Хашки Трибунал проф. А. Мезјаева третира као “опасног човека,” и то са врло добрим разлогом. Поред тога што је бриљантни правни критичар Трибунала и његовог рада, Мезјаев ту установу непрестано и елоквентно позива на моралну одговорност за њена бројна професионална непочинства. Ова серија текстова на тему Трибунала и његових “пресуда” објављених на сајту Фонда стратешке културе не само да разголићује претензије те установе на дељење правде, већ такође пружа убедљив одговор на питање зашто је овај руски професор међународног кривичног права један од најистакнутијих bête noires хашке инквизиције.
- Поступак против генерала Толимира
МKTБЈ је 12. децембра 2012. године изрекао пресуду у случају генерала Здравка Толимира. Он је проглашен кривим за геноцид и осуђен је на доживотну робију. Међутим, одлука је донета прегласавањем – један судија П.И. Ниамбе изнела је категоричко неслагање са одлуком и изјавила је да генерал Толимир треба да буде ослобођен по свим тачкама оптужнице.
Одлука судског већа представља класичан пример неправедног суђења. Размотримо неке моменте који показују дефектност одлуке у овом предмету.
Приликом решавања питања о томе да ли је војска босанских Срба радила по општем плану напада на цивилно становништво, Претресно веће се ослонило на чувене Директиве, између осталих на директиву №7. Међутим, судије су ту Директиву издвојиле од осталих директива, као и из историјског контекста грађанског рата у Босни, који је у време разматраног догађаја већ трајао пуне три године. На тај начин, у условима рата који већ увелико траје, текст Директиве №7 не може се сам по себи сматрати као противправно дело. Штавише, суду нису предочени никакви докази за то да је Директива утицала на било који начин на деловање армије РС.[1] Осим тога, судско веће је неправилно оценило да је сваки напад на енклаве представљао истовремено и напад на цивилно становништво. Судије су игнорисале важан део исказа сведока П. Салапуре, који је, између осталог, изјавио да је циљ напада била дислокација команде бригаде војске БиХ[2], тако да је то био легалан војни циљ.
У предмету против Здравка Толимира веома је важан и исказ сведока који су раније признали кривицу, у првом реду Момира Николића и Дражена Ердемовића. Овде је потребно појашњење – то су били сведоци који су признали своју кривицу у замену за обећање да неће бити сурово кажњени. При том је „признање кривице” веома лукав термин за такву врсту докумената који се нуде оптуженима да их потпишу. Ради се о томе да их оптужени само потписују, али их они нису саставили! То је критично важан тренутак за оцену суштине тих споразума. Штавише, ова признања се састављају узимајући у обзир оптужбе против осталих оптужених и имају за циљ да се докаже кривица других. Због чега су потребни такви „докази” против других? Наравно, због тога што нема никаквих других доказа.
Одлука судског већа заснована је на изузетно пристрасном приступу, где се доказима сведока оптужбе беспоговорно верује, ма колико они били магловити, а докази сведока одбране се одбацују без обзира колико они били уверљиви. Да ли се овакав приступ може сматрати грешком судија или очигледном пристрасношћу? Сам текст пресуде даје основ да се јасно закључи: то је смишљена и отворена пристрасност. Примера за то је много. Навешћемо само један. За то да би се доказао геноцид – а управо то је био главни задатак тужилаштва (и како ћемо касније видети, исти задатак имао је и суд), неопходан је доказ о намерама. Предумишљај је веома субјективан појам и у одсуству било каквог документа потребно је скупити масу чињеница које би у својој свеукупности могли довести до једино могућег закључка како је циљ одређених дејстава био управо тај злочиначки резултат. За доказ геноцида неопходан је доказ о умишљају да се уништи одређена група људи као таква. За време процеса, судијама је приказан видео, на коме је забележен покрет босанског цивилног становништва. На видеу се види како српски војници дају народу храну и воду. Међутим, у тренутку приказивања овог доказа против геноцида, у помоћ прискаче сведок тужилаштва Рутген који изјављује како је то само пропаганда „за камеру”. Тај сведок није навео ни један доказ за своје речи, али судије његову опаску прихватају беспоговорно. При том судије на „задивљујућ начин” нису приметиле исказ сведока М. Дероњића који је показао да је храна и вода људима дељена током два дана, иако то није забележено камером. Важна примедба: сведок Дероњић је такође био сведок тужилаштва. На тај начин ми видимо да су судије без објашњења одбациле сведочење једног сведока оптужбе (који је предочио чињенице) и такође не објашњавајући зашто ослањају се на сведочење другог сведока (који је само изнео своје мишљење, ничим га не поткрепљујући). То је очигледан пример кршења принципа in dubio pro reo – све сумње морају се тумачити у корист оптуженог. Овде ми видимо апсолутно обрнут принцип – судије пажљиво бирају против оптуженог како најгора могућа, тако и потпуно ирелевантна сведочења.
Међутим, у одлуци судског већа у предмету против Здравка Толимира – најглавнији је Ратко Младић. Овде треба видети две стране овог питања. Прва је – то што се у тексту пресуде помиње генерал Младић, а друга – то што је јавно рекао председавајући судског већа приликом читања пресуде.[3] У већем делу, то су две стране једне медаље, али нас један важан детаљ нагони да их раздвојимо.
Што се тиче прве стране – треба обратити пажњу на то да кривица Здравка Толимира није заснована на личној одговорности, него на учешћу у „удруженом злочиначком подухвату” (УЗП) у извршењу убиства – скандалозне теорије која је, иако се чак и не помиње у статуту МKTБЈ, уведена у праксу трибунала и користи се како би се осудила лица против којих не постоје докази да су починили кривична дела. За главног учесника УЗП проглашен је генерал Младић. Та чињеница сама по себи говори да реалну кривицу генерала Толимира Тужилаштво није успело да утврди. Али Трибунал није обезбедио ни доказе за кривицу генерала Младића. Као прво, нема убедљивих доказа као таквих, а као друго – како се може доказати кривица једног оптуженог у судском процесу који се води против другог оптуженог? У том смислу, у одсуству тог оптуженог и његовог адвоката? Међутим, управо то се десило у хашком Трибуналу.
То што су судије у процесу против генерала Толимира покушале да представе као доказ против генерала Ратка Младића, било би достојно смеха да то није истовремено веома тужно. Тако судије тврде да се на сусретима у хотелу „Фонтана” Ратко Младић „претећи понашао”. Међутим, ни један објективан доказ (укључујући и видео записе са тих сусрета) не потврђује такав закључак. Сами сусрети (на којима су разматрана питања о пресељавању становништва у енклавама) били су представљени као део операција армије РС на етничком чишћењу. Међутим, то је безочна лаж, јер су на самом процесу достављени докази да је иницијатор тог премештања био командант холандског батаљона УН Т. Кареманс, а армија РС на челу са генералом Ратком Младићем се сагласила да помогне како би премештање цивилног становништва протекло безбедно. Генерал Ратко Младић директно је изјавио да је армија РС заинтересована за безбедно премештање цивилног становништва, јер они не сносе одговорност за оно што се десило. На тај начин су судије практично фалсификовале кривицу генерала Младића, али су то урадиле толико непрофесионално да се може помислити како је то намерно учињено.
Што се тиче друге стране овог питања – треба обратити пажњу на оно што је председник судског већа рекао приликом усменог изрицања пресуде. Овде је важно напоменути да је председник судског већа у овом предмету Кристоф Флиге из Немачке, који се такође налази у судском већу које суди генералу Младићу. За време читања пресуде генералу З. Толимиру судија Флиге је поменуо име генерала Младића неколико десетина пута. Углавном су то били цитати извађени из контекста, типа: „Ја вам поклањам живот”, а цитат „преживети или исчезнути” чак два пута је поновљен. Све што је наглас изговорено приликом читања пресуде судије Флигеа – представља недоказану оптужбу против генерала Младића. Тако имамо чињеницу да је кривица генерала Толимира могла бити „доказана” само кад се има у виду кривица генерала Младића (такође недоказана), што је било стављено не само у основу текста писане пресуде, већ је било и демонстративно наглашено.
