Разговарао Стефан Каргановић
Поред проучавања чињеничног стања о догађајима у Сребреници, задатак аргентинских професора и студената био је и то да тачке оптужнице на овом суђењу упореде са пресудама аргентинских судова
Професор међународног права из Аргентине др Едуард Агире један је од учесника недавно одржаног научног скупа у Мадриду, првог, на шпанском говорном подручју, на контроверзну и великим делом још увек неразјашњену тему догађаја у Сребреници. У оквиру припреме за практичну делатност из области кривичног права, што је предмет који предаје на факултету, студенти професора Едуарда Агиреа сваке године имају обавезу да учествују у вежбама које се односе на хипотетичка суђења пред међународним судовима или да обраде одређене предмете који су у току, а битни су са становишта међународног права. Ове године избор је пао на предмет Ратка Младића. Објашњавајући интересовање Аргентине за далеки Балкан, посебно интересовање које су студенти испољили у вези са радом Хашког трибунала, Агире каже да су такве вежбе веома корисне зато што будућим правницима омогућавају да се упознају, и врше поређења, са начином рада домаћих и међународних судова.
„Истовремено они стичу искуство не само у обичним и свакодневним предметима, већ у предметима где се расправља о озбиљним повредама хуманитарног права. Они су то, наравно, теоретски већ изучавали у оном делу студија који се односи на кривично право“, каже на почетку разговора за „Печат“ који је са др Едуард Агиреом вођен непосредно по одржавању расправе у Мадриду.
Каквим ресурсима ви располажете у Аргентини да би се могли упознати са чињеничном позадином предмета Младић и, пре свега, са контекстом сукоба у Босни и Херцеговини?
Ми смо анализирали документе које је припремио сам Трибунал, затим медијске извештаје, видео снимке, релевантну јуриспруденцију, изјаве и интервјуе, и тако даље. Тај посао је врло захтеван, пре свега када се ради о прибављању извора и података.
У светлу вашег истраживања чињеничне матрице, какав је ваш став у односу на правну квалификацију догађаја у Сребреници?
Поред проучавања чињеничног стања, наш задатак је био и то да тачке оптужнице на овом суђењу упоредимо са пресудама аргентинских судова у главним предметима где су били процесуирани окривљени за тешке масовне преступе у време задње војне диктатуре. Ти аргентински процеси су део пројекта очувања памћења и одбране истине и правде, који је без преседана у свету. Пошто нам је пошло за руком да у нашој земљи постигнемо тако велики циљ, налазимо се у повољном положају да се у ширем контексту позабавимо преступом познатим као геноцид, уз примену нових теоретских увида које дугујемо стручњацима из разних области знања. Један такав пример је Данијел Фајерштајн, социолог чији је допринос био кључан за извођење закључка о томе да ли се у Аргентини догодио геноцид или не, што је релевантно за мој одговор на ваше питање.
У том смислу, наше правосуђе везује геноцидну праксу какву смо имали прилику да видимо у Аргентини са појмом који би се могао назвати „геноцид са циљем реорганизовања друштва.“ Другим речима, ту се ради о оној врсти савремених злочина који су својствени државама где починилац врши злочин са намером да друштво „реорганизује“ или преобрази, у складу са својом културолошком матрицом и идеолошким концептом. То је пракса која има за циљ преображај суштинских друштвених односа унутар једне већ постојеће националне државе.
Како би гласила дефиниција тог савременог геноцида?
У овом случају, савремени геноцид би требало сагледавати као један облик друштвене праксе, али истовремено и технологију моћи, што тежи уништењу претходно постојећих друштвених односа и њиховом реорганизовању у складу са друштвеним назорима, системом вредности, културом и визијом света извршилаца геноцида. Када је могуће констатовати постојање наведених околности, онда смо суочени са геноцидом. У вези са овим, требало би поменути начин како је Федерални кривични суд провинције Ла Плата образложио своју пресуду у предмету Nº 2506/07, где је осуђен католички свештеник (једног од сарадника диктатуре – прим. преводиоца) Кристијан фон Верних. Тамо се, на темељу Фајерштајнове експертизе, текстуално износи следећи став: „…опис жртава у смислу ‘националне скупине’ у потпуности је оправдан за анализу чињеничног стања које је настало у Аргентини зато што је циљ извршилаца био да једну одређену скупину унутар друштвеног система у држави униште како би се тиме у животу друштва као целине произвела довољно суштинска промена. Имајући у виду коришћење терминологије ‘у потпуности или делимично’ у дефиницији Конвенције из 1948. године, јасно је да је релевантна национална скупина у Аргентини била уништена ‘делимично’, али ипак у довољној количини да измени природу друштвених односа унутар нације као целине… Истребљење у Аргентини није било спонтано, узгредно ни непромишљено: ради се о систематском уништењу ‘суштинског дела’ аргентинске националне заједнице, са намером да се та заједница преобрази као таква, да се редефинишу начела њеног постојања, друштвени односи, судбина и будућност.“ У овом пасусу описују се карактеристике савременог појма геноцида, који тежи реорганизовању друштва. Мислим да би то био најобјективнији и најутемељенији став у вези са овим питањем који бих могао да изнесем, у смислу компаративне анализе.
Познајете ли Балкан? Да ли сте имали контакте са колегама адвокатима и професорима права у региону? Какав је ваш утисак о земљама бивше Југославије у периоду „транзиције“ кроз који тренутно пролазе?
Да, познајем Балкан и имао сам сусрете са колегама из академских кругова у разним градовима региона. Промене кроз које пролазе, под врло сложеним околностима, на мене су оставиле дубок утисак. Оно што примећујем на широком плану је процес друштвеног преображаја у складу са захтевима одређених чинилаца из међународне структуре моћи. То ми је привукло пажњу, можда зато што разне земље Латинске Америке управо у овом тренутку настоје да остваре напредак у супротном смеру: да на делу потврде своју аутономију и јединство на регионалном нивоу, што је пропраћено суштинским реформама у областима политике, културе, привреде, друштва, технологије, и тако даље. То је произвело резултате који су по мом мишљењу врло позитивни. Међу тим резултатима истакао бих формирање регионалних тела која подстичу сарадњу на привредном плану, а ускоро се, како сам обавештен, припрема и оснивање једне заједничке банке свих јужноамеричких држава.
После излагања учесника на скупу у Мадриду, за реч се јавио представник амбасаде Босне и Херцеговине у Шпанији Златко Бурзић. Ако се не варам – а мислим да видео запис то потврђује – уместо да постави питање учесницима у вези са нечим конкретним што је било речено, он је почео да држи предавање о негирању геноцида. Како сте доживели Бурзићеву интервенцију?
Немам никакав проблем са тиме што је он изнео другачије ставове. Сучељавање разних ставова јесте сврха скупова овакве врсте. Али сам изненађен да је тај дипломата могао да устане и да оспори другима право да јавно кажу шта они мисле о једном врло важном питању. У Аргентини сада имамо демократију и тако нешто било би незамисливо. После скупа тај господин ми је пришао и критиковао ме је што у свом излагању нисам потврдио да се у Сребреници догодио геноцид. Нисам могао да дођем к себи. У мојој земљи никоме не би пало на памет да ми прописује шта морам да кажем у неком свом предавању или реферату.
ПЕЧАТ, 13/06/2013