Док се у Сарајеву захуктавају припреме за подношење захтева за ревизију пресуде Међународног суда правде 2007. године, по којој Србија не сноси одговорност за догађаје у Сребреници, у Београду, у режији српског Специјалног тужилаштва, отпочело је суђење које безмало сарајевском захтеву даје за право. Без обзира на потоње рационализације неких споредних закључака у тој пресуди, по главном и једино битном питању пре десет година тужба БиХ против Србије за „геноцид“ у Сребреници претрпела је крах. Међутим, сарајевска политичка елита и њени међународни спонзори, корисници сребреничког наратива откако је у другој половини деведесетих почео да еволуира у озбиљну „геноцидну причу,“ не одустају и држе се грчевито своје успешне пропагандне конструкције, одлучни све док је то могуће да наставе са убирањем богатих политичких дивиденди. Зато је са непревазиђеном проницљивошћу, амерички професор Едвард Херман Сребреницу назвао „највећим тријумфом пропаганде с краја двадесетог века.“
Суђење осморици оптуженика за масакр, средином јула 1995, заробљеника смештених у Земљорадничкој задрузи у селу Кравица, недалеко од Братунца, недавно започето пред већем Специјалног суда у Београду, знатно је више од прилике да се потрошена и чињенички раскринкана сребреничка прича поново реанимира. За државу Србију, ово суђење је, пре свега, политички данак Бриселу на илузорном „европском путу,“ а у контексту предстојећег захтева Сарајева за ревизију пресуде Међународног суда правде – то представља и имплицитни пристанак на главну тезу ревизионог поступка који je у изгледу да ће се против Србије водити. Организовањем оваквог суђења у Београду, истовремено са покушајем обнављања поступка за геноцид против ње у Хагу, Србија за сребреничке догађаје дискретно прихвата барем неки облик одговорности. У противном не би, без другог видљивог разлога, на својој територији судила наводним саучесницима у инциденту који се догодио у Кравици 1995. године.
Осамнаестог марта претпрошле године, у раним јутарњим часовима, органи Специјалног тужилаштва за ратне злочине у Београду ухапсили су седам лица осумњичених да су 13. јула 1995. у Кравици наводно усмртили „преко 1.000 муслиманских цивила и заробљеника.“ Том приликом, заменик тужиоца за ратне злочине Бруно Векарић, изјавио је западној агенцији АП, упадљиво изражавајући се терминологијом позајмљеном од Наташе Кандић, да су та хапшења веома битан тренутак за Србију у „суочавању са прошлошћу.“ Нагласио је да је то „први пут да се тужилаштво бави масовним убијањем цивила и ратних заробљеника у Сребреници“ и да је „веома битно да Србија заузме јасан став што се тиче Сребренице кроз судски процес.“
Векарић и колеге тренутно су несумњиво у предности када спинују своју причу зато што српска јавност скоро ништа не зна о Кравици и догађајима који су везани за тај локалитет из времена рата, 1992. – 1995, а незнатна је вероватноћа да ће из медија ишта сазнати. То је разлог зашто спиновање на линији Хашког трибунала и Суда БиХ, које је готово дијаметрално супротно од стварности, Векарићу и колегама од самог почетка полази за руком. Зато је, уместо расправљања о одговорности оптужених, на самом почетку суђења много важније поставити права питања. Шта се у јулу 1995. године догодило у Кравици, и где је место тог инцидента у ширим оквирима сребреничке пропагандне операције?
Око 250 до 300 заробљених припадника колоне 28. дивизије Армије БиХ, која се тих дана под оружјем пробијала из Сребренице према Тузли, смештено је 13. јула 1995. у просторије земљорадничке задруге у селу Кравица, поред пута Братунац – Коњевић Поље. Заробљенике је обезбеђивало десетак припадника ВРС из редова месног становништва. У послеподневним часовима тога дана настао је инцидент када је једна група заробљеника напала чуваре, отимајући једном од њих пушку којом су затим тог чувара убили а неколико других ранили. Чувари су реаговали на начин који је несумњиво био прекомеран и непрофесионалан (што није изненађујуће, пошто су то били локални људи, а не професионални војници, и још им се у живом сећању налазио крвави напад на село Кравицу који су Насер Орић и његове јединице из Сребренице извршили на Божић 1993) и отворили су ватру на побуњене заробљенике. У комешању које је уследило, усмртили су најмање око 30 заробљеника, као што се види на филму тадашњег ратног дописника РТС-а Зорана Петровића Пироћанца, који је непосредно после инцидента туда прошао возилом.