Сваки оптужени има право да му суди независан и непристрасан суд. Данас генералу Младићу суди потпуно завистан и очигледно пристрасан суд. Ако је раније најодиознији судија у процесу Ратку Младићу био судија А. Ори (директно заинтересован за исход процеса будући да је држављанин Холандије и да је не једном исказао свој однос према кривици или некривици генерала Младића), то је при изрицању пресуде Толимиру ту одиозност очигледно пројавио и судија Флиге. Поред свог држављанства које даје основ за његову дисквалификацију, он је још и демонстративно објавио како сматра генерала Младића кривим и чак штавише – по тој основи је оптуженог Толимира, као директно потчињеног Ратку Младићу, осудио на доживотну робију због геноцида.
Јесен 2012. године постаје позната по читавом низу важних судских одлука. Имамо и оправдање етничког чишћења Срба у данашњој Хрватској, ту је и оправдање геноцида над Србима од стране ОВК на Космету, а сад и нови замајац у виду оптужбе против босанских Срба за геноцид. Имајући у виду да делатност МKTБЈ апсолутно није судска, него чисто политичка, пресуда генералу З. Толимиру и обрачун над генералом Ратком Младићем који је у припреми – представља директну претњу Републици Српској. А такође и осуда Срба као таквих: понижењу морају бити подвргнути сви Срби, јер после Срба у Хрватској и Срба у Србији, морају да се јавно понизе и Срби у Босни. Управо тако треба оценити последњу одлуку МKTБЈ од 12. децембра 2012. и целокупну делатност МKTБЈ као једног од важних оружја у рату Запада против словенске и православне цивилизације.
- Хашки трибунал – оружје за фалсификовање историје
Историја је један од најважнијих инструмената који се користе да би се управљало савременим друштвом. Управо зато се унакажењу историје придаје толико велика пажња, како од стране државе (ради унутрашњег управљања), тако и од стране наддржавних структура (ради глобалног управљања).
Изучавање делатности савремених међународних судских установа, показује да фалсификовање историје представља један од њихових најважнијих задатака. Због тога је низ оваквих судова и трибунала управо и створен, ради фалсификовања историје.
Са тим у вези, делатност МKTБЈ је немогуће схватити, без узимања у обзир реалних циљева стварања те судске установе. Тај трибунал је био створен као оружје рата против српског народа, јединог народа који се на граници XX и XXI века усудио да се брани пред налетом глобалног империјализма. Пали су и највећи народи и једино је српски народ – управо као народ, а не као становништво ове или оне територије – ступио у неравноправан рат са глобалном влашћу. У очима глобалне власти, тако велики подвиг српског народа морао је бити избрисан из сећања светске историје. И не само избрисан. Историја не сме да буде избрисана, него унакажена. Јер били су извршени злочини и остали су реални починиоци. Управо зато је неопходно фалсификовати историју, а не просто обрисати је.
Онај који није био свесан истинске сврхе Хашког трибунала, могао је са зебњом у срцу ишчекивати какву ће пресуду донети Трибунал у процесима против Готовине или Харадинаја. Можемо чекати: „Шта ће рећи суд?” у процесу против генерала Толимира (изрицање пресуде предвиђено је за 12. децембар 2012.) или у процесу против Војислава Шешеља (изрицање пресуде предвиђено је за март 2013. године). Но, уколико знамо ради чега је тај Трибунал створен и ради чега он добија (само званична верзија) 25% буџета ОУН-а, онда не можемо ништа очекивати. Фалсификовање историје за „међународну заједницу” спроводи се путем правног аминовања злочина над Србима, као и наметања кривице самим жртвама. Фалсификовање историје за саме Србе спроводи се путем организовања семинара и конференција МKTБЈ, путем „обуке” српских судија у Трибуналу, као и испирањем мозгова младих српских поколења.
И тако, недељу дана после оправдања етничког чишћења Срба на територији данашње Хрватске 1995. године, Хашки трибунал је 29. новембра 2012. године оправдао и геноцид над Србима на Космету. У оба случаја ради се управо о оправдању тих злочина, а не конкретних оптужених лица. Трибунал је деловао по раније утврђеном плану: оптужбе против Готовине и Харадинаја су подигнуте управо зато да би они касније били оправдани. За МKTБЈ људи не представљају ништа – циљ је најважнија ствар. При том је унапред планиран и поновљени процес над Харадинајем – ради тога да би се, с једне стране светска историја убедила да је Трибунал био објективан и строг, а са друге стране, како би оправдање могло изгледати убедљиво и коначно. Као прво, Апелационо веће је 2008. године ослободио двојицу оптужених и не саслушавши одбрану. То се десило и 2012. Године. Харадинај и његови саучесници су били толико уверени у за њих позитиван исход пресуде, да током оба процеса нису извели ни једног сведока одбране. Као друго, оправдање Харадинаја у оба случаја је било једногласно,[4] а одлуке Жалбеног већа (о покретању новог процеса) садржале су само издвојено мишљење тадашњег председника МKTБЈ – П.Робинсона.[5] То јест, све је било одсвирано строго по нотама.
Осим тога, оправдање је морало бити још и потпуно. Ако је судско веће 2008. године, оправдавши Харадинаја и Балаја, окривило једног из те банде – Л. Брахимаја (истина, изрекавши му за мучења само 6 година затвора) – то је 29. новембра 2012. године и он био ослобођен! То је више него јасан сигнал да овим нису оправдана три бандита, него геноцид над српским народом.
Оправдање Харадинаја и двојице његових плаћеника требало је да представља оправдање читаве ОВК и то је тако и испало. Претресно веће је пресудило да на Космету није било „Удруженог злочиначког подухвата” (Joint Criminal Enterprise) са циљем вршења злочина над Србима.
Наравно, у оба судска већа судије су биле кукавице. Није било ни једног који би не ризиковао своју главу (убиство 19 сведока сви су правилно схватили), него који би бар одбио да учествује у пакости таквих размера, па поднео оставку. Међународна заједница мора да зна какви ништавни људи седе у малој сали у Хагу и одатле покушавају да управљају историјским судбинама. Они су јаки једино кад суде сломљеним Србима, но како су они били смешни када су морали да се суоче са Слободаном Милошевићем и Војиславом Шешељем. А у процесу над Харадинајем, те судије су изгледале једноставно жалосно. У ослобађајућој пресуди Харадинају, те бедне кукавице су, као да се пред њим правдају, написале како се испоставило да је Харадинај био добар када је наредио да „нема више мучења” затвореника у концетрационом логору у Јабланици. Међутим, тај случај се односио на албанског затвореника…
Министарство иностраних послова Русије је саопштило да изречена пресуда, заједно са недавно изреченим ослобађањем хрватских генерала Готовине и Маркача – представља још један доказ селективне правде, када остају некажњена лица која се терете за почињене злочине против човечности и ратне злочине. Русија је саопштила да ситуација у вези са МKTБЈ „није задовољавајућа”. Надамо се да ће Русија на крају поставити питање одговорности функционера МKTБЈ на предстојећем децембарском заседању СБ УН, када ће се разматрати делатност хашког Трибунала.
- Има ли краја светском нитковлуку?
Хашки трибунал је пресудио да је етничко чишћење било законито и да је било спроведено у складу са нормама међународног права.
Жалбено веће Међународног кривичног суда за бившу Југославију, 16. новембра 2012. године, донело је пресуду у поступку „Готовина и остали”. Сви оптужени су ослобођени.
Главни претрес је трајао више од 2 године (од марта 2008 до септембра 2010), Тужилаштво је извело 81 сведока, одбрана 57 сведока (Готовина – 25, Маркач – 13 и Чермак – 19). У априлу 2011. године судско веће је донело своју пресуду. Командант операције „Олуја” генерал Анте Готовина лишен је слободе на 24 године, а командант специјалних јединица МУП-а Хрватске Младен Маркач добио је 18 година затвора. Обојица осуђених су уложили жалбу на пресуду. Разматрање жалбе било је рекордно кратко (за МKTБЈ) – само 18 месеци.
Главни смисао одлуке Жалбеног већа МKTБЈ огледа се не само и можда не толико у оправдању Готовине и његових саучесника, већ у оним правним закључцима које је суд донео.
Као прво, судско веће је назвало акцију „Олуја” као „војну акцију у циљу стицања контроле над регионом Крајине” – то јест, сама операција није била названа незаконитом. Сада је Жалбено веће појачало тај закључак. Оцењујући грешку од 200 метара приликом артиљеријског гранатирања, судије су подробно разматрале питање о томе да ли „брзина ветра” или „температура ваздуха”, могу суштински да утичу на презизност пада гранате. То подругљиво судијско истраживање имало је за циљ да још једном демонстрира како се гађање цивилних циљева не сматра злочином. На тај начин је етничко чишћење читаве државе, као такво, проглашено законитим.
