Чак и претресно веће Хашког трибунала у предмету Крстић, пар. 24, било је принуђено да призна да демилитаризација на коју се сарајевска страна обавезала, уговорима постигнутим у априлу и мају 1993. уз посредство Унпрофора, никада није била спроведена. Та околност добрим делом је допринела одлуци о извођењу српске операције на енклаву у јулу 1995, да би се спречило настављање непрестаних напада наоружаних припадника 28. дивизије, која је енклаву користила као полигон за војне операције. После кратког приказа ситуације у вези са неспроведеном демилитаризацијом, доносимо званично наређење локалних власти у Сребреници за извршење мобилизације расположивих људских ресурса и оружја у периоду пред напад ВРС у јулу 1995. Ово је докуменат Хашког трибунала и носи његове ознаке, и по свему судећи у мају 2004 био је уступљен Комисији за Сребреницу Владе РС.
Генерални секретар УН, у свом извештају од 16. марта, 1994, наводи да Армија Владе Босне и Херцеговине користи безбедне зоне „као локације где њене снаге могу да се одмарају, обучавају и опремају, као и да отварају ватру на српске положаје, тако изазивајући српску одмазду“.[i]
У извештају од 30. маја, 1995, Генерални секретар УН, пак, наводи:
“Последњих месеци, снаге (босанске) Владе су битно повисиле ниво војних активности у већини заштићених зона и њиховој околини, а многе од њих, укључујући Сарајево, Тузлу и Бихаћ, укључене су у шире војне кампање Владе… Влада такође држи знатан број војника у Сребреници (што у овом случају представља кршење договора о демилитаризацији)…”[ii]
Јасуши Акаши, бивши Шеф мисије УН у БиХ, у чланку за Washington Times од 1. новембра 1995, сведочи:
“Чињеница је да су снаге босанске Владе користиле ‘заштићене зоне’ не само у Сребреници већ и у Сарајеву, Тузли, Бихаћу и Горажду за обуку, опоравак и поновно снабдевање својих војника.”[iii]
Погледајмо и део извештаја којег је Холандски институт за ратну документацију објавио у априлу 2002, а који је заснован на сведочењима припадника Холандског батаљона (“Dutchbat”) који су се налазили у сребреничкој “заштићеној зони” као припадници УНПРОФОР у време њеног пада у јулу 1995. (објављивање овог извештаја, осим што је открило и америчку улогу у снабдевању екстремних муслиманских снага у БиХ, довело је, између осталог, и до пада холандске Владе):
“Наводна демилитаризација енклаве била је практично мртво слово на папиру. Босанска војска (АБиХ) је водила свесну стратегију ограничених војних напада ради везивања релативно великог дела армије босанских Срба (ВРС), са циљем да се спречи њено премештање у пуној снази у главну зону ратних дејстава око Сарајева. Ово се такође радило из сребреничке енклаве. Снаге АБиХ нису се уздржавале од кршења свих правила у окршајима сa ВРС. Изазивали би ватру од стране босанских Срба а затим се повлачили под заштиту јединице Холандског батаљона, која би тиме ризиковала да буде ухваћена између две ватре.”[iv]
Још један вредан поглед на „безбедне зоне“ с војног становишта долази из пера америчког мајора Стивена Г. Стјуарта:
„Босанска влада је јасно схватала да су ове безбедне зоне пружале тактичке одскочне даске за војне операције ради враћања изгубљене територије. Безбедне зоне су претворене у потпуно заштићене војне базе операција у срцу територије босанских Срба. Снаге босанске владе добијале су фактичку ваздушну подршку и заштиту од очекиваних војних последица. С друге стране, босански Срби су изгубили иницијативу и били ограничени дугачким спољним линијама фронта, ккоје су биле непосредан резултат покушаја одбране ових шест безбедних зона. Јасно је да, без ових безбедних зона, босанска влада никад не би добила неопходни предах за обуку, опремање и постављање респектабилне војске.“[v]
Упутнице:
[i] Извештај Генералног секретара УН о Сребреници (1994), став 128.
[ii] S/1995/444, 30 May 1995, REPORT OF THE SECRETARY-GENERAL PURSUANT TO SECURITY COUNCIL RESOLUTIONS 982 (1995) AND 987 (1995), p. 11 (http://daccessdds.un.org/doc/UNDOC/GEN/N95/160/38/PDF/N9516038.pdf?OpenElement).
[iii] Washington Times, November 1, 1995, (цитирано у Stella Jatras, ”Srebrenica – Code Word to Silence Critics of US Policy in the Balkans”, 31.7.2000. http://www.antiwar.com/orig/jatras3.html).
[iv] Nederlands Instituut voor Oorlogsdocumentatie, “Srebrenica, a “Safe Area” (“Сребреница, ‘безбедна зона'”), 2. април, 2002. (http://www.srebrenica.nl/en/).
[v] Safe Areas in Bosnia: Their Impact on the UN Peacekeeping Operation and the Bosnia Civil War (Безбедне зоне у Босни: њихов утицај на мировну операцију УН и босански грађански рат) Аутор: Stephen G. Stewart; ARMY COMMAND AND GENERAL STAFF COLL FORT LEAVENWORTH KS, магистарска теза за Командни и генералштабни колеџ Армије САД, 7. јун 1996. http://www.dtic.mil/cgi-bin/GetTRDoc? AD=ADA312245&Location=U2&doc=GetTRDoc.pdf
Наређење за мобилизацију у Сребреници