наративом и обликовали перцепције, упркос очигледним и потресним чињеницама, терет кривице за ратну стихију почиваће неправедно, али искључиво на српским плећима.

Какогод, будућност српских села као и њихових житеља је неизвесна. Бољитка у односу на период ратне стихије као да нема. Осим стрпљења и надања, овим људима није остало ништа. Како сами кажу, највише их вређа чињеница што за њихове патње како током, тако и после рата нико нема слуха, што неко од њих покушава да направи ратне злочинце и што о њиховим страдањима светска јавност скоро да ништа не зна.

На жалост још нико од оних који су харали и палили по српским селима није изведен пред лице правде. У неколико спорадичних случајева када је то било покушано, адекватне казне, или боље рећи било какве санкције, није било. Чини се да колективна кривица која се покушава наметнути једном народу не оставља много простора чак ни за симболично кажњавање појединачних криваца из другог. Стога је озбиљно питање да ли ће се овде правда икада умешати. Препуштени  сами себи, Срби немају велике изгледе за исправљање неправде која им је учињена. Њихов вапај више не допире ни до друге обале Дрине, а камоли даље.

Њихов опстанак на властитим огњиштима велики је изазов за будуће генерације и нараштаје. Стога, ова белешка има за циљ да њихова уништена села отргне од заборава, да свету пренесе њихове патње и страдања и да поруши зидове ћутања који их окружују свих ових година и на које су људском неправдом осуђени.

Управо то и јесте сврха нашег рада и постојања наше невладине организације, Историјски пројекат Сребреница: да на свеобухватан, чињеницама поткрепљен и емпирички начин руши митове који су током претходне две деценије били наметнути.

 

Љубиша Симић

ПРИЛОГ 1.

 

Из извештаја Холандског института за ратна истраживања (НИОД):

 

Остатак 1992. године Срби су провели у дефанзиви у овом региону. Муслимански борци из Сребренице су напали укупно 79 српских места на подручјима Сребренице и Братунца. Понашали су се по устаљеном образцу. Прво су Срби били истерани из етнички мешаних насеља. Онда су били нападнути српски заселци окружени муслиманским насељима и на крају су преостала српска насеља била прегажена. Становништво је убијано, њихови  домови похарани, спаљени или дигнути у ваздух. Постојала је тежња да се напади изводе на српске националне празнике (као што су Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан и Божић), вероватно зато што се тада очекивало најмање отпора. Али то је истовремено доприносило растућој огорчености међу Србима. Многи ови напади су по својој природи били крвави. На пример, жртвама су били пререзани гркљани, били су нападнути вилама или запаљени. Процењује се да је у овим нападима између 1.000 и 1.200 Срба побијено или умрло, док је њих око 3.000 било рањено. На крају је од  првобитних 9.390 становника Срба на подручју Сребренице остало само њих 860, и то углавном у четири села: Скелани, Црвица, Петрица и Лијешће.

Извештај НИОД-а, I део: Југословенски проблем и улога Запада 1991–1994; Поглавље 10: Сребреница под опсадом. 

 

ПРИЛОГ 2.

 

У издању Историјског пројекта Сребреница „Српске жртве Сребренице, 1992. – 1995.“ (Београд, 2012.) на странама 186 – 225, на основу тренутно доступних података, пописано је 705 српских цивилних жртава у складу са одредбама Женевске конвенције у наведеном периоду. Списак је рађен по критеријуму појединачног картона где се обједињују све расположиве и релевантне информације за сваку жртву. Да би се особа нашла на списку морају постојати бар два званична извора који потврђују цивилни статус и насилну смрт. Списак је непотпун и допуњаваће се новим именима у складу са приливом додатних података. Циљ анализе српских жртава Сребренице, поред документовања што већег броја напада у којима су страдали, био је и да се установи поуздана база личних података.

 

ПРИЛОГ 3.

 

Списак српских села на ширем подручју Сребренице која су била мета напада Армије БиХ из енклаве и где су страдале српске цивилне жртве:

 

Нападнуто село или засеок:

Village or hamlet under attack:

 Датум напада:

Date of attack: 