Као друго, Жалбено веће је утврдило да је операција „Олуја” била спроведена на потпуно законит начин. Испада да ни погибија људи, ни њихов прогон, по мишљењу суда не крше никакве норме међународног права.
Као треће, поништена је одлука судског већа по којој је у Хрватској постојало злочиначко удружење (Joint Criminal Enterprise), које су чинили како тројица оптужених, тако и највише руководство земље, рачунајући и покојног председника Фрању Туђмана.
Важно је напоменути да су за стандард којим доказују своје закључке, судије Жалбеног већа навеле да „Жалбено веће не може утврдити да су артиљеријски напади довољни да би се они прогласили кривим ван сваке сумње” (no reasonable trial chamber could conclude beyond reasonable doubt). Међутим, двоје судија гласало је против овакве одлуке суда. Може се претпоставити да ове судије треба хитно отерати из трибунала, јер они не одговарају критеријумима „разумности”. Или је можда, критеријум доношења одлуке стварно и био другачији?…
Посебну пажњу треба обратити на чињеницу да је Жалбено веће своју одлуку донело једним гласом више. То јест, троје судија је гласало „за”, а двоје „против”. Оцењујући у целини процес Готовини и другима (то јест, позицију судија оба већа), видимо да је за кривицу Готовине и његових сарадника гласало 5 судија (Ори, Квинис, Ганза, Агиус, Покар), а за пресуду да су они невини – само троје (Мерон, Гјунеј, Робинсон). Наравно, код нормалних судова, одлуке виших већа имају приоритет над нижим. Али та јерархија тамо има своје образложење, јер у вишим инстанцама седе судије са богатим искуством, са већим квалификацијама и већим стажом, а такође се и бирају по другој, сложенијој процедури. У МKTБЈ, Жалбено веће нема таквих предности – тамо заседају исте судије као и у судском већу. У суштини, сваки предмет у МKTБЈ има свој сопствени састав Жалбеног већа. На тај начин наш додатак о положају судија судског и жалбеног већа је потпуно оправдан и води до закључка да је већина судија Хашког трибунала званично гласала за то да су Готовина и његови сарадници криви.
Ипак, ми не треба да се заносимо том аритметиком. Несагласно мишљење судија Агиуса и Покара није ништа друго него представа. Уз то и неопходна. Јер су Готовина и Маркач већ одседели 4 године у затвору Хашког трибунала. И ту је требало представити са једне стране „комплексност” поступка, а са друге стране и „реалан” сукоб мишљења међу судијама.
Најважнији је – резултат. А резултат је следећи: ослобођени су сви оптужени за акцију „Олуја”. Судско веће је ослободило генерала Чермака, а Жалбено – све остале. Описујући хашки Трибунал и његове газде, велики руски филозоф Александар Зиновјев је тај систем назвао „светским покварењаштвом”. Назив је тачан, а изгледа и једино могућ за тај систем. Одлука по предмету Готовине је показала да нема граница светском нитковлуку и његовим правним слугама.
Смисао одлуке трибунала јасан је свима и свакоме: убијање Срба не представља злочин. Такву злочиначку поруку може послати само злочинац. Дакле, пресуда по предмету Готовина и други представљаће још један доказ о злочинима Трибунала и његових судија. А такође и сву неумесност „сарадње” са тим злочинцем. Укључујући и „техничку”.
- Ко ће заштити српски народ од Хашког трибунала?
МKTБЈ је створен као оружје за вођење рата на територији бивше Југославије и да би учврстио резултате рата у корист победника. Постепено је трибунал достигао задате циљеве: „освештан” је рат НАТО против Југославије, уништен је политички и војни врх земље, оправдани су злочинци који су починили масовна зверства над Србима у Босни и данашњој Хрватској, оправдано је руководство терористичке ОВК са циљем оправдања сецесије Косова и Метохије…
Све те радње немају ништа заједничко са међународним правом. Напротив, те радње представљају рушење међународног права. У вези са тим, важно је погледати како се понашају други чиниоци међународне заједнице. Да ли је било ко стао у заштиту Србије и Срба?
Одговор ће бити фрустрирајући. У заштиту Србије стао је ништавно мали број држава. На жалост, за Резолуцију СБ УН о стварању МKTБЈ, у мају 1993. године, гласала је тада и Руска Федерација. Међутим, после смене отворено прозападне власти и доласка на руководеће место у земљи В. В. Путина, ситуација се променила. Делатност МKTБЈ почела је да добија објективну оцену. Почетком двехиљадитих, Русија је почела јавно жигосати прекршаје у раду тог трибунала. Она је прва иступила са протестом против антисрпског усмерења у делатности МKTБЈ. Дата је изјава о политизацији делатности тог суда, а такође и о томе да се у низу процеса повређују норме важећег права.
На заседању СБ УН у јуну 2012. године, представник Русије је изнео оштру критику на рачун наставка коришћења МKTБЈ за притисак на Србију, чак и после тога када је она испунила све захтеве Запада и његове судске креатуре (чак и оне неправедне, злочиначке и неморалне – попут изручења српског хероја Ратка Младића). Тако је руски дипломата истакао да је влада Србије задњих година предузела важне напоре за сарадњу са МKTБЈ, али да упркос томе Тужилаштво хашког Трибунала наставља и даље да „врши притисак на српску власт, како би активно истражили због чега су неки оптужени успели толико дуго да се скривају на територији Србије”. Представник Русије је најозбиљније препоручио Тужилаштву хашког Трибунала „да се фокусирају на питања која се директно односе на надлежност суда” и приметио је да Србија води националну истрагу која нема никакве везе са процесима у МKTБЈ и успешним спровођењем Резолуције 1966 (2010.г).[6]
За време разматрања делатности МKTБЈ на Генералној Скупштини УН, представник РФ је 15. октобра 2012. године поново био једини који је подвргао критици покушаје хашког Трибунала да створе слику како се он труди да испуни резолуцију СБ УН, док и даље све ради по свом нахођењу.[7] Крајем 2011. године, руски представник Виталиј Чуркин је наступајући у својству Председника СБ УН рекао председнику МKTБЈ Теодору Мерону, који је тада био у сали: „Процес над Војиславом Шешељем је постао гнусан, представљени извештај нема везе са реалношћу, рок који сте навели – 2016. годину – за завршетак разматрања апелације је неприхватљив, молим вас да у следећем извештају изнесете ствар подробније”.[8] И какав је резултат тога? У следећем извештају Мерон је процесу над Шешељем посветио још мање пажње него у претходном.[9]
У вези са тим, РФ треба да примора трибунал да испуњава како своје обавезе, тако и захтеве сталног члана СБ УН. Тако на пример треба ставити вето на следећу резолуцију за (бесконачно) продужење пуномоћја појединих судова у сваком конкретном случају. Или да се откаже финансирање те фабрике за фалсификовање историје. На крају крајева, учествујући у финансирању рада МKTБЈ, све државе сносе одговорност за оправдање злочинаца и демонизацију жртава њихових злочина.
Без обзира на регионални карактер његовог назива, МKTБЈ је створен не ради локалних већ глобалних циљева. Приликом процесуирања у том суду, трибунал је почео да крши постојеће норме универзалног (то јест, створеног од стране свих чланова међународне заједнице и у корист свих њених чланова) међународног права, па чак и да ствара нове. При том, користећи англосаксонски приступ доношења одлука као норму права, почело се постепено формирати ново међународно право, које носи регресиван и репресиван карактер. Уз помоћ тог новог, паралелног права, могуће је оправдати агресију, „освештати” геноцид, уништити највише државно руководство замењујући га својим људима, и на тај начин једноставно освојити читаве земље и себи потчинити читаве народе.
У вези са тим, све земље света морају подићи свој глас против незаконите делатности МKTБЈ. Престанак рада МKTБЈ 2013. године, неће затворити то питање зато што је створен његов клон – Међународни резидуални механизам за кривичне судове (МРМКС). Више руководство и судије МРМКС-а су у својој основи иста лица из МKTБЈ. То значи да ће МРМСТ наставити где је стао МKTБЈ. а то захтева и наставак борбе против МРМСТ-а. Штитећи Србију и Србе, те друге државе ће заштити и себе. Јер после потпуног слома важећег међународног права, неће остати ништа што ће моћи да заштити следећу жртву западне агресије.