Хашки трибунал, а затим Суд БиХ за ратне злочине у Сарајеву, у овом спонтаном инциденту релативно ограниченог обима уочили су згодну могућност да наративу о „геноциду“ у Сребреници придодају још једно стратиште, са идеално непроверљивим бројем жртава. Хапшењима претпрошле године, врло опортуно и у циљу драматизовања пропагандног ефекта тадашњег сребреничког јубилеја, Специјално тужилаштво у Србији предузело је циљану политичку операцију која, по свим основним карактеристикама, следи већ устаљену хашку и сарајевску матрицу.
По тој устаљеној процедури, без икаквих материјалних доказа, обим кравичког инцидента увећан је за неколико редова величине да би се могао уклопити у општи сценарио геноцидног стрељања, по кратком поступку, 8,000 муслиманских ратних заробљеника на подручју Сребренице. На суђењима у Хагу, у вези са Кравицом прихваћена је цифра од „преко 1,000“ побијених заробљеника, коју је и Специјално тужилаштво у својој оптужници усвојило. Пред Судом БиХ, подједнако без икаквих материјалних доказа, цифра се стабилизовала на „око 800.“ Разлика је небитна зато што су обе цифре измишљене и вишеструко превазилазе број људи који су физички могли да стану у просторијама пољопривредне задруге, где су били смештени.
Кључну чињеницу да је инцидент у Кравици избио потпуно спонтано ниједно тужилаштво у досадашњим процесима вођеним по овом питању није ни покушало да оспори нити да, предочавањем одговарајућих доказа, специфичне околности смести у оквире неког претходно смишљеног „геноцидног плана.“ Међутим, без обзира на то што је стварни број убијених заробљеника у Кравици тешко утврдив, за циљеве сребреничког лобија потврђивање фиктивне верзије догађаја изузетно је важно. Измишљена цифра од 1,313 жртава у пољопривредној задрузи у Кравици, којом барата београдско тужилаштво, без икаквог је материјалног основа, као већина других сребреничких цифара. Она је скројена на основу нестручних приказа форензичких података из корумпираних извора као што су „Међународна комисија за нестала лица“ (ICMP) из Тузле и „Институт за нестала лица БиХ“ из Сарајева.
Та фиктивна цифра кравичких жртава важна је да би затим била збројена слично сумњивим цифрама са других локалитета на ширем подручју Сребренице. Помоћу таквих доказних фалсификата и статистичких трикова, утврђује се магични број од 8,000 „мушкараца и дечака,“ наводно погубљених у сребреничком „геноциду.“
Пошто се у процесима овакве врсте ништа не догађа у складу са професионалном праксом или уобичајеним правосудним нормама, већ искључиво по политички зацртаној матрици, могуће је већ сада, на почетку суђења пред Специјалним судом у Београду, изнети компетентну оцену коју ће даљи ток уматриченог поступка без икакве сумње до детаља потврдити. Наиме, београдско Специјално тужилаштво није водило никакву независну истрагу у вези са оптужницом коју му је било наложено да подигне. Током извођења доказног поступка, на суђењу ће постати савршено јасно да се целокупан предмет тужилаштва састоји из колажа лажних „утврђених чињеница“ исфабрикованих у судницама Хашког трибунала, уз додатак исказа лажних „форензичких стручњака“ из Федерације БиХ, као и уцењених и застрашених „сведока,“ претежно српске националности, који су у ранијим кравичким предметима већ сведочили пред Судом БиХ у Сарајеву.
Прича која се сервира необавештеној јавности у Србији о масовним гробницама у близини пољопривредне задруге у Кравици, где се наводно налазе посмртни остаци „преко хиљаду“ заробљеника побијених 13. јула 1995, подједнако је фиктивна као што су то и димензије пропагандно пројектованог сребреничког „геноцида“. На само неколико сати пре инцидента у просторијама пољопривредне задруге, на растојању од свега два километра од Кравице, пролазила је наоружана колона Армије БиХ из Сребренице у пробоју према Тузли. Колона је ту имала озбиљан борбени окршај са снагама ВРС и претрпела је тешке губитке. Током накнадне асанације терена, погинули борци 28. дивизије укопани су у масовним гробницама у близини задруге и њихови посмртни остаци измешани су са убијеним заробљеницима. После ексхумације, сви ти посмртни остаци лажно се приказују у целокупности као жртве масовног убијања на једном од стратишта измишљене геноцидне операције, у пољопривредној задрузи у Кравици. Међутим, обрасци рањавања наведени у аутопсијским извештајима са тих ексхумација (мине, гелери, и друга артиљеријска средства) убедљиво потврђују да је за огромну већину погинулих узрок смрти био оружани сукоб већих размера, уз коришћење разноврсних борбених средстава, а не стрељање из лаког оружја.