ЧУМАВИЋИ/ ČUMAVIĆI мај/May 1992
БЉЕЧЕВА/ BLJEČEVA 6-5-1992
ГНИОНA/ GNIONA 6-5-1992
СТУДЕНАЦ/ STUDENAC мај/May 1992
ВИОГОР/ VIOGOR 15-5-1992
ОСРЕДАК/ OSREDAK 15-5-1992
САРАЧИ/ SARAČI мај/May 1992
КОВАЧИЦЕ/ KOVAČICE мај/May 1992
ЈЕРЕМИЋИ/ JEREMIĆI мај/May 1992
ПЕТРОВИЋИ/ PETROVIĆI мај/May 1992
ОРАХОВИЦА/ ORAHOVICA 15-5-1992
БОРОВАЦ/ BOROVAC мај/May 1992
БОЈНА/ BOJNA мај/May 1992
РАЈНЕ/ RAJNE мај/May 1992
ВИТЛОВАЦ/ VITLOVAC мај/May 1992
СОЛОЋУША/ SOLOĆUŠA мај/May 1992
ЧИЧЕВАЦ/ ČIČEVAC 20-5-1992
ГОСТИЉ/ GOSTILJ 24-5-1992
КИПРОВО/ KIPROVO 15-5-1992
ПРИБОЈЕВИЋИ/ PRIBOJEVIĆI 25-5-1992
ЈАСЕНОВА/ JASENOVA мај/May 1992
БУКОВА ГЛАВА/ BUKOVA GLAVA мај/May 1992
ПРИБИЋЕВАЦ/ PRIBIĆEVAC мај/May 1992
ВУКОСАВЉЕВИЋ/ VUKOSAVLJEVIĆ мај/May 1992
МАЛА ТУРИЈА/ MALA TURIJA мај/May 1992
ТУРИЈА/ TURIJA мај/May 1992
ГАЈИЋ/ GAJIĆ мај/May 1992
БРЕЖАНИ/ BREŽANI 30-6-1992
ПРИМАЛАЦ/ PRIMALAC мај/May 1992
КНЕЗОВИ/ KNEZOVI мај/May 1992
ЛУБНИЦА/ LUBNICA мај/May 1992
МАРКОВИЋИ/ MARKOVIĆI мај/May 1992
РАДОШЕВИЋИ/ RADOŠEVIĆI 20-5-1992
КАРНО/ KARNO 20-5-1992
МЕЂЕ/ MEĐE 15-5-1992
РАДАЧЕВИЋИ/ RADAČEVIĆI 20-5-1992
МЕДЕ/ MEDE мај/May 1992
ЦРНИ ВРХ/ CRNI VRH 20-5-1992
ПОСТОЉЕ/ POSTOLJE 23-5-1992
ПОДРТО/ PODRTO 23-5-1992
ГРУБАНОВИЋИ/ GRUBANOVIĆI 10-5-1992
ДОЛОВИ/ DOLOVI 15-5-1992
ОПАРЦИ/ OPARCI 1-6-1992
ДАРОШНИЦА/ DAROŠNICA 6-6-1992
РАДОНИЋИ/ RADONIĆI 8-6-1992
ПЕТРОВИЋИ/ PETROVIĆI 8-6-1992
ЦРКВИНЕ/ CRKVINE јуни/June 1992
РАЧИЋИ/ RAČIĆI 27-6-1992
ДУЧИЋИ/ DUČIĆI 21-6-1992
ДВОРИШТА/ DVORIŠTA 21-6-1992
РАТКОВИЋИ/ RATKOVIĆI 21-6-1992
МАГУДОВИЋИ/ MAGUDOVIĆI 27-6-1992
БРАЂЕВИНА/ BRAĐEVINA 27-6-1992
РУЉЕВИЋИ/ RULJEVIĆI 27-6-1992
ВРАНЕШЕВИЋИ/ VRANEŠEVIĆI 27-6-1992
КАЛУДРА/ KALUDRA 21-6-1992
ПОЛИМЦИ/ POLIMCI 21-6-1992
ЈАСИКОВАЧА/ JASIKOVAČA 27-6-1992
ЛИПЕНОВИЋИ/ LIPENOVIĆI 27-6-1992
ДОЛОВИ/ DOLOVI 27-6-1992
ГОРЊИ МРАТИНЦИ/ GORNJI MRATINCI 27-6-1992
ДОЊИ МРАТИНЦИ/ DONJI MRATINCI 27-6-1992
КРЊИЋИ/ KRNJIĆI 5-7-1992
ЗЕЧИЋИ/ ZEČIĆI 5-7-1992
ЗАЛАЗЈЕ/ ZALAZJE 12-7-1992
АЖЛИЦА/ AŽLICA 12-7-1992
ШПАТ/ ŠPAT 12-7-1992
ЗАГОНИ/ ZAGONI 12-7-1992
МАГАШИЋИ/ MAGAŠIĆI 20-7-1992
ХРАНЧА/ HRANČA 25-7-1992
ОБАРАК/ OBARAK 25-7-1992
ГРУЈЧИЋИ/ GRUJČIĆI 25-7-1992
ЗАВИГАНИ/ ZAVIGANI 25-7-1992