- Смешни трибунал
Прошле недеље генерал Ратко Младић је удаљен из суднице због смеха. Затим су га упозорили да ће, уколико не буде поштовао распоред коришћења тоалета који му је прописао Трибунал, судски процес протећи без његовог учешћа.
Каква пародија за један суд! И то још међународни – то јест, еталон за све судске системе у свету! Сада је генералу Младићу забрањено да уопште отвара уста за време судског заседања, чак и да се консултује са својим браниоцима. Изгледа да је председник судског већа судија А. Ори једноставно потпуно изгубио контролу над собом.
Наравно да није ствар у смеху или тоалету. Просто, процес против генерала Младића је у застоју. Сведоци дају такве исказе да је понекад немогуће уздржати се од смеха. Али управо та смехотворна сведочења, а не генералов смех, јесу оно што највише раздражује судије. Раздраженост је слабо прикривена, чак понекад и демонстративна, када изгледа да судије покушавају да једноставно уплаше генерала обраћајући му се претећим тоном! Па зар нисте ви смешни у тим тренуцима, господо „судије”!
И тако, генерал Младић није могао да се уздржи да се не насмеје. Интересантно је питање да ли бисмо се и ми могли уздржати? Можда то нећемо никада сазнати, зато што је заседање било затвореног типа. Сведочио је заштићени сведок RM-081.
Поново су судницу Хашког Трибунала попунили тајни сведоци. Сведок RM-051 – инсајдер из одељења за безбедност Армије Републике Српске – требало је да докаже да је логор за избеглице (који тужиоци трибунала зову концентрационим логором) био директно потчињен генералу Младићу. Али је дошло до још једне конфузије. Сведок је, иако је изјавио то што је од њега тражило Тужилаштво (због тога се сведок и држи у тајности), рекао и нешто што се никако не поклапа са жељом Трибунала, да прикачи генералу какав било злочин. Сведок је показао да су у самом логору услови били исти онакви какви су били и за армију (на пример, избеглице су се храниле исто као и војници). Што се тиче инцидента са погибијом двојице затвореника, ту је, као прво, сведок RM-051 посведочио да је то био једини смртни случај затвореника за читаво време постојања логора и као друго, да је разлог за то било одсуство дисциплине. У принципу „концентрациони” логор је испао доста јадан. Међутим, међу судијама има и оних који би то требало боље знати од других, на пример немачки судија К. Флиге.
Још један тајни сведок RM-145 био је толико тајновит да није чак ни дошао у судницу. Сва та хистерија са тајним сведоцима има само један циљ – да се јавност убеди како је оптужени веома опасан. А опасан је толико да чак и после двадесет година може да ликвидира било ког сведока. Па зар ви нисте смешни господо хашки тужиоци?
Један од малобројних отворених сведока последњих дана био је египатски генерал Абдел Разек – бивши главнокомандујући у сектору Сарајево при Мисији ОУН. Он је већ дао оптужујуће сведочење у процесу против генерала Станислава Галића и бившег председника Републике Српске Радована Караџића. На новом процесу, египатски генерал је свалио сву кривицу на генерала Младића, а то је доказивао читаво време понављајући да је Младић био „командујући”. Рекло би се тако професионалан сведок, а није могао одговорити на веома једноставно питање одбране: „Знате ли ви да главнокомандујући није био генерал Младић већ Радован Караџић?”
Генерал се толико збунио да је одговорио неразумљиво: „Нисам знао њихове титуле”. Ах, ах, ах – генерале Абделе Разек, ви сте нас заиста насмејали! И што је најважније – како се брзо руши комплетна слика коју сте ви стварали!
Још смешније је изгледао генерал Абдел Разек, када му је показан видео снимак, на коме се види како је особље УН задржало приколицу која је возила тоне оружја за босанске муслимане (а генерал је негирао ту чињеницу која очигледно оптужује његову „браћу муслимане”). Одговор генерала Разека на приказани снимак, личио је на муцање бебе, у стилу, ту не видим ништа, ко су ови људи, ја никога ту не познајем. Међутим, сви су могли видети да су ауто зауставили људи у плавим капицама снага УН. Генерал Разек је био толико смешан да су се чак и протрибуналски новинари који су пажљиво подвлачили сведочење генерала, уздржали од извештаја са унакрсног испитивања. Тако су нам ти „независни” новинари дали један повод више за подсмех, подсмех над њиховом џепном слободом!
Лидер Српске Радикалне Странке, професор Војислав Шешељ, у својој уводној речи је, обраћајући се судијама, рекао: „Хашки трибунал мисли да може мене осудити… Но, ви мојој бесмртној души не можете ништа… Могу ја ускоро и умрети, али ако умрем највероватније ћу умрети од смеха. Због смеха од ваше смешне оптужнице, од вашег смешног трибунала и смешних САД и других западних сила које стоје иза овог антисрпског трибунала!”
Без обзира на бахато, ружно, једном речју неприлично понашање трибунала, без обзира на његову злобу – трибунал је истовремено и смешан. Они мисле да ће својом булдожерском грубошћу, па чак и својим тако ниским, тако срамним пакостима, успети да сломију генерала Младића и поразе српску душу? Па то је стварно смешно! И данас се ми смејемо над тим трибуналом, заједно са српским херојем генералом Младићем.
- Србија у контексту потпуног слома савременог међународног права
Међународно право није увек изгледало тако као што изгледа данас. Одмах после потписивања Статута ОУН 1945. године и развоја његових одредби у читавом низу других међународно-правних аката, постепено је почело да се формира такозвано „савремено међународно право”, чија је главна одлика била његова прогресивна усмереност. То прогресивно међународно право у принципу је завршно оформљено средином седамдесетих година двадесетог века. Као главна одлика тог прогресивног међународног права постало је успостављање једног потпуно новог међународног поретка. Као прво, колонијални народи добили су право на самоопредељење, што је одредило легитимитет и међународну подршку борби (па тако и оружаној) национално-ослободилачких покрета и легитимитет за рушење колонијалног система (који је до тада био и подржан међународним правом). Као друго, међународно-правнo гарантовање примене силе и успостављање система колективне безбедности. Као треће, равноправност држава, немешање у њихове унутрашње послове, обавеза међународне добросуседске сарадње…
Данас смо ми сведоци слома тог међународног система. Тај слом иде путем уништења важећих норми и стварања „паралелног права”. Паралелно међународно право ствара се другим субјектима који се разликују од субјеката међународног права, као на пример међународним кривичним трибуналима, створеним да би се заобишао закон. Ти трибунали доносе одлуке које су у директној супротности са важећим нормама међународног права, но оне постају ефикасније јер се спроводе грубом силом. Таква је, на пример, постала одлука Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију и Међународног кривичног суда о скидању имунитета председницима држава, када су ти трибунали издали налог за хапшење Слободана Милошевића и Моамера Гадафија – и то управо у време кад су те земље биле подвргнуте иностраној агресији.
Међународно право се урушава и путем слома важећих институција, пре свега система УН-а. Чини се све како би у очима светске јавности УН почела да делује или као неспособна или као злочиначка организација. Због тога су мировне снаге УН и Обале Слоноваче јурнули на „зимски дворац” да хапсе законитог председника те земље. Ради тога органи система УН демонизују Сирију и њено руководство. Ради тога се СБ УН приморава да створи МKTБЈ ради обрачуна са највишим политичким и војним руководством Србије, а изасланик Генералног секретара УН Марти Ахтисари развија и промовише план о черечењу те земље.
После слома (још увек) важећег позитивног међународног права, остаје само паралелно међународно право, које више неће имати прогресивне црте, јер у његовом стварању не учествују законити субјекти и оно није усмерено на обезбеђење интереса читаве међународне заједнице.
У вези са тим, политику коју Запад у задње време спроводи према Србији и српском народу треба посматрати не само као парцијалне покушаје промене државних граница, не само као просто кршење међународног права, већ и као део потпуног слома основних принципа савременог међународног правног поретка. Растурање Југославије и Србије представља најгрубље кршење тих основних принципа међународног права као што су принцип територијалне целовитости држава и принцип немешања у унутрашње ствари државе. Ови принципи садржани су у Декларацији УН “О начелима међународног права”, из 1970. године. Постоји још један важан принцип, који је уграђен у само једном међународно-правном акту. То је Хелсиншки завршни акт из 1975. године, који су потписале 33 државе у Европи а такође и САД и Канада. И његов принцип јесте – принцип неповредивости граница. Кршење принципа неповредивости граница можда и јесте главни циљ потпуног слома савременог међународног права. Видимо да су главни рушиоци међународног права земље са англосаксонском правном традицијом, које сматрају да треба правити преседане како би се замениле наводно „застареле” норме међународних правних аката.
Заштита граница Србије није само заштита српског народа и српске државности. То је заштита основних принципа Хелсиншког завршног акта, који представља камен темељац међународно-правних аката који су завршно оформили и учврстили резултате послератног правног устројства света и међународног правног поретка. Због тога, заштита граница Србије представља најважнији бастион борбе за очување прогресивног међународног права и читавог светског устројства.
- Суђење генералу Младићу: ништавни сведоци, ништавне судије
Последње две недеље процеса против генерала Ратка Младића пред МKTБЈ биле су веома интересантне. Али не због изношења некаквог озбиљног доказа већ у смислу психолошког стања судија. И тако су удаљили генерала из судске дворане. Због чега? Због тога што је говорио гласно. Због тога што је „махао” прстом. Због тога што је привукао пажњу својих адвоката листом папира на коме је он нешто написао. И тако, суд жели да сведе учешће генерала у процесу, на његово пуко присуство. То је у директној супротности са нормама међународног права, по којима учешће оптуженог у процесу мора бити ефективно, то јест, да он реално учествује у заседању, а не да само седи у сали. У вези са тим, председавајућем судског већа А. Орију би требало напоменути да је незаконита његова тврдња „да ће суд наставити суђење са оптуженим или без њега”. А та тврдња је диктирана само судијским неумећем да води судски процес. Таква изјава представља – судијску потврду о сопственој непрофесионалности.
Потом се тужилац жали да је генерал нешто показао руком. Сведоци се жале судијама да им се не свиђају генералови коментари, које су они (а не судије) чули… и тако, све се то озбиљно разматра на судском процесу. То може да значи само једно – судије и тужиоци схватају да процес не иде онако како су они планирали. Нема још ништа осим ништавних сведока, који су пружили ништавне доказе. А прошло је већ више од 3 месеца од почетка процеса.
Сведок Раиф Бегић је тврдио да је једини преживео масовна стрељања „српских” снага. Међутим, на унакрсном испитивању је био принуђен да призна да нападачи нису личили на регуларне војне јединице. На тај начин је још једном Тужилаштво испалило ћорак. Ма колико била трагична историја о којој причају овакви сведоци, они не доказују кривицу генерала Младића.
Сведок Шефик Хурко тврдио је како је био заробљен у логору Расадник у Рогатици и тамо био подвргнут пребијању и понижавању. Међутим, из његовог сведочења се види да генерал Младић, посетивши место његовог заробљавања, није знао да је Хурко затворен, јер су му га представили као “лојалног муслимана”. При том, сам Хурко и његови другови нису оповргли ту информацију, без обзира што су стајали пред генералом и могли су да му се обрате. Блиставо унакрсно испитивање које је спровела одбрана генерала Младића (Бранко Лукић и Драган Иветић), даје основ да сматрамо да је сведок под видом „лојалног муслимана” испуњавао функцију доушника. Унакрсно испитивање је показало да се сведок налази на посебном платном списку једне интересантне „невладине” организације и да од ње добија редовну месечну апанажу због свог сведочења пред хашким Трибуналом. Ова информација се показала толико поразна за поверење у сведока, да чак ни судије нису могле да прикрију своју разочараност њиме, иако су се трудили да помогну сведоку да „правилно” одговара на питања одбране, али од њега нису имали користи. Због тога су судије почеле са нападима на одбрану, непрекидно је прекидајући под изговором „неразумевања” тога што она покушава да докаже. Уосталом, није то нова тактика, али увек изазове осмех, јер такво понашање судија само сведочи о успешности одбране. На крају је и сам сведок изгубио самоконтролу и пао је у хистерију тврдећи да генерал Младић маше прстом за време његовог сведочења и да их коментарише. Суд је строго опоменуо генерала да то не сме да ради.
Сведок Иво Атлија, Хрват из Приједора, сведочио је да су „српске” снаге побиле 200 мештана села Брисево и оближњих села. Без обзира на то што сведок Иво Атлија већ четврти пут сведочи (раније је сведочио у процесима против М. Стакића, Р. Брђанина и Р. Караџића), није се могао припремити за одговор на питање како може сматрати село Хамбарине као мирно место на ратном попришту. Одбрана је презентовала доказе да су становници Хамбарина били до зуба наоружани и да су управо они убили и ранили српске војнике пре догађаја које је сведок описао. Одбрана је предочила доказе да армија босанских Срба није протеривала становнике села, већ је мирне становнике позивала да напусте село, како би ухапсили ратног злочинца Алисковића. Многи становници села су прихватили позив и касније се вратили у место где су живели.
- Глуматање такозваног „међународног правосуђа“
Другог јула 2013. је свој рад започео нови међународни кривични трибунал са склепаним називом „Међународни преостали механизам за међународне кривичне трибунале“ (т.ј. МПММКТ). Он је већ заменио Међународни трибунал за Руанду (МТР), а у јулу следеће године ће заменити и Међународни трибунал за бившу Југославију (МKTБЈ).
Формирање МПММКТ дефинитивно представља тријумф којим се наставља огромна међународна лаж. Под изговором да се „прекида рад трибунала за бившу Југославију“, на чему већ много година инсистира велики број држава, пре свих и гласније од свих Руска Федерација, трибунали за Руанду и Југославију ипак настављају са радом, прикривајући то новим називом. Како бисмо само хтели да узвикнемо: „Види, молим те – па ми знамо све те људе!“ Јер председник „Међународног преосталог механизма“ ће бити председник МKTБЈ-Американац Т.Мерон, секретар Преосталог механизма – секретар МKTБЈ – Аустралијанац Џ.Хокинг, а тужилац – досадашњи тужилац МТР. Наведену господу нико није бирао на нове дужности, њих је (једноставно) поставио Генерални секретар УН! Већина судија је из земаља које су чланице НАТО-а. Једино што су уместо Африканаца постављени Азијци, и обрнуто. И, наравно, сама логика већ реченог нас обавештава: Прописи за рад МПММКТ-а од речи до речи понављају прописе на основу којих је радио МKTБЈ.
Тријумф преваре читавог света (са изузетком оних земаља, које су у томе учествовале) је тим страшнији што без обзира на повод оснивања МПММКТ-а – Међународни трибунал за бившу Југославију ипак наставља да ради. Шта више, према недавној изјави председника МKTБЈ лично – паралелни рад оба трибунала ће се наставити и после децембра 2014. како би завршио кривичне поступке који се воде против неколицине оптужених – В.Шешеља, З.Толимира, Ј.Прлића и других[10]. Рекло би се – којештарија… Па – МПММКТ је и основан да би се завршили поступци које МKTБЈ није успео да заврши. Међутим – није то којештарија… Вреди се замислити… Уколико би оптуженик поднео жалбу до 1. јула 2013. године њу неће разматрати новоформирани суд – „Преостали механизам“, већ Жалбено веће МKTБЈ, чак и уколико дотле МKTБЈ престане званично да постоји. Односно, тако би се обезбедило паралелно постојање обе институције – МПММКТ-а и МKTБЈ-а. Тако постаје много јасније зашто је Трибунал планирао да читав букет пресуда донесе управо у периоду март – мај 2013.г.[11] На тај начин ће Хашки оптуженици бити приморани да своје жалбе поднесу у року који ће омогућити незаконити наставак постојања МKTБЈ. Интересантно је да када се на недавном заседању Савета безбедности УН расправљало о извештају Т.Мерона – председника МKTБЈ и истовремено и МПММКТ-а, у коме је то и директно речено, ни један члан Савета безбедности није на ту чињеницу обратио пажњу, без обзира што се за њу може рећи не само да је бесмислена, већ и директно неморална.
Пре неколико недеља је баш у Трибуналу за бившу Југославију дошло до неких интересантних догађања. Прво – ослобођен је кривице за геноцид бивши председник Републике Српске Радован Караџић, а друго – за ново непоштовање суда осуђен је на још две године лишења слободе лидер Српске радикалне странке Војислав Шешељ.
Што се тиче ослобођења од кривице за Р.Караџића, треба да се зна да је он ослобођен само по једној тачки оптужнице (геноцид у босанским општинама).[12] Ова одлука је донета применом прописа 98-бис у Прописима о вођењу поступка у МKTБЈ, који предвиђају право оптуженика да захтева ослобађање одмах после оптужног дела процеса, односно без икакве одбране. То значи да је наведена одлука суда искључиво прелиминарна и да има везе само са оним тачкама оптужнице за које тужилаштво није успело да понуди убедљиве доказе и за које није потребна одбрана. Судско веће је одлучило да сведочења о злочину које је изнело тужилаштво не дају основу за тврдњу да је у Босни извршен геноцид. Иако ово представља најважнији могући закључак, због кога би морале да се преиспитају све одлуке донете у вези са геноцидом у Сребреници, ипак нам досадашњи ток рада МKTБЈ говори да је тешко да ће се на њега уопште обратити пажња у даљем току процеса који се воде у МKTБЈ. Уосталом, суд је већ одбио да ослободи Караџића у вези са посебном тачком оптужнице –геноцид у Сребреници. Ту оптужбу је суд оквалификовао као оптужбу коју је тужилаштво потпуно доказало. Тако да ће Р.Караџић, када буде износио своју одбрану, морати да доведе сведоке који ће моћи квалификовано да оспоре доказе сведока тужилаштва у вези са Сребреницом. Али без обзира што је Р.Караџић ослобођен тако важне тачке оптужнице мора да се констатује да је суд одбио да га ослободи од осталих тачака (па и оних које се тичу убистава, депортације и нељудског поступања према несрпском становништву Босне).
Споља гледано одлука суда да у том делу ослободи Караџића кривице изгледа неочекивано. Стварно – на први поглед може да се учини да је та одлука противречна одлуци другог судског већа које је судило Слободану Милошевићу, када је много мањи број сведока био потребан да би се пресудило да је у Босни учињен геноцид. Шта више – та одлука изгледа као врло снажан ударац Тужилаштву када је реч о процесу генералу Младићу. Јер сви сведоци у процесу Караџићу и Младићу су у ствари исти. Мада се заиста није догодило ништа необично, Хашки трибунал одавно спроводи политику „једног геноцида“ када су судским „расветљавањем“ као геноцид означени само догађаји у Сребреници. Толико! Такву политику је потврдио и Међународни суд УН 2007.г. у процесу „Босна против Србије“ (где су одлуку доносили судије из практично истих држава као у МKTБЈ). Тако је одлука суда у предмету Р.Караџића само потврдила одавно договорен приступ догађајима у Босни у првој половини деведесетих година када је, очигледно, од стране међународне заједнице, одлучено да се под појмом „геноцид“ не подразумева покушај уништења једног народа, или његовог дела, већ, ради што теже осуде, да се геноцидом прогласи ма на који начин, из било којег разлога, вршено убијање припадника једне заједнице, не само шире, већ и уже, као у случају Сребренице.
- јуна је судско веће у предмету Војислава Шешеља донело нову – трећу по реду – пресуду за непоштовање суда и осудило га на још две године одузимања слободе.[13] Пре тога је суд већ осудио Шешеља на 15 и 18 месеци одузимања слободе. Председник судског већа С.Трешел је заједничкој одлуци приложио свој издвојени став да се он не слаже са таквом одлуком, јер мисли да мада Шешељ представља „убеђеног рецидивисту“, ипак је две године превише сурова казна. Судски процес је текао уз грубо кршење права оптуженог, између осталог нису му обезбеђене консултације са правником, што је довело да прекида у сведочењу сведока одбране. Уосталом, то се могло и предвидети, јер се Шешељ спремао да суду понуди оне сведоке, чија је имена он открио, а које се трибунал (као!) толико трудио да заштити. Ти сведоци су требали да покажу да се не плаше сведочења, и да они према Шешељу немају никаквих замерки.
И тако, задње одлуке Међународног трибунала за бившу Југославију са приличном „великодушношћу“ требале су да прикажу извесну независност судија трибунала, и да би се извела игра „унутрашње борбе мишљења“. Међутим, у суштини то није ништа променило. Обрачун са Караџићем и Шешељем се наставља, а у позадини борбе за што бржи завршетак рада МKTБЈ појавио се „нови“ међународни трибунал у коме све главне позиције заузимају људи из досадашњег трибунала.
Глуматање великих сила у тзв. међународном правосуђу се наставља, без страха да ће права истина икада угледати светлост дана.
- Сребреница: Босна и Запад не желе да се обелодани истина о догађајима из јула 1995. године
Такозвана „међународна јавност“ сваке године обележава 11. јули као дан успомене на жртве геноцида који су, као, извршили Срби према Бошњацима. Како утврђују „светски масмедији“ тог дана је, после пада Сребренице, армија босанских Срба стрељала око 8 хиљада муслиманских цивила. Према тврђењу западне штампе, догађаји у Сребреници су постали најмасовнији ратни злочин који је у Европи извршен после Другог светског рата. Наведену „чињеницу“ је констатовао Међународни трибунал за бившу Југославију (МKTБЈ) и потврдио Међународни суд УН. Рекло би се – све је јасно.
Међутим, чим су донете пресуде, и у Босни и у низу европских земаља почели су да доносе законе који су одређивали кривичну одговорност за „негирање чињеница геноцида које су већ констатовали међународни судови“ . Шта би то требало да значи, ако истовремено два стуба међународног правосуђа „констатују“ чињеницу геноцида у Сребреници? Ту почињу „ситнице“. Прво, у МKTБЈ геноцид су констатовали само у једном предмету – поступку против генерала Радислава Крстића. Међутим, у том поступку није било констатовано ко је замислио геноцид, ко га је испланирао, а ко изршио. Генерал Крстић је осуђен за саучесништво у геноциду за који се не зна ни ко га је осмислио, при том – ни ко га је испланирао и остварио. Другим речима, осуђен је за саучесништво у злочину за који се не зна ко га је замислио, не знајући ништа ни о томе како је он планиран и изведен. Што се тиче Међународног суда правде УН – он уопште није разматрао чин онога што се десило у Сребреници, већ се једноставно позвао на „чињеницу утврђену од стране Међународног трибунала за бившу Југославију,“ јер то и јесте ствар те судске институције, он свакако више види и боље зна! Тако се десило да, у ствари, ни Међународни трибунал за бившу Југославију, ни Међународни суд правде нису констатовали реалне чињенице геноцида. Међутим – нама се забрањује (под претњом кривичне казне!) да те „чињенице“оспоравамо.
Сваке године се прича о „геноциду над Бошњацима у Сребреници“ све више и више круни. Поразно је, међутим, да његови апологети уз све више и више напора и даље подржавају тај мит. А све то – само да истина о догађајима у Сребреници уопште не би изашла на видело.
Прво, трибунал у Хагу није покренуо ама баш ни једну оптужницу против лица, која су вршила злочине над Србима. Објективне истраге стручњака су показале да су главна жртва у босанском рату били управо Срби. Међутим, и у вези са ратом у Босни уопште, и у вези са догађајима у Сребреници посебно, Тужилаштво трибунала у Хагу својим поступањима и радом у целини је формирало утисак да против Срба није учињен ни један злочин! Тако је оптужница против главног ратног злочинца у Босни – Насера Орића – демонстративно покренута због злочина које је он чинио над Хрватима! Па чак су и сведоци трибунала дали изјаве о томе да су до догађаја из јула 1995.године геноцид доживљавали управо Срби, и да је главни кољач био управо Н.Орић.
Друго, Хашки трибунал чини све чак и на процесима који су у току, да се истина не открије. 2012. година је дала нови допринос рушењу мита о геноциду у Сребреници. Тако је главни сведок у вези са Сребреницом, прави „крунски сведок“ Хашког трибунала, Дражен Ердемовић, искључен из списка сведока у поступку против Радована Караџића, бившег председника Републике Српске. Свима који знају истину разлог за то је јасан. Ствар је у томе, да на суду Ердемовић изгледа све лошије и лошије, и у његовим сведочењима се појављују све нове и нове противречности. Постао је опасан сведок (за Тужилаштво) много пре процеса Караџићу. Међутим, Караџић је успео да се Ердемовић појави на суду и да нанесе нови ударац по, рекло би се, већ „доказаној“ чињеници о кривици босанских Срба. Најзад, интересантно је констатовати да се и у самој Босни чини све (под изговором жеље да се утврди истина) како би се, у ствари истина сакрила. Тако су у Државном суду за ратне злочине Босне и Херцеговине сва судска већа у којима се сада разматра поступак о Сребреници, сложно решили да не позивају главног сведока Д. Ердемовића. Тако је било у поступку против Душка Јевића и осталих. И то је схватљиво, јер за разлику од Караџића, особе које су оптужене за те злочине су биле на лицу места, заједно су служили са Ердемовићем и Ердемовић, потпуно сигурно, не би издржао њихово унакрсно испитивање. Кроз четири месеца почиње део процеса – одбрана Радована Караџића, која ће сасвим сигурно донети нове информације, које до сада нису могли или нису хтели да дају чак и неки оптуженици. Ради се о томе, да ни изблиза сви окривљени нису били спремни да се боре за утврђивање истине. Сама форма англосаксонског процеса, која је у МKTБЈ прихваћена за начин на који ће се радити, не предвиђа утврђивање истине, већ само решавање питања да ли је одређени оптуженик крив или није за овај или онај злочин. Није случајно да је, на пример, „крунски сведок“ о Сребреници Ердемовић налетео на праве проблеме тек при унакрсном испитивању Слободана Милошевића. А на седам других процеса адвокати су, с времена на време, сами заобилазили читав низ питања која су се сама наметала.
Најзад, најјачи ударац „испевавању мита“ о Сребреници може да нанесе процес генералу Младићу. Ових дана је на том процесу почело саслушавање сведока. 9. јула се пред публиком појавио први сведок – Бошњак Елведин Пашић. Мора да се призна да је тужилаштво режирало квалитетан шоу. Младић је неколико сати ридао причајући о својим патњама због рата у Босни, које су почеле у новембру 1992. И тужитељка која га је саслушавала је једва суздржавала сузе. Председавајући судија је чак повремено прекидао саслушање, како би се сведок смирио. У почетку је изгледало да је Тужилаштво одлично одрадило тај део посла, кад је успело да нађе тако неуравнотеженог сведока.
Међутим, погледу искусног посматрача нису могли да промакну неки моменти који су указивали на чињеницу да, у ствари, сведок ни на тренутак није губио контролу над својим поступцима. Шта више, он је себе контролисао много боље, него сви остали сведоци! Један од највећих проблема са сведоцима у МKTБЈ представља захтев да се одговори дају судијама, уместо страни која је поставила питање (тужилаштву или одбрани). То стварно уопште није лако, јер је сваком човеку природно да одговара управо ономе ко постави питање, тако да су се баш због тога сведоци, чак и ако су се трудили да чине онако како треба, опет брзо враћали „нормалном“ дијалогу са оним ко је постављао питање. Други проблем су представљали стални покушаји сведока да на постављено питање одмах одговоре, што је преводиоцима отежавало да преведу исказ. Повремено је сведоке требало подсетити, по некад и по више десетина пута дневно, али је то помагало пет или десет минута, па је затим сведок опет прелазио на „природну“ паузу између питања и одговора, на коју је навикао у свакодневном животу. Али сведок Е.Пашић ни за секунд није заборавио коме треба да одговара и ни једном није прекршио правило игре о потребном паузирању. То говори да је сведок, апсолутно сигурно, потпуно контролисао ситуацију, и да спољни изглед његовог понашања није одговарао његовом стварном унутрашњем стању.
Ту није небитно рећи да прича сведока Е. Пашића није ни на који начин доказала везу између почињених злочина и генерала Младића. Сведок је све време говорио да су злочине чинили „Срби“. Такви „докази“ више доказују мржњу према представницима других вера, подразумевајући да се бошњаци од Срба разликују само религијском припадношћу, него кривицу генерала Младића. Без обзира на непрестано ридање искази сведока су с времена на време изгледали смешни, на пример, када је говорио да је видео „тенкове са црвеним звездама“. То је била прича из срцепарајуће ТВ серије, али никако није била за суд, тим пре за суд који претендује на највише стандарде у правосуђу, укључујући, наравно и највише стандарде у доказном поступку. Уосталом, било је потпуно јасно да са овим сведоком то и није био циљ. Први сведок главног процеса МKTБЈ је требало да одигра улогу! Карте су наручиване неколико недеља унапред. И – треба да се призна – представа је успела.
Што се тиче оптужнице за геноцид који је наводно извршен у Сребреници против генерала Р.Младића, прво сведочење ће дати тајни сведок РМ-255. Међутим, без обзира што се у судској сали за сада није зачула ни једна реч сведока, судско веће је у поступку против генерала Младића већ донело цео низ одлука о његовој кривици. Како је то могуће? У Хашком трибуналу врло лако! На пример тако, што ће се као готов доказ признати „чињенице утврђене на другим процесима“ (judicial notice of adjudicated facts). Судско веће је у поступку против генерала Младића већ „установило“ да је, на пример, „после заузимања Сребренице 11.07.1995. војска Армије босанских Срба почела кампању паљења кућа босанских муслимана“ или да су „после доласка српских снага у Поточаре муслимани терорисани, убијани, силовани“. Односно – кривица Армије босанских Срба је унапред „утврђена“. Те чињенице се сматрају за веродостојне, иако на процесу генералу није понуђен ни један сведок. Шта више, да би се доказало супротно – доказе мора да понуди одбрана. Односно – основа рада МKTБЈ наводно је презумпција невиности! И то представља највиши стандард „међународног правосуђа“.
Међутим, истина о догађајима у Сребреници ће свакако бити утврђена. Сада је јасно да је верзија коју упорно натурају Босна и Запад, без обзира што су је „окадили“ међународни судови, лажна. Најјачи ударац њиховим тврдњама ће бити нанет на процесима Р.Караџићу и Р.Младићу. Присетимо се да је парола одбране генерала Младића: „Не плашимо се утврђивања истине.“ Ње треба да се плаше они који не само да су направили мит о злочинима Срба, већ и они који су организовали рат у Босни и уништили Југославију.
- Суђење Караџићу
Први део процеса, читање оптужнице, на суђењу бившем председнику Републике Српске Радовану Караџићу завршен је 4. маја. Суђење је трајало две године и шест месеци. Пред судом се појавило 190 сведока који су требали да докажу 11 тачака оптужнице. Процес је прекинут на пет месеци, а средином октобра ће почети део процеса на коме ће се појавити сведоци одбране Радована Караџића.
Шта је тужилаштво понудило и да ли је стварно успело да докаже „ван разумне сумње“ (beyond reasonable doubt) да је Караџић крив за геноцид, убиства, истребљења, депортације, сурово понашање, терор у односу на цивилно становништво и хватање таоца?
Прво, тачно трећина сведока је била тајна. У педесет шест случајева не само да нисмо видели лица сведока и да не знамо њихова имена већ не знамо ни о чему су они говорили. Наравно да то није урађено случајно. Увек постоји могућност да се каже да су Караџићеву кривицу доказали управо ти сведоци.
Што се тиче јавних сведока који су се појавили на Караџићевом суђењу, њих можемо поделити на четири основне групе: жртве злочина, страни војни и политички радници, сведоци-експерти и сведоци-инсајдери (чланови руководства и војна лица из армије босанских Срба). Први су имали задатак да докажу да су ови или они злочини стварно извршени; други – да су у вршењу тих злочина учествовали припадници армије босанских Срба, а трећи је требало да докажу да су злочини појединачно спадали у општу политику руководства Републике Српске. Међутим, ништа од тога не доказује кривицу баш Радована Караџића. Зато је главна улога додељена четвртој групи, сведоцима-инсајдерима који су требали да докажу везу између извршених злочина и конкретног оптуженог – требало је да се докаже да је баш Р.Караџић наређивао извршење злочина. Међутим, и само Тужилаштво је повремено било свесно да таквих доказа једноставно нема, те је у таквим случајевима позивало потпуно „леве“ сведоке, на пример новинаре, који су као да се заклињу понављали „Караџић је све контролисао“, „без Караџића није доношена ниједна одлука“, „све је било потчињено Караџићу“, и т.д. Односно: циљ Тужилаштва је био да се Караџић осуди без обзира да ли ће оно успети да докаже постојање његових конкретних наређења.
Посебну категорију сведока представљају новинари западних масмедија и сарадници „невладиних“ организација. Њихова сведочења немају никакву тежину, али су неопходна како би се формирао и одржао лик непријатеља. Тако је, например, Т. Ибрахимефендићева сведочила о томе да су жртве геноцида у Сребреници доживљавале тешке психолошке патње. Под „жртвама геноцида у Сребреници“ у Међународном трибуналу за бившу Југославију подразумевају искључиво Бошњаке, и ни у ком случају и Србе, тако да је сведокиња говорила само о патњама Бошњака. Још један важан детаљ – од двеста сведока само је седморо сведочило први пут. Сви остали су били „професионални сведоци“ Хашког трибунала, који су се појављивали у њему и до 17 пута, на другим процесима.
Међу сведоцима – експертима треба издвојити Еву Табо, чији је задатак био да докаже да је у целој Босни извршен геноцид. Она је то учинила тако што је искористила „иновациону“ методологију која се састојала у упоређивању процентуалног односа становника различитих националности у различитим општинама Босне до и после рата. Према тој методологији, ако је у Братунцу до рата било 90% Бошњака, а после рата их је остало 10% – то је за њу био доказ да је извршен геноцид. При том се при унакрсном испитивању утврдило да сведок припада реду варалица. Јер она је међу избеглице убројала и раднике у иностранству, којих је у Југославији био приличан број. Шта више – сведок се направила да не зна да појам „пре и после рата“ подразумева и Дејтонске споразуме, којима је предвиђена управо подела Босне по националности и пресељавање представника различитих националности из једне општине у другу. А да не би падало у очи да је она лажни сведок – она је говорила само о неким општинама. Друге – на пример Грахово или Дрвар, у којима је пре рата било 99% српског становништва – она је из своје „анализе“ једноставно искључила.
Најважнији сведоци су били, наравно, инсајдери, најпре Момир Николић (заменик команданта за безбедност у братуначкој бригади Војске Републике Српске) који је већ осуђен у Трибуналу на 20 година и казну издржава у Финској. Међутим, његово сведочење се односи на наређења другог оптуженика Трибунала – пуковника Л.Беаре, а не на Р.Караџића. Осим тога – истинитост његовог сведочења је потпуно дезавуисана тиме, што је М.Николић својим сведочењем себи купио скидање оптужбе за геноцид, уколико би пристао да гласно изјави да су други окривљени чинили злочин геноцида. То се у Хашком трибуналу може, чак се и подстиче. Зато треба обратити пажњу да се на процесу Караџићу нису појавила два кључна сведока-инсајдера: један од руководилаца босанских Срба у Братунцу – Мирослав Дероњић, и бивши председник Републике Српске – Биљана Плавшић. Сведочење Дероњића представља базу за изрицање кривице десетинама других оптуженика. М.Дероњић је тврдио да је он лично слушао како је Караџић наредио да се убију заробљеници у Сребреници. Међутим – ето малера: он, тај једини сведок је умро док је своју десетогодишњу казну издржавао у шведском затвору. А кривицу је и признао да не би био оптужен за геноцид! Што се тиче Биљане Плавшић – она је жива и здрава, иако је одслужила комплетну казну, и опет – каква подударност – своју је кривицу признала без суђења како је не би оптужили за геноцид, и како би пресуда била блажа.
Најзад, још један важан сведок-инсајдер је Дражен Ердемовић. То је једини сведок МKTБЈ који је наводно учествовао у стрељању око 1,200 заробљеника, од којих је он лично убио око сто, и чијим се сведочењем „доказује“ да је наређење за стрељање заробљених Бошњака Сребренице дошло баш од стране руководства босанских Срба. Међутим, и Ердемовић, који је своју кривицу признао без суђења и у замену за скидање оптужбе за геноцид, па чак и за убиство, осуђен је на пет година затвора од којих је одслужио само три и по. Све је постало јасно када је овај сведок почео да се појављује на процесима, једном за другим, окривљујући друге за геноцид. Тако је он учинио на процесима генералу Крстићу, генералу Перишићу, генералу Толимиру, па чак и на процесу Слободану Милошевићу. На процесу Р.Караџићу Ердемовић се појавио два пута: 1996. и 2012. г. А 1996. баш је његово сведочење постало основ за издавање међународних потерница за хапшење Р.Караџића и Р.Младића. Интересантно је обратити пажњу да је своју невероватно благу затворску казну Ердемовић, као већ оптужен од стране МKTБЈ, добио тек пошто је сведочио против Караџића и Младића. У то време Ердемовић је могао да прича шта год је хтео, јер на клупи за оптужене није било ни Караџића, ни Младића. Крајем фебруара 2012. Ердемовићу је постало много компликованије: морао је да издржи унакрсно испитивање Караџића који је тачно знао да овај лаже. На крају је истинитост његових сведочења не само пољуљана, већ је доказана и њихова лаж.
Тако произилази да су први резултати који се могу извести по завршетку оптужног дела процеса јадни за Тужилаштво: нису понуђени докази за кривицу Радована Караџића „изван сваке разумне сумње“. То не значи да сведоци нису сведочили против њега. Таквих је сведочења било много. Али ни један сведок није могао да прође чистилиште унакрсног испитивања: сваки се саплео или на лажима у експертизи, или на противречним тврдњама, или на очигледним лажима. А најважније – у овом случају лаж не представља „споредни производ“, већ је она добро организована од стране самог Тужилаштва.
Без обзира на двадесет година масовних покушаја да се ауторитетом суда „осветли“ фалсификовање историје, Хашки трибунал није успео да изведе ни један судски процес у коме би доказао кривицу припадника највишег политичког и војног руководства Срба за вршење злочина на територији бивше Југославије.
Упутнице:
[1] Сведок Манојло Миловановић (бивши начелник генералштаба армије РС) сведочио је да није знао о тим директивама до 2004-2005 године, док није чуо о њима на процесу С.Милошевићу. (Види сведочења М.Миловановића 18 маја 2011 године).
[2] Видети исказ сведока П.Салапуре 2 маја 2011 године
[3] Усмено читање пресуде «не представља део пресуде» – управо то је рекао председавајући судског већа пред сам почетак читања пресуде генералу Толимиру. (Види: http://www.youtube.com/watch?v=y6tE7pY7hSQ ; обратити посебну пажњу на 1:48 мин.)
[4] Формално, један судија из првог састава судског већа стидљиво је написао (на једној и по страни) да се не слаже са једном тачком оптужбе и само у односу на једног окривљеног – И.Балаја. Међутим, то неслагање је било демонстративно неосновано, то јест, није садржало никакве аргументе, који би оповргли пресуду већине на 280 страница. Била је то отворена несадржајност. Пре је у томе био циљ да се подвуче снага пресуде већине, него да се докаже исправност свога става. Видети: Partly dissenting opinion of Judge Höpfel on Count 14, http://www.icty.org/x/cases/haradinaj/tjug/en/080403.pdf , стр. 278-279.
[5] Видети: Partially Dissenting Opinion of Judge Patrick Robinson, http://www.icty.org/x/cases/ haradinaј /acjug /en/ 100721.pdf
[6] Видети Стенограм заседања Савета Безбедности УН №6782 од 7. јуна 2012.
[7] Видети документ УН: GA/11301 од 15. октобра 2012.
[8] Видети документ УН: S/PV.6678 од 7. децембра 2011.
[9] Видети документ УН: A/67/214–S/2012/592 од 1 августа 2012.
[10] Погледати Параграф 45 Извештаја председника МKTБЈ Савету безбедности УН „Оцена и извештај Председника МТБК Т.Мерона, предати Савету безбедности ОУН у складу са т. 6 Резолуције 154 (2004) Савета безбедности, која обухвата период од 15.11.2011. до 22.05.2012. Документ УН S/2012/354 од 23 маја 2012, стр. 12
[11] Видети Прес-брифинг МKTБЈ од 27.06.2012., http://www.icty.org/sid/10992
[12] Писмено решење трибунала по правилу 98-бис (захтев оптуженог да се он ослободи после завршетка оптужног дела процеса) се по правилу не објављује. За кратак резиме усмено изговорене пресуде, видети: http://www.icty.org/sid/10994 . Видеоснимак проглашења наведене одлуке је доступан на http://www.youtube.com/watch?v=ZYLZhyZpd14&feature=plcp .
[13] За текст пресуде, погледати: http://www.icty.org/x/cases/contempt_seselj3/tjug/en/120628_judgement_en.pdf