При томе, није спорно да је колона била легитимна војна мета и да сви њени припадници, који су погинули током вођења војних операција, представљају легитимне борбене губитке за које нико не сноси кривичну одговорност. У исказима шест преживелих учесника у пробоју колоне, који су по приспећу у Тузлу дали изјаве тамошњим властима, а које се налазе у архиви „Историјског пројекта Сребреница,“ Адемовић Шевала, Хусић Рамиза, Кадрић Мидхата, Мемишевић Нурифа, Мустафић Хусејна и Орић Фадила, износи се да је заправо Кравица била један од локалитета где су се водиле тешке борбе између колоне и ВРС и где је колона претрпела значајне људске губитке.
У својој изјави, Адемовић говори о „много мртвих и рањених,“ Кадрић о „много погинулих,“ Мемишевић помиње „много“ убијених и рањених у артиљеријском нападу на колону који је извела ВРС, а Орић сведочи о „неколико стотина погинулих.“ Сви сведоци дали су своје изјаве муслиманским властима након што су безбедно стигли у Тузлу. Сви су сагласни да су се борбена дејства између ВРС и колоне, са великим губицима у редовима ове последње, одиграла просторно у непосредној близини и временски накратко пре инцидента са заробљеницима у Земљорадничкој задрузи у Кравици. Све наведене изјаве налазе се и у бази података Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (МКТБЈ), и носе архивски број који им је Трибунал доделио.
Извештај холандског „Ратног института“ (НИОД-а) о Сребреници из 2002. године баца додатну светлост на околности и садржи податке сличне природе. У првом поглављу „Извештаја,“ „Пут од Сребренице до Тузле“, приказује се ток пробоја 28. дивизије. У том поглављу стоји и следеће:
„Најзадњи део колоне претрпео је озбиљне губитке. Успоравање је такође колони ометало пролаз кроз Каменицу зато што је ВРС имала прилику да постави заседе које су се показале као непремостиве препреке за већи део колоне. Напади на колону на подручјима око Кравице, Коњевић Поља и Нове Касабе проузроковали су највећи број погинулих. Друго подручје где су многи изгинули било је око Баљковице, последње препреке која се налазила између колоне и територије која је била под контролом Муслимана.“ Како се у изворном тексту НИОД-а види из фусноте, информација на којој се овај део холандског „Извештаја“ темељи потиче из изјаве коју је НИОД-у дао Хакија Мехољић, шеф полиције у сребреничкој енклави за време сукоба. Мехољић је очевидац догађаја које описује зато што је и сам био припадник колоне, са којом се повлачио, преко Кравице, Коњевић Поља и других локалитета, из Сребренице према Тузли.
Наведене чињенице убедљиво сугеришу да су се у приближно исто време и у непосредној близини места где су били убијени заробљеници смештени у Земљорадничкој задрузи Кравица одвијала и легитимна војна дејства. Последица те легитимне операције била је погибија значајних размера, али без кривичне одговорности. Критично питање према томе гласи: да ли се, у разматрању околности, између те две групе, погинулих и стрељаних, прави разлика? Каквом методологијом Специјално тужилаштво у Београду мисли да докаже да је свака од 1,313 жртава, која се поименце у оптужници наводи, била убијена у хангару земљорадничке задруге, и да није, у готово исто време, погинула у непосредној близини, на други начин, у легитимним борбеним дејствима? То је питање које претходи свима осталима. Без одговора на њега није могуће извршити процену броја жртава кривичног дела убијања ратних заробљеника у Кравици, а још мање, на суђењу које је у току, по тачкама наведеним у оптужници уверљиво импутирати кривичну одговорност осморици оптужених .
Специјално тужилаштво у Београду пише још једну проблематичну страницу у профилу те услужне вишијевске установе. Међутим, у једном детаљу Векарић је потпуно у праву. Нажалост, ово заиста јесте први пут да се српско Тужилаштво за ратне злочине бави догађајима на подручју Сребренице. Само што та чињеница није ни мало похвална по рад Тужилаштва. Између 1992. и 1995. јединице Армије БиХ под командом Насера Орића сравниле су са земљом око педесет српских насеља око Сребренице и побиле су најмање 1,000 мирних житеља, искључиво зато што су били српске националности.
Српско Специјално тужилаштво би, за промену, поступило врло професионално када би покренуло кривични поступак и издало потернице за осумњиченим починиоцима и тих злочина. Диверсификацијом својих оптужница по вишенационалном кључу, повукло би најзад један не само политички – већ и морално – изузетно коректан потез.
Печат, 17. 2. 2017