МЛЕЧВА/ MLEČVA 25-7-1992
СЕОНА/ SEONA 25-7-1992
ПРИБОЈЕВИЋИ/ PRIBOJEVIĆI 5-8-1992
БЛАЖИЈЕВИЋИ/ BLAŽIJEVIĆI 5-8-1992
МОШИЋИ/ MOŠIĆI 5-8-1992
КЛЕКОВИЋИ/ KLEKOVIĆI 5-8-1992
БОЖИЋИ/ BOŽIĆI 5-8-1992
Г. КОСТОЛОМЦИ/ G. KOSTOLOMCI 5-8-1992
КОЛАРИ/ KOLARI 5-8-1992
КРСТАЧА/ KRSTAČA 16-9-1992
СТУБЛОВИ/ STUBLOVI 16-9-1992
ЂУРИЋИ/ ĐURIĆI 16-9-1992
ТОПЛИЦЕ/ TOPLICE 14-8-1992
ЛАШЧИЋИ/ LAŠČIĆI 18-8-1992
ЈАГОДЊА/ JAGODNJA август/August 1992
ТУК/ TUK 5-10-1992
Г. РИЈЕКА/ G. RIJEKA 5-10-1992
ЈАРЧЕНОВИЋИ/ JARČENOVIĆI 5-10-1992
ПОДСЕЛО/ PODSELO 5-10-1992
ФАКОВИЋИ/ FAKOVIĆI 5-10-1992
Г. ФАКОВИЋИ/ G.FAKOVIĆI 5-10-1992
ДИВОВИЋИ/ DIVOVIĆI 5-10-1992
РАДИЈЕВИЋИ/ RADIJEVIĆI 33882
БОЉЕВИЋИ/ BOLJEVIĆI 5-10-1992
КУТИЈАШИ/ KUTIJAŠI 5-10-1992
ТОПЛ. ОПАРЦИ/ TOPL. OPARCI јуни/June 1992
ТЕГАРЕ/ TEGARE 26-8-1992
ОРЛИЦА/ ORLICA 26-8-1992
ГАЈ/ GAJ 8-12-1992
ЖИВКОВИЋИ/ ŽIVKOVIĆI 8-12-1992
ЗГУЊА/ ZGUNJA 10-12-1992
СИКИРИЋИ/ SIKIRIĆI 14-12-1992
С. ЛОЗНИЦА/ S. LOZNICA 14-12-1992
КУЊАРАЦ/ KUNJARAC 14-12-1992
БЈЕЛОВАЦ/ BJELOVAC 14-12-1992
НЕШКОВИЋИ/ NEŠKOVIĆI 16-2-1992
КОШТАНОВИЦЕ/ KOŠTANOVICE 16-12-1992
САСЕ/ SASE 16-12-1992
ДОЊЕ САСЕ/ DONJE SASE 16-12-1992
ЈЕЖЕШТИЦА/ JEŽEŠTICA 7-1-1993
ЛАЗАРИЋИ/ LAZARIĆI 7-1-1993
ШИЉКОВИЋИ/ ŠILJKOVICI 7-1-1993
МАРИЋИ/ MARIĆI 7-1-1993
КРАВИЦА/ KRAVICA 7-1-1993
ДОЛИЈАНИ/ DOLIJANI 7-1-1993
Д. БАЋИЋИ/ D. BAĆIĆI 7-1-1993
Г. БАЋИЋИ/ G. BAĆIĆI 7-1-1993
Д. БРАНА/ D. BRANA 7-1-1993
Г. БРАНА/ G.BRANA 7-1-1993
БАЊЕВИЋИ/ BANJEVIĆI 7-1-1993
БЕГИЋИ/ BEGIĆI 7-1-1993
ОЋЕНОВИЋИ/ OĆENOVIĆI 7-1-1993
АНЂИЋИ/ ANĐIĆI 7-1-1993
ЧОЛАКОВИЋИ/ ČOLAKOVIĆI 7-1-1993
ПОПОВИЋИ/ POPOVIĆI 7-1-1993
ОПРАВДИЋИ/ OPRAVDIĆI 7-1-1993
МАНДИЋИ/ MANDIĆI 7-1-1993
РАДЕЉЕВАЦ/ RADELJEVAC 7-1-1993
БРАДИЋИ/ BRADIĆI 2-1-1993
ЈАКЕТИЋИ/ JAKETIĆI 6-1-1993
ДРМНИК/ DRMNIK 16-1-1993
КУШИЋИ/ KUŠIĆI 16-1-1993
ДВИЗОВИЋИ/ DVIZOVIĆI 16-1-1993
САВИЋИ/ SAVIĆI 16-1-1993
ПОПОВИЋИ/ POPOVIĆI 16-1-1993
МАЛТА/ MALTA 16-1-1993
РОСУЉЕ/ ROSULJE 16-1-1993
ЋОСИЋИ/ ĆOSIĆI 16-1-1993
ВИСОЧНИК/ VISOČNIK 16-1-1993
ПАВКОВИЋИ/ PAVKOVIĆI 16-1-1993
СТАЈЧИЋИ/ STAJČIĆI 16-1-1993
ПРИБИДОЛИ/ PRIBIDOLI 16-1-1993
АРАПОВИЋИ/ ARAPOVIĆI 16-1-1993

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia