Бритка критика начина како хашки Трибунал у својим пресудама тумачи и примењује појам геноцида, из пера проф. Џорџа Самјуелија.

Геноцид, за који се није судило у Нирнбергу, понос је и слава УН трибунала. Међународни кривични суд за Руанду (МКСР), који се појавио више од годину дана након што је оформљен Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ), је победио у брзини доношења пресуде[1]. Првог маја 1998, бивши премијер Руанде Жан Камбанда (Jean Kambanda) признао је кривицу за геноцид и осуђен је на доживотни затвор. Касније те године, МКСР је постао први суд који је икада икога осудио за геноцид. Другог септембра исте године, МКСР је осудио бившег градоначелника Жан-Пола Акајесуа (Jean-Paul Akayesu) за геноцид, утврдивши, између осталог, да и силовање и сексуални напад могу представљати елементе геноцида[2].

Геноцидна намера

Намерно истребљење људи је врло тежак злочин – у ствари најтежи. Акумулација ратних злочина – убиства, силовања, мучења – сама по себи не представљају геноцид. Међународно право предвиђа да се злочин геноцида састоји од више елемената, од којих сваки мора да је присутан, и сваки од њих мора да буде доказан.

Рафаел Лемкин (Raphael Lemkin), који је сковао термин „геноцид“ и који је помагао у изради Конвенције о геноциду из 1948, дефинисао га је као координисани план различитих акција чији је заједнички циљ уништавање суштинских темеља живота националних група, са циљем уништења саме групе. Објективи (задаци) таквог плана били би распад политичких и друштвених институција, културе, језика, националних осећања, религије и економског постојања националних група, као и уништавање личне сигурности, слободе, здравља, достојанства, те чак и живота појединаца који припадају таквим групама. Геноцид је усмерен против националне групе као ентитета, а акције које су укључене уперене су против појединаца, не у њиховом индивидуалном својству, већ као припадника националне групе[3].

Мора да постоји координисани план и мора да буде усмерен против националне групе у целини. Конвенција о геноциду из 1948. каже да се геноцид односи на „намеру да се, у целини или делом, уништи национална, етничка, расна или верска група као таква“. Конвенција наводи као кажњиве следеће злочине: „(а) геноцид; (б) завера за извршење геноцида; (в) директно и јавно подстицање на вршење геноцида; (г) покушај да се изврши геноцид; (д) саучесништво у геноциду“. Значење је јасно: мора да постоји „намера да се уништи“. И мора да постоји мета: „национална, етничка, расна или верска група, као таква“. Другим речима, убиства се не врше са циљем да се победи у рату или да се нанесе што је више могуће бола и патње. Она се спроводе у циљу уништавања циљне групе. Као што је судија Светског суда Миленко Крећа изнео у свом издвојеном мишљењу у случају геноцида у Босни:

“Да би се квалификовала као геноцидна, намера мора да буде усмерена на појединце који групу успостављају кроз своје својство колективног, односно, својство припадника заштићене групе, и чије уништавање представља додатни корак у остваривању укупног циља уништења групе.”

Геноцид захтева покретача или, у најмању руку, свесног саучесника. Геноцид не може да се почини нехотице или пропустом. Одговорност мора да буде директна; то не може да се догоди непажњом или занемаривањем дужности. Теорија командне одговорности о законској одговорности не може да се примени на геноцид. Геноцид не може да се догоди услед тога што је спречавање и кажњавање било неуспешно. Према извештају америчке Комисије за људска права из 1985:

“То је елемент намере да се одређена група у потпуности или делимично уништи, што злочин масовног убиства и злочин против човечности подиже на ниво који их квалификује као посебан злочин геноцида. Основни услов је дат речима „као такав“ … који прописује да злочини против више појединаца, у циљу да буду окарактерисани као геноцид, морају да буду усмерени на колективност тих појединаца, или на њих у њиховом колективном карактеру или својству,”[4].

Сигурно је да су аутори тог извештаја схватили да је намеру можда тешко доказати ако нема документованих доказа. У складу с тим, извештај УН-а каже да суд може да „закључи потребну намеру из довољно доказа, и да ће у одређеним случајевим то обухватати поступања или пропусте таквог степена криминалне непажње или безобзирности из којих се с разлогом мора претпоставити да је оптужени био свестан последица свог понашања“. Ово звучи попут облика командне одговорности законске одговорности. Али није. Извештај каже да могу да постоје случајеви када су немар или несмотреност таквих размера да није могуће другачије тумачење осим да је геноцид био жељени исход. У сваком случају, Уједињене нације нису усвојиле овај извештај.

Комисија за међународно право (КМП) је 1996. представила извештај Уједињеним нацијама, артикулишући међународно право које се тиче геноцида. У складу са извештајем КМП, геноцидне радње „по својој природи су свесне, намерне или вољне радње… То нису врсте радњи које би се у нормалним околностима догодиле случајно или чак као резултат пуке непажње…. Дефиниција овог злочина захтева одређено стање ума или одређену намеру у односу на укупне последице забрањене радње[5]“.

Другим речима, за геноцид је потребно геноцидно стање свести. Ово је обичајно међународно право. Чак се и Комисија експерата коју је водио Махмуд Џериф Басиони (M. Cherif Bassiouni), чији је извештај постао темељ за успостављање МКСЈ-а, сложила у вези с тим. Комисија је у свом завршном извештају рекла:

То је елемент намере да се потпуно или делимично уништи одређена група, због чега се злочини масовног убиства и злочини против човечности квалификују као геноцид. Да би (злочин) био геноцид у смислу Конвенције, злочини против више појединаца морају да буду усмерени на њихову колективност или на њих у колективном карактеру или својству. То се може закључити из речи „као таквих“ наведених у Члану II Конвенције[6].

Светски суд је то потврдио својом одлуком о Босни 2007. у којој је негирао то да је Србија извршила геноцид у Босни. Суд је одлучио:

Није довољно утврдити… да се догодило намерно незаконито убиство припадника групе. Такође мора бити утврђена и додатна намера која је веома прецизно дефинисана. Често се назива издвојеном или посебном намером, или dolus specialis…. Није довољно да су припадници групе циљани зато што припадају тој групи, што је да починилац има дискриминаторну намеру. Потребно је нешто више. Радње наведене [у Конвенцији о геноциду] морају да се врше с намером да се уништи група као таква, у целости или делимично. Речи „као таква“ наглашавају намеру да се уништи затворена група[7].

Кључно питање била је „издвојена или посебна намера“. Као што је судија Међународног суда правде Миленко Крећа изнео у свом издвојеном мишљењу: „У недостатку те намере, ма какав био степен гнусности радње, и колико год та радња била слична радњама поменутим у Конвенцији, та радња се не може назвати геноцидом“.

Разматрања попут ових имала су малу улогу у раду суда, који је био одлучан да створи ново међународно хуманитарно право. Месец дана након трансфера председника Слободана Милошевића у Хаг, 2. августа 2001, МКСЈ је заповедника Дринског корпуса Војске Републике Српске (ВРС) генерала Радислава Крстића осудио за геноцид у нападу на Сребреницу у јулу 1995, и осудио га на 46 година затвора. Да би осигурао своју очајнички жељену осуду за геноцид, МКСЈ је искривио речи Конвенције о геноциду ван сваке препознатљивости. Променио је значење „намера“; променио је значење „уништење“; променио је значење „група“.

Међутим, наоружан пресудом против Крстића, МКСЈ је својом свеобухватном теоријом завере о ‘удруженом злочиначком подухвату’ сада могао да прошири оптужбу за геноцид на Милошевића – највећег улова овог суда. МКСЈ је против Милошевића подигао оптужницу за геноцид 22. новембра 2001. године. Али како ће МКСЈ доказати те оптужбе за геноцид? Геноцид захтева висок доказни стандард. Где су били докази да је Милошевић намеравао да изврши геноцид? Међу Милошевићевим публикацијама није било ничега попут Mein Kampf. Није било расистичких говора; Милошевић није коментарисао друге националне групе. Никада се није дотакао наводне расне супериорности Срба над њиховим комшијама. Никада се није залагао за стварање Велике Србије. Био је бранитељ мултинационалне Југославије. (Милошевићева Србија је била република са највише различитих нација на Балкану.) У Босни није било снага под његовом командом. Није било доказа да је Милошевић икада имао извршну контролу над оружаним снагама босанских Срба. Изнад свега, није постојао ниједан траг доказа да је Милошевићева Србија икада као државну политику водила политику геноцида.

МКСЈ је извео спретан маневар. Милошевић је морао да учествује у овом геноциду који су предводили босански Срби, јер је, према речима оптужнице МКСЈ-а, вршио „ефикасну контролу над елементима ЈНА и ВЈ који су учествовали у планирању, припреми, подстицању и извршењу присилног уклањања већине не-српског становништва… Дао је финансијску, логистичку и политичку подршку ВРС-у… Вршио је значајан утицај и помагао политичком руководству Републике Српске“. Милошевић је, тврди МКСЈ, „учествовао у планирању и припреми преузимања општина у Босни и Херцеговини и последичном принудном уклањању већине не-српског становништва… из тих општина“.

„Ефикасна контрола“, „финансијска… подршка“, „знатан утицај“ – ово је била стандардна терминологија МКСЈ-а, али не баш корисна у ове сврхе. Овом суду је било потребно да докаже геноцидне намере, те је због тога морао да има доказе да је Милошевић желео геноцид. У сваком случају, тврдње МКСЈ-а о „ефикасној контроли“ биле су у супротности са изјавама и сведочењима западњака који су били директни учесници у догађајима за које се подразумевало да ће судити МКСЈ. Дејвид Овен (David Owen), Филип Мориљон (Philippe Morillon), Луис МКензи (Lewis MacKenzie) и Мајкл Роуз (Michael Rose) су изразили сумњу у обим Милошевићеве контроле над челницима републике босанских Срба. У званичном извештају о Сребреници који је дала холандска Влада, закључено је да „иако се не може порећи то да је Милошевић могао да врши одређени степен утицаја на Младића, није било јасно колики је утицај заиста и вршен“. МКСЈ је 2007. исто тако утврдио да Београд није издавао упутства нити вршио „ефикасну контролу“ над ВРС-ом.

МКСЈ је питање „ефикасне контроле“ изоставио, усредсређујући се уместо тога на захвално магловит појам „значајан утицај“. Али чак ни МКСЈ није поступао доследно. Почетком 2001, МКСЈ је пресудио да „суштински утицај“ није довољан да се успостави однос надређеног и подређеног, који је неопходан за осуду по командној одговорности. У предмету „Тужилац против Делалића“, Апелациони суд МКСЈ-а је изјавио да:

[З]начајан утицај, као средство контроле, када у било којем смислу не успева да има стварну контролу над подређенима, а која захтева поседовање материјалних могућности за спречавање прекршаја подређених, или кажњавање подређених преступника, нема довољну потпору у државној пракси и судским одлукама.

Ни државна пракса ни правосудни ауторитети не подржавају „теорију да знатан утицај као средство вршења командне одговорности има тежину правила обичајног права, а посебно правила по којем би се наметнула кривична законска одговорност[8]“. Одлука се може учинити необичном, али не и када се узме у обзир идентитет оптуженог. Зејнил Делалић био је командант Прве тактичке групе снага босанских Муслимана. Случај се односио на злогласни логор Челебићи, којим су управљали босански Муслимани. Према тужиоцима, у Челебићима су „заточенике убијали, мучили, сексуално злостављали, тукли и на други начин подвргавали окрутном и нељудском поступању“. Делалић је координисао снаге босанских Муслимана и босанских Хрвата на том подручју и имао је власт над логором Челебићи. Првостепени суд МКСЈ-а послушно је ослободио Делалића, тврдећи да му је недостајала „довољна команда и контрола над логором Челебићи и његовим чуварима да би се за њега, као надређеног, утврдила кривична (командна) одговорност за злочине“ почињене у логору. Апелациони суд МКСЈ-а потврдио је ослобађајућу пресуду.

„Доктрина командне одговорности своди се на моћ надређеног да контролише дела својих подређених“, изјављено је у процесу Делалић и од стране апелационих судова[9]. Да би командна одговорност била применљива, „неопходно је да надређени има ефикасну контролу над лицима која врше основне повреде међународног хуманитарног права, у смислу материјалне способности да спречи и казни почињење ових злочина“. Материјална способност спречавања и кажњавања! Да је МКСЈ ово озбиљно мислио, морао би да одбаци свој „случај геноцид“ који је водио против Милошевића. Какав год да је утицај Милошевић имао, у једном или другом тренутку, на Радована Караџића или Ратка Младића, и какву год да је финансијску или логистичку подршку могао да пружи, бесмислено је сугерисати да је Милошевић икада имао материјалну способност да спречи и казни злочине које су починиле снаге које нису под његовом командом. Отуда, оптужујући Милошевића за могуће злочине које су починиле снаге босанских Срба, укључујући ту и најтежи злочин од свих, МКСЈ не само да је кршио међународно кривично право, здрав разум и сведочење непристрасних странаца, већ и одлуку коју је сам донео неколико месеци раније.

Међутим, као што је Шарф (Scharf) весело признао, МКСЈ се није бавио тражењем истине. „Стварајући статут Трибунала за Југославију“, објаснио је он, Савет безбедности УН-а поставио је три циља:

[П]рво, да едукује српски народ, који је Милошевићева пропаганда дуго заводила, о актима агресије, ратних злочина и злочина против човечности, које је починио његов режим; друго, да се олакша национално помирење стављањем главне одговорности на Милошевића и друге највише вође, и откривањем начина на који је Милошевићев режим наводио обичне Србе на то да изврше злочин; и треће, да се промовише политичка катарза, истовремено омогућавајући новоизабраним лидерима Србије да се дистанцирају од репресивних политика прошлости[10].

Другим речима, МКСЈ је створен да би доказао оно што је НАТО очајнички хтео да се докаже: Срби су криви за ратове. Само Срби су извршили геноцид. Сви Срби, и свуда, наредбе за покрет добијали су од Слободана Милошевића.

МКСЈ је приљежно следио овај сценарио. Ако се Милошевићева кривица није могла директно утврдити, МКСЈ је кренуо индиректним путем. Милошевић је био одговоран за геноцид, тврди се у оптужници од 22. новембра, кроз контролу и манипулацију „српским државним медијима“. Медији су пратили Милошевићеве наредбе и „ширили преувеличане и лажне поруке о етнички утемељеним нападима босанских Муслимана и Хрвата на српски народ, којима су намеравали да створе атмосферу страха и мржње међу Србима који живе у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини, и који су допринели присилном уклањању већине не-срба, углавном босанских Муслимана и босанских Хрвата, из великих подручја Босне и Херцеговине“. Срби су били колективно криви. Ипак, били су и невини будући да су своје злочине починили док су били под утицајем „Милошевићеве пропаганде“. МКСЈ је тако могао да изрази уверење у колективну кривицу – нешто што је међународна бригада правде обећала да неће учинити – али и да казни само оне појединце који су завели збуњене српске масе.

Покушај да се круг прогласи квадратом одмах је наишао на проблеме. Прво, МКСЈ је требало да докаже, а не да претпостави то да су приче које су објављивали српски државни медији „преувеличане и неистините“. Друго, ако су приче заиста биле „преувеличане и лажне“, онда је МКСЈ морао да докаже да су медији знали да су „преувеличене и лажне“ и ширене са циљем да подстичу насилно уклањање не-срба. МКСЈ би исто тако требало да утврди да је присилно уклањање представљало део геноцида, или је, у најмању руку, неизбежно водило ка геноциду. За додатно обезбеђење, МКСЈ је требало да докаже, а не само да оцењује то да су једини медији који су били важни у Југославији били „српски државни медији“. Именовање „Српски државни медији“ односило се на телевизију. Међутим, већина новина и часописа у Србији током деведесетих нису били под Милошевићевом контролом; заправо, били су непријатељски расположени према Милошевићу.

Занимљиво је приметити да су само Срби оптужени за ширење „претераних и лажних порука о нападима на етничкој основи … чији је циљ стварање атмосфере страха и мржње[11]“. МКСЈ никада није не-србе оптужио за стварање атмосфере страха и мржње ширењем лажних и преувеличаних прича о Србима. Ипак, ту се појављују бројни могући оптуженици. Кофи Анан (Kofi Annan) је говорио о „стотинама мушкараца који су сахрањени живи, мушкарцима и женама осакаћеним и закланим, деци убијеној пред очима својих мајки“ – све у рукама Срба. Рудолф Шарпинг (Rudolf Scharping) је тврдио да Срби форсирају децу да „гледају како им убијају учитеље“. Блер (Blair) је рекао да су Срби умешани у „расни геноцид“ на Косову.

Током већег дела тих 10 година, западни медији су се хранили измишљеним причама о српским концентрационим логорима и силовањима, о Србима који играју фудбал одсеченим главама, о Србима који су погубили 100.000 мушкараца, о Србима који су осакатили тела у Рачку, о Србима који су присиљавали „човека да отвори стомак свом унуку и поједе део јетре[12]“ (ова потпуно невероватна прича дошла је од једног од запослених у МКСЈ-а, судије Ријада (Riad), једног од судија у предмету Крстић. Без сумње, ове лажне приче подстицале су мржњу према Србима и довеле до злочина над Србима, и главног злочина – НАТО-ове кампање бомбардовања у трајању од 11 недеља. МКСЈ је те наводе разматрао или за истините или за преувеличавања која се могу опростити – јер се ради о нечем што би Срби учинили да им се пружи прилика. Или, Срби су можда то стварно радили, али докази још нису откривени.

Пресуда у случају Крстић

МКСЈ је очигледно био веома поносан на резоновање и образложење којим је 2. августа 2001. стигао до геноцидне oсуде Радислава Крстића. Хвалећи самог себе, суд је изрицање пресуде започео погрешно цитирајући Хегела, а наставио милозвучним честитањем себи, користећи фразе: „извршавање своје дужности у испуњењу правде“, „стварање бољег света“, „пажљива анализа“ и „савесно испитивање“. И не само то, суд је био „посебно опрезан“ у вези с тим да се држи „потребна дистанца за извршење правде с потребном смиреношћу и што је могуће објективније“[13]. Непотребно је рећи да су ове речи хвале доспеле у медије који су задивљено извештавали о овој „историјској“ пресуди.

Након свих исказаних речи хвале о себи, ово ужасно образложење пресуде дошло је као шок. Чудно је то да суд чак није могао ни да осмисли доследан приказ онога за шта је поверовао да се у Сребреници догодило. На неким местима пресуда Крстићу је сугерисала то да су босански Срби извели 7.000 или 8.000 мушкараца из града и хладнокрвно их погубили. „Форензички докази подржавају тврдњу тужилаштва да су, након преузимања Сребренице, хиљаде мушкараца, босанских Муслимана колективно погубљене и закопане у масовне гробнице“, објавио је суд. „Између 7.000 и 8.000 босанских Муслимана, мушкараца и дечака, погубљено је на најокрутнији начин“. Ово је опште мишљење о ономе што се догодило у Сребреници, и МКСЈ је радио на томе да га однегује и промовише као истинитог.

На другим местима, међутим, пресуда Крстићу је сугерисала то да су сребренички Муслимани убијени док су покушавали да дођу до линије коју су држали босански Муслимани. Другим речима, убијени су током војне операције, тачније стратешког повлачења – што је сасвим другачији сценарио. Сребренички Муслимани, узраста за војску, објаснио је суд, „одлучили су да беже кроз шуму према Тузли, много даље на север, на територију под контролом босанских Муслимана. Око десет до петнаест хиљада мушкараца формирало је колону дугу неколико километара и кренуло је пешице кроз шуму“.

На челу и на зачељу колоне налазила се 28. дивизија војске босанских Муслимана. „Око једне трећине људи успело је да се пробије, укључујући 3.000 мушкараца 28. дивизије“, рекле су судије. „Први (из колоне) стигли су на територију под контролом босанских Муслимана 16. јула. Остали, подвргнути гранатирању и аутоматској ватри оружја, заробљени су или су се предали…. Српске снаге су заробиле између 7.000 и 8.000 мушкараца. Скоро сви су убијени“. „Отприлике десет до петнаест хиљада мушкараца“, „[о]тприлике једна трећина“ – нејасноћа ових бројева у великој мери је у супротности са прецизним и фиксним бројем мушкараца које су Срби наводно погубили у Сребреници.

Ова прича о повлачењу ка Тузли контрадикторна је популарнијој верзији приче. Уколико су Муслимани који су бежали – наоружани припадници 28. дивизије – били подвргнути гранатирању и ватри из аутоматског оружја, како су могли да буду „колективно погубљени“? Како је суд могао да буде сигуран у то да су мушкарци који нису стигли до Тузле били или заробљени или су се предали, и били убијени након тога? Како је суд могао да зна то да нико није убијен у борби? Још важније је то како је МКСЈ могао да утврди да наоружани мушкарци, узраста за војску, јесу цивили? Војска која се повлачи престројава се; то није конвој избеглица. Босански Срби нису имали обавезу да помажу муслиманским снагама да се престроје. Убијање муслиманских бораца док беже није геноцид; чак није ни ратни злочин. Како је признао суд у случају Крстић, муслиманске оружане снаге су одбиле да се предају. Младић је „тражио да АБиХ положи оружје“, а обећао је сребреничким градским челницима да ће „организовати превоз становништва“. Босански Муслимани, мушкарци, одбијајући да се предају, постали су легитимна војна мета. Ипак, МКСЈ и даље инсистира на томе да напад на колону представља напад на цивиле. У пресуди о Сребреници из 2010. пресуђено је:

Исти услови који су присилили жене, децу и старије особе да побегну у Поточаре, укључујући ту и катастрофалну хуманитарну ситуацију због ограничене хуманитарне помоћи и војног напада на енклаву, изазвали су формирање колоне и одлазак мушкараца. Такође су утицали и на то да се формира саставни део широког и систематског напада на цивилно становништво. Што се тиче војне компоненте колоне, иако њихов бег са колоном није део присилног исељавања, Претресно веће сматра да је то несумњиво била директна последица војног напада на енклаву од стране ВРС-а, што је само по себи представљало широки и систематски напад на цивилно становништво[14].

Чини се да се исти аргумент врти у круг: оружане снаге босанских Муслимана у паници су побегле, суочене са српским оружаним нападом на цивилне циљеве. Отуда, пуцање на муслиманске оружане снаге у повлачењу представља напад на цивиле.

Проблем који је МКСЈ имао наговештен је већ у извештају о Сребреници, из августа 1995, који је написао специјални известилац Комисије за људска права. У извештају се каже: „напади против бораца дозвољени су током нормалног ратовања. То представља проблем у овој ситуацији, јер су се првобитна колона и пратеће расејане групе састојале од мешавине цивила и бораца. Зато би било потребно да се за сваки од напада на одређену групу засебно утврди да ли представља кршење међународног хуманитарног права“[15].

И не само то, међународни закон о ратним злочинима посебно забрањује војскама да користе цивиле као штит. Члан 51 (7) Протокола Женевске конвенције из 1977. каже:

Присуство или кретање цивилног становништва или појединих цивила не смеју се користити да би се одређене тачке или подручја заштитили од војних операција, ни посебно као покушај да се војни циљеви заштите од напада, или да се заштите, олакшају или ометају војне операције. Стране у сукобу неће усмеравати кретање цивилног становништва или појединих цивилада би покушале да заштите војне циљеве од напада или да заштите своје ратне операције.

Тиме што су цивилне избеглице укључили у оружану колону која се повлачила, било да би спречили српске нападе или да би проузроковали хуманитарну катастрофу да би се НАТО испровоцирао на акцију, Муслимани су прекршили међународно хуманитарно право.

Потпуно мешајући ова питања, суд у случају Крстић је прескакао са једне верзије Сребренице на другу, по потреби. Емотивна реакција је била важнија од тога да се утврде чињенице или правилно саберу бројеви.

Аритметика суда била је једнако климава као и његово образложење: у једном тренутку, суд је тврдио да је око једне трећине колоне „успело да се пробије, укључујући 3.000 људи 28. дивизије“. Међутим, суд је такође рекао да је „потпуковник Винко Пандуревић, командант Зворничке бригаде, 16. јула 1995. известио да је, с обзиром на огроман притисак на његову бригаду, донео једнострану одлуку да отвори коридор и дозволи да прође око 5.000 ненаоружаних припадника колоне босанских Муслимана“[16].

Тако, 3.000 мушкараца 28. дивизије је прошло, и још је и групи од 5.000 ненаоружаних људи било дозвољено да прођу. То је већ 8.000. Подсетимо на то да суд у случају Крстић више пута говори да се колона босанских Муслимана у повлачењу састојала од „између 10.000 и 15.000 мушкараца“. Да је колона имала 10.000 људи, недостајало би само 2.000. Да је имала 15.000, остало би неубројано још 7.000. У сваком случају, тешко је видети како је суд могао да смисли број од 7.000 до 8.000 погубљених муслиманских мушкараца. Суд је већ признао да је међу 25.000 цивила који су стигли у насеље Уједињених нација у Поточарима било врло мало војно способних мушкараца.

Још више забрињава тврдња суда да је „свеукупно… чак 8.000 до 10.000 мушкараца из муслиманске колоне која се састојала од 10.000 до 15.000 мушкараца, на крају пријављено као нестало“[17]. Овде се суд вероватно ослонио на саопштење за јавност које је Међународни комитет Црвеног крста дао септембра 1995, а у којем је наведено да је овај комитет примио преко 10.000 захтева за информације о члановима породице од цивила који су пребачени у Тузлу у централној Босни. Око 2.000 ових захтева упутили су различити чланови породице који траже исте особе. Детаљна анализа показала је да преосталих 8.000 захтева спада у две категорије: око 5.000 се односи на појединце који су очигледно напустили енклаву пре него што је пала, док се преосталих 3.000 односи на особе које су, како се извештава, ухапсиле снаге босанских Срба.[18]

Ово саопштење Црвеног крста требало је да изазове огромну збрку, што је и довело до тврдњи да је убијено 8.000 Сребреничана.

Неспособност да се осмисли доследна прича о Сребреници само је почетак проблема суда у случају Крстић. МКСЈ је жарко желео осуду за геноцид. Међутим, форензички докази које су пронашли сребренички истражитељи нису успели да наговесте ништа што би макар и наликовало геноциду. Према суду у случају Крстић, „вештаци су успели да, конзервативно, процене да је из масовних гробница ексхумирано најмање 2.028 тела. Лични документи и ствари, које су пронађене у већини ексхумираних гробница, указују на то да су жртве повезане са Сребреницом“[19]. Овај број 2.028 био је далеко мањи од „7.000 до 8.000“. У време када је форензички истражитељ МКСЈ-а Дин Менинг (Dean Manning) дошао да сведочи на суђењу Слободану Милошевићу, те бројке су биле далеко мање од жељених. Менинг је 26. јануара 2004. проценио да је „број тела пронађених у гробовима, чију је ексхумацију наложио МКСЈ“ био 2.570. Регион је био поприште интензивне борбе више од три године. Срби су убијали Муслимане. Али и Муслимани су убијали Србе. Многа тела су морала да буду сахрањена – и у масовним гробницама. Није било времена за појединачне сахране, сигурно не током лета када се тела веома брзо распадају. Срби и Муслимани физички се не разликују једни од других.

Како је онда суд у случају Крстић могао да закључи да су сва ексхумирана тела били Муслимани из Сребренице? Заиста, како је могао да утврди да су та тела Муслимана, а не Срба? „[П]редмети пронађени у већини гробница, попут стихова из Кур’ана, указују на присуство жртава са муслиманском верском припадношћу“, објаснио је суд у случају Крстић. Присуство стихова из Кур’ана било је помало изненађујуће. Годинама су западни коментатори апеловали на своје владе да босанске Муслимане подрже на основу тога што су овде били Муслимани који су у потпуности секуларни. Сада су се, наизглед, њихове најличније ствари састојале од стихова из Кур’ана. Било како било, суд није споменуо колико је таквих стихова из Кур’ана пронађено, нити то које су друге врсте артефаката узете као доказ да су они који су покопани били Муслимани. Суд је такође показао занимљиво суздржан тон: присуство „жртава са муслиманском верском припадношћу“ само је сугерисано, али не и утврђено.

Што се тиче њихове смрти, форензички докази показали су да је „велика већина жртава пронађених у гробовима“ умрла од рана нанетих ватреним оружјем. Ту нема изненађења. Међутим, суд је закључио да „већина ексхумираних тела није убијена у борби; убијени су у масовним погубљењима“. Како је то било могуће утврдити? Истражитељи су открили 448 повеза за очи и 423 лигатуре. Ови бројеви су, зачудо, остали конзистентни. У пресуди о Сребреници из јуна 2010, МКСЈ је поменуо 448 повеза за очи и 413 лигатура[20]. Израз „већина“ звучи чудно. Шта то значи? 51%? 75%? 90%? Тешко је разумети да 448 повеза и 423 лигатуре омогућују било коме да закључи то да су већину од 2.028 ексхумираних тела чиниле жртве погубљења. И како се стиже од 448 до 7.000? Успут, МКСЈ је крив и за двоструко бројање, јер су бројни ексхумирани лешеви имали и повез и лигатуру. Према форензичком вештаку Љубиши Симићу:

“Према нашем рачунању, укупан број случајева (односно тела) са повезом и / или лигатурама је 442. Неки су имали само повез на очима, други само лигатуре, али многи су имали оба. Отуда је дошло до великог преклапања између ових двеју група. Међутим, то се нигде не спомиње у пресуди, нити постоји најмања алузија на чињеницу да су у значајном броју случајева исти људи могли имати повез и лигатуру.”[21]

Заправо, суд је поткопао његову тврдњу да је присуство лигатура и повеза за очи доказ да је већина погубљена, објашњавајући да:

“…на оним местима на којима током ексхумација нису пронађени повез за очи или лигатуре, докази да жртве нису убијене у борби су мање убедљиви. Значајно је то да су нека гробља која су се налазила на подручју Нове Касабе и Коњевић Поља, где су се 12. и 13. јула 1995. одвијале интензивне борбе између снага босанских Срба и босанских Муслимана, била међу онима где је откривено веома мало повеза и лигатура.”

Водиле су се интензивне борбе! Сада не говоримо о жртвама погубљења. Датуми 12. и 13. јул нису били једини дани у којима су се водиле тешке борбе. Дана 15. јула, према суду у случају Крстић, Зворничка бригада обавестила је команду Дринског корпуса о „тешким борбама са колоном босанских Муслимана, као и о акцијама босанских муслиманских снага које су нападале линију фронта у покушају да помогну колони у пробијању“. Дана 16. јула, Пандуревић, заповедник Зворничке бригаде, „известио је да је, с обзиром на огроман притисак на његову бригаду, донео једнострану одлуку о отварању коридора који ће групи од око 5.000 ненаоружаних припадника колоне босанских Муслимана омогућити да прође“[22]. Без наоружања, наравно – и све ово након свих тих тешких борби!

Ипак, у финој демонстрацији своје „детаљне анализе“, суд је весело закључио да „Иако Претресно веће не може да одбаци могућност да су нека од ексхумираних тела убијена у борби, он закључује да је већина жртава погубљена“.

Суд у случају Крстић је глатко одбацио доказе које је добио. На основу неколико стотина повеза и лигатура, судије су саопштиле:

“Утврђено је, ван сваке сумње, да су босански Муслимани, мушкарци, који су боравили у енклави, убијени у масовним погубљењима или појединачно… Босанске српске снаге погубиле су неколико хиљада босанских Муслимана. Укупни број се вероватно креће у распону од 7-8.000 мушкараца.”

Ван сваке разумне сумње! Тврдња је звучала импресивно, али било је врло мало тога чиме би могла да се поткрепи.

У недостатку форензичких доказа, шта је основа идеје да су Срби погубили 7.000 до 8.000 мушкараца? Највероватније, тврдња владе босанских Муслимана из јула 1995. да се за 8.000 мушкараца из Сребренице не зна где се налазе. Уследило је то да су мушкарци сматрани за нестале и претпоставило се да су мртви. Након тога су и проглашени мртвима. А напослетку, сматрало се да су погубљени. Овај напредак, током неколико месеци, био је сасвим необичан. Како је било могуће бити тако дефинитиван у вези с тим бројевима када нико није ни знао колико има становника у Сребреници у тренутку напада? Процене су се кретале од 35.000 до 42.000. МКСЈ чак није био сигуран да ли је број мушкараца у колони која је кренула из Сребренице у Тузлу био 10.000 или 15.000.

Суд у случају Крстић није био у бољој позицији ни када је реч о сведоцима. Иако се МКСЈ поноси, као што је суткиња Патриша М. Валд (Patricia M. Vald) објаснила, „широком употребом изјава сведока“, суђење је имало упадљиво мало очевидаца. Валд, једна од троје судија суда у случају Крстић и дугогодишњи судија америчког Апелационог суда за Дистрикт Колумбију (други по важности Врховни суд САД), објаснила је недостатак очевидаца као последицу ефикасности масакра – „преживела је само једна или две жртве. Понекад, упркос раширеним гласинама о погубљењу, преживелих уопште није било, а самим тим ни сведока“[23]. Изузетна ефикасност људи који су нешто више од три године касније, у Рачку, тела 43 погубљена цивила расејано оставили да леже наоколо, да би се ОВК и посматрачи из НАТО-а на њих саплели већ сутрадан.

Међутим, МКСЈ се није у потпуности одрекао сведока. Овај Трибунал је тврдио да има на располагању сведочење човека који није био само очевидац, већ и активни учесник у стрељању. Дражен Ердемовић, босански Хрват који је сукцесивно служио у Југословенској народној армији (ЈНА), АБиХ Алије Изетбеговића, хрватском ХВО-у и, коначно, у Војсци Републике Српске, препричао је за МКСЈ страшну причу о масовном убиству. Према његовој причи, њему и седморици припадника његове јединице, 10. диверзантског одреда, неидентификовани потпуковник ВРС-а наредио је да оду на војну фарму Брањево, у близини Пилице, и да изврше погубљење муслиманских ратних заробљеника. На фарми су, током отприлике пет сати, Ердемовић и припадници његове јединице, од којих су неки били Хрвати и Словенци, хладнокрвно убили око 1.200 ненаоружаних Муслимана, похватаних у Сребреници. Ердемовић је тврдио да је лично погубио између 70 и 100 људи.

Фебруара 1996. српске власти су ухапсиле Ердемовића и изненађујуће брзо га пребациле у Хаг. Тужиоци МКСЈ-а држали су га под велом тајне, дозвољавајући само неколико наступа током којих је био заштићен од озбиљнијег унакрсног испитивања. МКСЈ га је 22. маја 1996. оптужио за злочине против човечности, али не и за геноцид. Кривицу за један злочин против човечности признао је 31. маја. Комисија стручњака је 27. јуна закључила да Ердемовићево ментално стање не дозвољава да му се суди. Међутим, неколико дана касније, 5. јула, Ердемовић је, на основу Правила 61, радо сведочио на саслушању против Караџића и Младића. Користећи Ердемовићево сведочење, МКСЈ је 11. јула расписао међународне налоге за хапшење Караџића и Младића.

МКСЈ је 29. новембра 1996. осудио Ердемовића на 10 година затвора – невероватно благу казну за суд који радо расписује дугогодишње казне за много мање злочине. Горан Јелисић се 1998. изјаснио кривим за кршење закона и обичаја рата и злочина против човечности који су произашли из убиства 12 људи у Брчком 1992; осуђен је на 40 година затвора[24].

Великодушност МКСЈ-а није задовољила Ердемовића. Овај наводни покајник, извршилац масовног погубљења, тврдио је да је злочине починио под присилом и „без могућности другог моралног избора“. Тужиоци су се сложили. Поновно суђење покренуто је 14. јануара 1998, а Ердемовић је, уз сагласност тужилаца, повукао своје признање кривице за злочин против човечности и уместо тога признао кривицу за мање кривично дело кршења закона и обичаја рата. Тужиоци су апеловали на суд да буде благ према Ердемовићу, тврдећи да је његова сарадња била веома значајна и корисна. Судије су прихватиле молбу и смањиле Ердемовићеву казну на пет година. Испоставило се да је служио само 3 ½ године.

То што је МКСЈ неуобичајено показао саосећање и није био најчуднији аспект овог случаја. Још бизарнија је неспремност суда да спроведе било какву озбиљну истрагу о ономе што се могло догодити на фарми Брањево. Ердемовићева прича имала је озбиљне рупе, али ни тужиоци ни судије ни браниоци, што је било шокантно, нису ни покушали да оспоре Ердемовићеве тврдње. Проблем је у томе што је Ердемовић давао контрадикторне изјаве о томе шта се догодило на фарми Брањево: Ердемовић је често мешао датуме (понекад су убиства извршена 16. јула, понекад 20. јула); понекад су возачи аутобуса који су људе доводили у Брањево учествовали и у убиствима, а понекад су веровали да једноставно врше размену заробљеника; понекад је Ердемовић тврдио да је у егзекуцијама учествовао јер се плашио за свој живот, понекад је тврдио да је одбио да изврши наређења, али да није претрпео никакве штетне последице. Ердемовић такође није пружио логично објашњење како је осам мушкараца, наоружаних само калашњиковима, могло за пет сати да убије 1.200 људи.

Невероватна, али не и најневероватнија, јесте Ердемовићева тврдња да је вођа смакнућа био Брано Гојковић, само војник без чина. Међутим, према Ердемовићу, један од извршилаца Гојковићевих наређења био је Франц Кос, који је у том тренутку имао чин поручника. Ово није имало смисла и захтевало је објашњење. На свету не постоји војска у којој обичан војник издаје наређења официру. Ипак, судије су одлучиле да ту ствар не истражују.

Ердемовић је такође тврдио да је његова јединица богато плаћена да изврши убиства. Ванеси Васић-Јанековић (Vanessa Vasic-Janekovic) са АБЦ-а је тврдио да је његовој јединици обећано 12 килограма злата[25]. Међутим, није могао да каже ни ко му је то обећао ни то да ли је исплата икад извршена. Прича са 12 кг злата била је у супротности са Ердемовићевом тврдњом да је у убиствима учествовао само зато што се плашио за свој живот. МКСЈ није био заинтересован да настави причу о злату. То је разумљиво. Нису хтели да чују било шта што сугерише да је 10. диверзантски одред можда био група најамника, која је деловала изван уобичајених командних и контролних канала босанских Срба.

Не само што је МКСЈ показао необичан недостатак знатижеље о догађају који се често описује као најгори злочин у Европи од Другог светског рата, он је показао да нема ни интерес за процесуирање било ког другог припадника 10. диверзантског одреда, чак ни једне једине особе коју је Ердемовић именовао као учесника у убиствима. Многи од њих годинама живе слободно, али МКСЈ није уложио напор да их ухапси нити, што је још чудније, да их као сведоке позове у било које од сребреничких суђења. Уместо тога, МКСЈ се у потпуности ослонио на Ердемовића, који иде из суднице у судницу, сведочећи у суђењима, једно за другим. Чак и када је МКСЈ имао на располагању двојицу убица које је Ердемовић именовао, одлучио је да их не притвори. Очигледно је то да је след догађаја који је конструисан на основу сведочења једног човека превише политички користан да би захтевао да буде поткрепљен. Или, боље речено, исувише је политички користан да би се ризиковало његово обарање.

Први је био Милорад Пелемиш, командант 10. диверзантског одреда. Српске власти су 2000. године ухапсиле Пелемиша и оптужиле га да шпијунира за Француску. У новембру 2000, месец дана након пуча против Милошевића, Пелемиш је ослобођен по свим тачкама оптужбе. Ни у једном тренутку његовог притвора МКСЈ није тражио ни изручење ни саслушање Пелемиша. Незаинтересованост МКСЈ-а је била невероватна. Пелемиш, који је имао виши положај од Ердемовића, сигурно би могао да пружи доста додатних детаља и имена. Пелемиш, од 2000, не скривајући се живи у Београду, а истражитељи МКСЈ-а га не узнемиравају. Осим новинара њујоршког часописа Њуздеј (Newsday) 2006, ниједан новинар се није потрудио да га потражи и сазна нешто о Сребреници[26].

МКСЈ је занемарио и Марка Бошкића, још једног босанског Хрвата, припадника 10. диверзантског одреда. Према Ердемовићу, Бошкић је учествовао у убиствима на фарми у Брањеву. Познато је, још од 1996, да је Ердемовић именовао Бошкића као једног од убица. Жан-Рене Руи (Jean-Rene Ruez), „истражитељ“ МКСЈ-а, 19. новембра 1996. је сведочио:

“Надлежни официр, који је наредио убиство … је поручник Пелемиш, задужен за 10. диверзантску јединицу. Чланови извршне групе који су били укључени … чија имена је дао такође г. Ердемовић, јесу: на челу групе Брано Гојковић, а остали чланови су Александар Цветковић, Марко Бошкић, Зоран Горања, Станко Савановић, Властимир Голијан, Франц Кос.”[27]

Четири године касније, 2000. године, Бошкић је ушао у Сједињене Државе без икаквих проблема. У мају 1996. дневне новине Бостон глоуб (Boston Globe) су чак објавиле и чланак о Бошкићу (који је у том тренутку боравио у Босни)[28]. Током свог боравка у САД, Бошкић је имао сталне сукобе са законом, који су довели до бројних хапшења под оптужбама за вожњу под дејством алкохола и озбиљан напад. Коначно, у августу 2004, ухапшен је и оптужен да је лагао у својој имиграционој молби, тачније да није навео да је био члан 10. диверзантског одреда и учесник масакра на фарми у Брањеву. МКСЈ је одмах саопштио да нема намеру да тражи изручење Бошкића. Портпарол је тврдио да Трибунал има ресурсе довољне само за потрагу за „великим рибама“. „Ми смо мала институција са ограниченим капацитетима“, рекао је Антон Никифоров (Anton Nikiforov), саветник Карле дел Понте (Carla del Ponte). „Ми тражимо главне играче, оне који су планирали и наредили убиства“[29]. Није објаснио како МКСЈ може да тражи „главне играче“ који су „планирали и наредили убиства“, а да прво не прикупи доказе и сведочења од оних који су заправо убиства и извршили.

Федералном суду у Масачусетсу (Massachusetts) препуштено је 2006. да оптужи Бошкића по две тачке преваре у имиграцијском документу, и осуди га на пет година затвора.

У априлу 2010, Сједињене Државе изручиле су Бошкића – не Хагу, већ Босни. Бошкић се 19. јула изјаснио кривим за учешће у масовним погубљењима на фарми Брањево, и осуђен је на 10 година затвора. Као ни Ердемовић, ни он није добио ништа осим похвала и саосећања тужилаца и судија. „Ово је најнижа казна за такав злочин. Суд је као олакшавајућу околност узео чињеницу да је Бошкић учествовао у злочину јер је на то био присиљен и да је признао кривицу“, цитат председавајућег судије[30]. Државно тужилаштво БиХ препоручило је казну од пет до 10 година. У вези са признањем кривице, речено је: „Бошкић је пружио значајне информације о злочинима у Сребреници као и о осталим учесницима у планирању, припреми, наређивању и спровођењу стрељања заробљених Сребреничана и уклањању трагова злочина“[31]. Речено је и да су Удружења преживелих у Сребреници такође задовољна са милостивим односом према Бошкићу. Они су „пристали на релативно благу препоручену казну, с обзиром на то да информације које Бошкић нуди могу да помогну у проналажењу и кажњавању многих који су одговорни за злочине“. Све је то веома чудно, јер су имена наводно одговорних била позната још од 1996. и нико се није трудио – нити се труди – да учини било шта у вези с тим.

Иако је Ердемовић главни сведок МКСЈ-а, његово сведочење се прихвата само док се чини да подржава тезу о српском геноциду. Кад год Ердемовић каже било шта што ову тезу доводи у питање, МКСЈ то одбацује. На пример, Ердемовић је тврдио да је његовој јединици потпуковник из војске Републике Српске наредио да изврши егзекуције. Ту постоји један проблем: Ердемовић никада није успео да идентификује овог потпуковника. Године су пролазиле, а МКСЈ и даље није успео да утврди ко је тај официр. Потпуковника није тако тешко пронаћи. Коначно, у јуну 2010, МКСЈ је пресудио да је Ердемовићев потпуковник нико други до оптужени Вујадин Поповић, кога је осудио за геноцид и послао на доживотну робију. У пресуди Поповићу Ердемовићево име је споменуто 66 пута – изузетан ниво ослањања на једног човека, човека чије тврдње до данас остају непотврђене.

Суд у случају Поповић је имао велики проблем. Ердемовић није успео да идентификује Поповића као потпуковника. Уобичајено неискрен, МКСЈ је прихватио све што је Ердемовић рекао, али је занемарио његову неспособност да идентификује Поповића. „Тренутно нема доказа пред Судским већем о било ком другом потпуковнику у Пилици, у то време“, објавио је суд у пресуди од 10. јуна. „У светлу овога, Претресно веће је уверено да нема другог разумног закључка из приложених доказа, осим тога да је потпуковник кога је Ердемовић видео на Војној фарми Брањево и у граду Пилици, 16. јула, био управо Поповић“[32].

Али можда је Ердемовић погрешио или је лагао о потпуковнику? И зашто није успео да га идентификује? „Претресно веће је пажљиво размотрило чињеницу да Ердемовић није успео да идентификује Поповића у серији фотографија. Међутим, Претресно веће сматра да, с обзиром на трауматичне околности у којима се Ердемовић сусрео с Поповићем и значајан проток времена од тада, Ердемовићево непрепознавање Поповића у серији фотографија не изазива разумну сумњу у закључак Претресног већа – да је човек кога је Ердемовић 16. јула видео у Пилици био управо Поповић“. Не изазива разумну сумњу? Шта би тачно изазвало разумну сумњу у МКСЈ-у? Једини доказ који повезује Поповића са наводним убиствима на фарми Брањево је Ердемовићево сведочење као очевица. Али то исто сведочење очевица може се игнорисати ако не пружи жељене резултате. Штавише, то што је прошло доста времена може двојако да се тумачи. Од 1996. Ердемовићу су више пута приказиване фотографије и видео снимци отприлике свих који су могли да буду тај потпуковник. Ниједанпут Ердемовић није могао никога да идентификује. Исто тако, ако проток времена чини сведочење очевидаца непоузданим, онда МКСЈ заиста не би требало да ради на суђењима која су у вези с догађајима који су се догодили пре готово две деценије.

Ердемовићево сведочење, чак и уколико је истинито, још није довољно да одржи пресуду за геноцид. Био је превише нејасан у детаљима и није могао да упре прстом ни у кога ко је имао чин старији од поручника. Тако је суд у случају Крстић одлучио да, кад год то потреба налаже, види и даље од Ердемовићевих тврдњи. На пример, суд у случају Крстић је изјавио да је Ердемовић сведочио да су у масакру учествовале две бригаде Дринског корпуса – Зворничка и Братуначка бригада.

Зворничка бригада је морала да буде укључена у егзекуције, објаснио је суд, јер је Ердемовић сведочио да су се припадници његове јединице срели са потпуковником војске босанских Срба, који је руководио погубљењем у штабу Зворничке бригаде. Али, Ердемовић то није рекао. Рекао је само да је његова јединица отишла у Зворник да покупи овог (неименованог) војног официра. Ердемовић није помињао штаб Зворничке бригаде. Исто је било и са судским тумачењем у вези са Братуначком бригадом. Ослањајући се у потпуности на Ердемовића, суд је рекао да су „припадници братуначке бригаде стигли на фарму Брањево 16. јула 1995. током поподнева и учествовали у убиствима“[33]. Али Ердемовић није говорио о братуначкој бригади. Супротно томе, током свог сведочења помињао је „мушкарце из Братунца“ или „људе из Братунца“. То да су убиства извршили локални становници, а не војска, подржава сведочење које је дао Мориљон (Morillon), који је говорио о свом дугогодишњем страху да ће се Братунчани једног дана осветити Орићевим људима у Сребреници:

Бојао сам се да ће Срби, локални Срби, Братунчани, ти припадници локалних паравојних снага, желети да им се освете за све оно што се приписује Насеру Орићу. Није само Насер Орић био онај коме су желели да се освете, већ су желели да своје мртве освете на православни Божић. Били су у том пакленом кругу освете. Нешто више од освете их је покретало. Не само мушкарце. И жене, целокупно становништво је било задојено жељом за осветом. Није мучнина од страха оно што је захватило целокупно становништво Босне и Херцеговине, страх од тога да буду под доминацијом, елиминацијом, не, то је била чиста мржња.[34]

Ердемовић је видљиво избегавао да каже „Братуначка бригада“. Током унакрсног испитивања, Крстићев бранилац питао је Ердемовића да ли су ти такозвани мушкарци из Братунца прецизирали којој јединици припадају. Ердемовић је неодређено одговорио: „Нисам сигуран да ли су тачно из Братунца, нисам разговарао с њима“. Крстићев бранилац је истрајавао: „Значи, није речено да долазе припадници те и те бригаде, већ једноставно мушкарци из Братунца“. Ердемовић је одговорио „Да“[35]. У светлу такве лажи, категоричне тврдње суда у случају Крстић – “без икакве разумне сумње“, и то ништа мање него о наводној умешаности братуначке и зворничке бригаде у погубљења, тешко да представљају „помно испитивање“ или „пажљиво одмеравање“ доказа.

Ad hoc геноцид

MKСJ је жарко желео да донесе пресуду о геноциду, али докази су били веома танки. Геноцид, речима Конвенције о геноциду из 1948, односи се на „намеру да се, делимично или у целости, уништи национална, етничка, расна или верска група“. (Члан 4 Статута МКСЈ-а скоро дословно прати Конвенцију о геноциду.) Отуда, геноцид захтева – прво „намеру уништења“, и друго, циљну групу жртава која представља јасно дефинисану „националну, етничку, расну или верску групу“.

МКСЈ се сместа суочио са проблемом. Није било доказа о „намери уништења“ било које групе, осим можда што су босански Срби имали намеру да униште 28. муслиманску дивизију.

Чак и да је МКСЈ у праву, чак и да су Срби хладнокрвно погубили 8.000 „заробљених мушкараца Муслимана“, то би се и даље рачунало као ужасан ратни злочин, али не и геноцид. Током рата у Босни, све стране су мушкарце, без обзира да ли су носили војну униформу или не, сматрали за непријатеље и легитимну мету. Према Франсису Роју Томасу (Francis Roy Thomas), вишем војном посматрачу УН-а у Босни током 1993. и 1994: „Једна од локалних ’реалности’ коју вреди нагласити, јесте то да су се са обе стране сви мушкарци сматрали војницима, без обзира на то да ли су, у време када је пуцано на њих, носили униформу или нису. Зато, овде није случај ’безобзирног убијања цивила’ ако су у питању мушкарци“[36].

Али оно што највише шкоди пресуди о геноциду јесте то што није било доказа да су босански Срби, пре заузимања града, намеравали да убију мушкарце узраста за војску. Чак је и сам суд који је судио Крстићу рекао да „не изјављује, нити жели да сугерише то да је план за извршење геноцида постојао пре напада на Сребреницу, или чак непосредно пре пада града“. Штавише, као што је суд и признао, снаге босанских Срба нису ни планирале да заузму град. План босанских Срба „био је усмерен на смањење ’сигурног подручја’ Сребренице на њено урбано језгро и био је део већег циља ВРС-а, изазивања хуманитарне кризе за становништво босанских Муслимана и, коначно, уклањање енклаве“[37].

Свођење Сребренице на њено градско језгро имало је и војног и политичког смисла. Одбијање муслиманских упада из Сребренице исцрпљивало је српске ресурсе у време када су Срби били под нападом око Сарајева и у западној Босни. Поред тога, будући да Муслимани нису оспорили да су споразуми Младић-Мориљон-Халиловић из 1993. предвидели демилитаризацију градског језгра Сребренице, смањивање града на његово градско језгро окончаће расправу о томе како би ти споразуми требало да буду тумачени.

Босански Срби су ушли у Сребреницу, али су, на своје изненађење открили да се 28. дивизија повукла. Будући да град није био брањен, урадили су оно што би свака војска урадила: заузели су град. Војни план ВРС-а, признао је суд у случају Крстић, „сигурно није укључивао план ВРС-а за истеривање цивилног становништва босанских Муслимана из енклаве, нити за смакнуће свих босанских Mуслимана који су били узраста за војску [38]“.

Упркос одлучном напору суда у случају Крстић да измасира доказе да би они подржали жељене закључке, у записнику једноставно није било довољно материјала који би указивао на то да су, чак и након пада града, Срби желели то да се његова муслиманска популација уклони. Срби су желели да ухвате и униште муслиманску 28. дивизију. Али нису наредили цивилном становништву Сребренице да напусти град. Суд који је судио Крстићу покушао је да то прикаже другачије. У пресуди, Првостепени суд је утврдио да је Младић јасно ставио до знања вођама Холандског корпуса (DutchBat) и Сребренице да Муслимани у Сребреници имају две опције: могли су или да оду или да се суоче са истребљењем. Суд је прихватио да је Младић током састанка 11. јула у хотелу Фонтана у Братунцу „рекао да је становништво морало да одабере – да ли да остану или, ако не остају, где да иду“. Међутим, Младић је „користио претећи вокабулар“ и „захтевао да све трупе АБиХ-а на подручју бивше енклаве положе оружје“. Такође је „било јасно да је, ако се то не догоди, опстанак становника, босанских Муслимана, у опасности. Генерал Младић је рекао да жели јасан став о томе да ли босански Муслимани желе да ’преживе, остану или нестану’“. Суд је закључио: „Онима који су били присутни на састанку те ноћи чинило се јасним да останак неће бити опција за цивиле босанских Муслимана из Сребренице“[39].

Надаље, суд у случају Крстић је објаснио да је следећег јутра Младић још злослутнијим речима појаснио положај Муслимана. „Генерал Младић је опет јасно показао да је опстанак сребреничких Муслимана условљен војном предајом“. Према суду, Младић је рекао да

“…можете да преживите или да нестанете… За ваш опстанак захтевам: да сви ваши наоружани људи који су нападали и чинили злочине – а многи су то чинили – против нашег народа, предају оружје Војсци Републике Српске… предајући оружје можете… да одлучите да останете на територији…. или, ако вам то одговара, идите где хоћете. Жеља сваког појединца биће поштована, без обзира колико вас има“.

Према МКСЈ-у, ови коментари доказују да је Младић уцењивао цивиле: или откривају локацију 28. дивизије или ће бити ликвидирани. Тумачећи Младићеве речи на овај начин, суд у случају Крстић покушао је да утврди српске геноцидне намере. Међутим, типично за МКСЈ, суд је избегао кључно питање. Да ли је Младић хтео да каже да ће сви Муслимани у Сребреници бити побијени? Или је хтео да каже да ће сви морати да напусте град? Или је хтео да каже да ће, ако се не предају, сви Муслимани који су побегли из града бити убијени, будући да су сви изгледи против њих? Ово су критична питања, посебно ако се покушавају доказати геноцидне намере.

И, шта је Младић рекао? Према транскрипту који прати видео о Сребреници, а налази се у Правној библиотеци МКСЈ-а, следи оно што је Младић рекао на трећем састанку у Фонтани:

“Желим да вам помогнем, али желим апсолутну сарадњу цивилног становништва јер је ваша војска поражена. Нема потребе да ваши људи буду убијени, ваши мужеви, ваша браћа или комшије. Све што треба да урадите јесте да кажете шта желите. Као што сам [рекао] синоћ можете да преживите или да нестанете. За ваш опстанак захтевам да сви ваши наоружани људи, чак и они који су починили злочине – а многи су то чинили – против нашег народа, предају оружје ВРС-у. Након предаје оружја, можете да одлучите да останете на овој територији или, ако желите, идите где год хоћете. Жеља сваког појединца биће поштована без обзира на то колико вас има … Остатак ваше војске може да разоружа и преда оружје мојим официрима у присуству официра УНПРОФОР-а. Можете да одаберете да останете или можете да идете… Ако желите да одете, можете да идете где год хоћете. Када се оружје преда, сваки појединац ће отићи тамо где каже да жели да иде …. Ваш је избор да одете – и не желим да утичем на то – и ни на који начин вам то не замерам. Немам ништа против невиних и недужних. Можете да изаберете … Ако желите да идете на исток, преко Србије или до ње, немам ништа против. Ако желите на запад, можете да кажете куда желите да идете.”[40]

Значење Младићевих речи је јасно. Сребреница се предала без борбе. Отуда се припадници поражене војске морају одрећи оружја. Ако то не учине, биће убијени. Двадесет осма дивизија је нестала. Младић је желео да зна где се она налази. Младић нема проблема са цивилним становништвом Сребренице. Неколико пута је рекао да свако ко хоће да остане у Сребреници – може и да остане.

Једна особа која је присуствовала свим састанцима у Фонтани био је пуковник Томас Кареманс (Thomas Karremans), командант Холандског корпуса. Кареманс је сведочио 1996. на саслушању по Правилу 61 против Младића и Караџића. Кареманс није сведочио на суђењима Крстићу или Поповићу, иако је сведочио на суђењу Благојевићу[41].

Према Каремансовом сведочењу 1996, Младић је на првом састанку у хотелу Фонтана тражио да „сви босански војници положе оружје и доставе то оружје у руке Српске босанске војске. Рекао је да је (Младић) имао јасан став према војницима БиХ – преживите или нестаните“. На другом састанку, следећег јутра, Младић је поновио више-мање исто. Поново је „изјавио да ће предаја оружја војницима БиХ значити опстанак; ’Ако буду задржали оружје’, рекао је, ’то ће бити њихова смрт.’ Изјавио је да ће се, уколико војници БиХ предају оружје, према њима поступати према Женевским конвенцијама“[42]. На трећем састанку, сутрадан, Младић је „опет рекао у вези са снагама БиХ, истим изразом као и дан раније, ‘преживети или нестати’. Поново је затражио од снага БиХ да предају оружје, чак су и злочинци међу њима могли да предају оружје“. Надаље, Младић је „изјавио да би снаге БиХ могле да предају оружје у присуству УН-ових снага, УНПРОФОР-а“, генерално. Мислим да је мислио на Холандски корпус“.

Отуда, у три одвојене прилике, Кареманс је разумео да Младић говори да босански војници, а не цивили из Сребренице, јесу они који имају избор: преживети или нестати. Ако би предали оружје, преживели би. Ако не, они (војници) би нестали. Младић није претио цивилном становништву. Његове претње су биле усмерене искључиво на војнике. У ствари, према Каремансу, Младић је рекао да „заштићено становништво у насељу [Поточари], и око њега, има избор да остане у Сребреници или да буде евакуисано – да буде евакуисано у Србију, на босанске територије око Тузле, или чак у иностранство“. Младићеви поступци били су у складу са овом интерпретацијом. Цивили у Сребреници су били неозлеђени, и одвожени су на сигурно.

Ипак, током наредне деценије и по, МКСЈ је и даље погрешно представљао суштину састанака у хотелу Фонтана и из њих извлачио неоправдане закључке. Колико се МКСЈ ослања на ове састанке у хотелу Фонтана у прилог својим тврдњама о геноциду видљиво је из тога колико пута се ови састанци спомињу. Пресуда Поповићу из 2010. спомиње хотел Фонтану не мање од 95 пута! Додуше, пресуда је дошла до гротескне 882 странице. Без обзира на то, у просеку више од једног спомињања на 10 страница.

У сваком случају, да ли је Младић хтео да становници Сребренице остану или оду, није ни важно. Муслимани нису хтели да остану у Сребреници и нису могли да остану у У.Н. насељу. Да су Муслимани намеравали да остану у Сребреници, мушкарци из града не би побегли више дана пре доласка Срба. Младић је организовао евакуацију сребреничких цивила. Према ратним стандардима на Балкану, ово је било прилично великодушно. Хрватске власти нису организовале евакуацију цивилног становништва током операције Олуја. Оне су артиљеријом и авионима отвориле ватру на колону у којој су се налазиле жене и деца. У сваком случају, 28. дивизија се није предала, а сребренички цивили нису убијени.

Проналажење праве ‘групе’

Уништавање групе мора да значи управо то: уништење народа у целости или, барем, знатног броја његових припадника. Тешко да би се 8.000 Сребреничана могло сматрати за знатан део становништва босанских Муслимана. Срећом за МКСЈ, значење „знатан“ већ је дефинисала Басионијева комисија. „Уништавање групе у целости или делимично не значи да група у целости мора да буде истребљена. У текст су убачене речи „у целости или делимично“ да би се јасно рекло да није неопходно то да се покушава убиство свих припадника групе“, рекла је Басионијева комисија у свом извештају.[43] Селективно циљање припадника групе такође може да буде геноцид, јер убиство члана руководства групе може да буде истоветно геноциду. „Руководство укључује политичке и административне вође, верске вође, академике и интелектуалце, пословне лидере и друге – свеукупност сама по себи може да буде јак показатељ геноцида без обзира на стварни број убијених“. То би дефинитивно представљало геноцид “[а]ко је руководство групе уништено, а истовремено или непосредно пре тога је и релативно велики број припадника групе убијен, или је изложен другим ужасним радњама – на пример депортовани су у великом обиму или су присиљени да оду – свеукупан обим ових прекршаја би требало размотрити у целости да би се одредбе Конвенције [о геноциду] тумачиле у духу који је у складу са њеном сврхом.”

Убијање академика, верских, административних и пословних лидера могло би да буде геноцид. Али и циљање на чуваре закона и војне службенике исто тако може да буде геноцид. „Истребљење полицијског и војног особља групе, које може да чини значајан део те групе, слаби одбрану групе од напада исте или сличне природе, посебно ако се елиминише и руководство“, написао је Басиони у свом извештају. „Тако, намера да се уништи ткиво друштва истребљењем његовог вођства, праћена другим актима елиминације једног дела, односно сегмента друштва, такође се може сматрати за геноцид“[44]. На овај начин, наравно, готово сваки чин рата, укључујући ту и нападе на легитимне војне циљеве, могли би да потпадну под опис геноцида.

Што се тиче геноцидног захтева да циљана жртва представља „националну, етничку, расну или верску групу“, јасно је да муслимански становници Сребренице не би могли да сачињавају такву „групу“. Још мање би то могло мушко становништво Сребренице узраста за војску. За циљ геноцида, једино могућа „национална, етничка, расна или верска група“ морала је да буде она коју су у целини чинили босански Муслимани.

Сигурно је да од самог почетка ни МКСЈ није био превише сигуран у то како треба да класификује групе. МКСЈ је понекад користио стандардни приступ који је артикулисала Басионијева комисија стручњака у свом завршном извештају. „Различите групе релевантне за сукоб у бившој Југославији – Срби, Хрвати, Муслимани, Роми и други – сви имају статус етничких група и може да их, барем делимично, карактерише религија, раса и националност“, написали су стручњаци. „Није услов да група жртава буде мањина, већ би то могла да буде и бројчана већина“, додали су. Ово је ортодоксно гледиште. За Басионијев тим ово је очигледно било превише рестриктивно. Тако је Басиони предложио и лабавији, политички коректнији облик класификације. Групе могу и стварно да постоје (ако је то жеља њихових припадника), али могу да постоје и искључиво у главама оних који желе да их стигматизују.

Шта би се догодило, питали су аутори Финалног извештаја, ако „постоји више од једне групе жртава, а свака група је као таква заштићена“? Претпоставимо да „група А жели да уништи у целини или делом групе Б, В и Г, или боље речено све који не припадају националној, етничкој, расној или верској групи А“? Одговор Басионијевог тима био је да би онда све групе жртава требало узети као већу целину. „У одређеном смислу, група А је дефинисала плуралистичку ‘не-А’ групу и користила је националне, етничке, расне и верске критеријуме за ту дефиницију. Чини се релевантним то да се анализира судбина ‘не-А’ групе на сличан начин као да је ‘не-А’ група хомогена“[45]. Другим речима, Басиони је ни из чега створио потпуно нову групу за суђења за ратне злочине – сасвим измишљену групу, сигурно, чија је карактеристика дефинисана од стране починиоца злочина. Надаље, Басиони је сугерисао, „препоставимо да су група Б и мањим степеном група В дале лидере ‘не-А’ групи“. Геноцид би деловао као слабашан правни инструмент „ако укупне околности мешовитих група не буду обухваћене. Срж овог резоновања је у томе што у случајевима ‘један против свих осталих’ треба одговорити на питање знатног броја или знатног дела групе у односу на све циљне групе као већу целину“. Не само да је створена измишљена национална или етничка група, већ би и само циљање на њене номиналне вође представљало геноцид.

Извештај Басионијеве комисије односио се готово искључиво на Србе и не-србе, при чему последњи нису само жртве првих, већ су оптерећени идентитетом који је створили први. МКСЈ је са очигледним задовољством прихватио ово образложење. У децембру 1999, Првостепени суд је у случају босанског Србина Горана Јелисића објавио у пресуди да би „покушај дефинисања националне, етничке или расне групе, коришћењем објективних и научно непобитних критеријума, данас представљао опасну вежбу чији резултат не би нужно одговарао перцепцији особа на које се такве категоризације односе“. Уместо тога, МКСЈ би „проценио статус националне, етничке или расне групе са становишта оних особа које желе да се та група издвоји из остатка заједнице“. Следећи ту сартрејску логику, према којој Јевреји постоје једино у антисемитском уму, Јелисићев суд је изјавио: „Управо је стигматизација групе као посебне националне, етничке или расне јединице, спроведена од стране заједнице, то што јој дозвољава да утврди да ли циљано становништво представља националну, етничку или расну групу у очима наводних починилаца“.

Јелисићев суд је објаснио да починиоци злочина могу да стигматизују групу, приписујући јој „карактеристике за које сматрају да су специфичне тој националној, етничкој, расној или верској групи“. Али они такође могу да стигматизују групу и тиме што њене припаднике идентификују тако „да починиоци злочина сматрају да нису део групе којој и сами припадају“[46]. У каснијим случајевима, МКСЈ је задовољно усвојио принцип којим стигма ствара групу. Оба суда – првостепени судови у случају Крстића и Благојевића – рекла су да ће идентификовати „релевантну групу користећи као критеријум стигматизацију групе, пре свега од стране починилаца злочина, а на основу њихових перципираних националних, етничких, расних или верских карактеристика“[47].

То је било управо супротно ономе што је МКСР утврдио у случају Жан-Пола Акајесуа. МКСР је тврдио да „заједнички критеријум у четири врсте група заштићених Конвенцијом о геноциду јесте то да припадништво таквим групама обично не могу да оспоре њени припадници, који им аутоматски припадају – по рођењу, у континуитету и на, често, непроменљив начин“[48].

Трибунал о Руанди рекао је да Конвенција о геноциду штити „стабилне групе“ – групе „које се континуирано формирају и којима се припадништво утврђује рођењем, искључујући ’мобилније’ групе којима се неко придружује добровољно, као што су то политичке и економске групе“. МКСЈ је дошао до супротног закључка: починитељ злочина је тај који ствара групу. Међутим, ово је имагинарна креација, коју је измислио МКСЈ и која је приписана наводним починитељима. На овај начин, МКСЈ је у стању да формира групе на аd hoc основи у складу са својим потребама.

Суд у случају Крстић се поиграо идејом о одређивању сребреничких жртава с обзиром на то ко oне нису, којој групи не припадају. Суд „идентификује релевантну групу користећи као критеријум стигматизацију групе, пре свега од стране починилаца злочина, на основу њихових перципираних националних, етничких, расних или верских карактеристика“. Али на крају је оклевајући одустао од те идеје, закључујући да су циљана група у Сребреници били Муслимани Босне у целини.

Према суду у случају Крстић, босански Муслимани су нација и, у складу са југословенским Уставом, као такви су препознати од 1963. године. То уопште није било тачно. Истина је да су од шездесетих година прошлог века муслимани Југославије престали да се сматрају верском групом и постали су национална група за потребе пописа. Особа се могла идентификовати као муслиман, али не и као босански Муслиман. Србија је већ дуже време имала велико муслиманско становништво смештено у региону Санџака. Према мишљењу МКСЈ-а, босански Муслимани су нација, али не и санџачки муслимани. Истина је да босански Муслимани нису били признати као нација ни у Уставу из 1963. ни у Уставу Југославије из 1974. Босански Муслимани први пут су препознати као један од три конститутивна народа Босне и Херцеговине у Уставу Босне и Херцеговине из 1963. године. До тада, босански Устав је наводио само два конститутивна народа: Србе и Хрвате. Муслимани су сматрани или за Србе или за Хрвате који су прешли у ислам. Ни у југословенском Уставу из 1963. ни у Уставу из 1974. не спомиње се босански Муслиман. Босански Муслимани били су исто толико народ колико и босански Срби или босански Хрвати или хрватски Срби. Босански Срби су, наравно, били припадници српске нације, колико су и босански Хрвати били припадници хрватске нације. МКСЈ очито није хтео да иде овим путем, јер би тада морао да призна да Босну чине три нације, од којих ниједна, појединачно или у комбинацији, није имала право да намеће своју вољу било којој од друге две. Муслиманско самоопредељење није могло да иде на штету Срба, и обрнуто. Устав Босне израђен је тако да забрањује било којој од своје две нације да се удруже против треће, што се управо и догодило у октобру 1991, када је босански Парламент усвојио своју декларацију о суверености и у фебруару 1992, када је Босна наставила са плебисцитом о независности.

МКСЈ је радије сугерисао, без изричитог изјављивања, да је, као што је Србија била национална држава Срба, а Хрватска национална држава Хрвата, Босна и даље муслиманска држава, иако су они, као што је признао, чинили тек нешто више од 40% републичког становништва. Погрешно читајући југословенски устав из 1963, суд у случају Крстић је био у позицији да направи следећи корак у расправи, и изјави то да су се босански Муслимани квалификовали као циљна национална група у сврху Конвенције о геноциду и Статута МКСЈ-а. „Веће закључује да заштићена група, у смислу Члана 4 Статута, у овом случају мора да буде дефинисана као босански Муслимани“[49].

Али није било доказа да Срби желе да истребе Муслимане из Републике. Неколико дана након пада Сребренице, снаге босанских Срба заузеле су суседно „сигурно подручје“ Жепе. Није било оптужби за масовне егзекуције. Геноцидна намера захтева да припадници групе жртава буду на мети где год их починиоци имају на видику. Ипак, овде имамо геноцид само у једном граду. Било би то као да су нацисти циљали Јевреје из Лођа, али су Јеврејима из Варшаве дали слободу кретања. Правник Вилијем Шабас (Villiam Schabas) изразио је збуњеност због начина на који МКСЈ може да тврди да масакр почињен у периоду од неколико дана јесте геноцидан онда када се налази у контексту трогодишњег рата, то јест… боље је описан ознакама „злочин против човечности“ и „ратни злочин“. Не може чак ни да се тврди то да су масовна убиства у Сребреници представљала промену политике од стране челника босанских Срба, јер не постоје назнаке да су се слични покољи догађали другде у Босни и Херцеговини током или након сребреничких догађаја. Чини се да је геноцид у Сребреници био и импровизован и идиосинкратски, исто тако – пре аберација него општа карактеристика ратне стратегије[50].

У ствари, Срби нису били толико темељни ни када је реч о мушкарцима Сребренице који су били узраста за војску. Суд у случају Крстић је напоменуо да је рањеницима у Сребреници било дозвољено да се лече. Суд је то одмах одбацио као доказ „стратегије босанских Срба да избегну привлачење међународне сумње, посебно имајући у виду то да је особље УН-а било присутно у енклави и посматрало поступање са тим рањеницима, током првих неколико дана после преузимања Сребренице“. Босански Срби су очигледно желели да „покажу медијима да су према не-борцима правилно поступали“. Било да ово потпуно спекулативно објашњење јесте тачно или није, свакако је поткопало тврдњу о геноциду. МКСЈ је усвојио своју уобичајену стратегију: ако чињенице не одговарају теорији, тим горе по чињенице. „Осим рањеника, сви мушкарци, било да су одвојени у Поточарима или заробљени из колоне – погубљени су, било у малим групама, било у пажљиво оркестрираном масовном погубљењу“, задовољно је закључио суд. Зашто би Срби вршили масовна погубљења, која би сигурно била откривена, ако су били толико забринути да не навуку међународну осуду – остало је неразјашњено.

Било како било, Сребреничани узраста за војску чинили су врло мали проценат становништва босанских Муслимана. Суд у случају Крстић је проценио да је у време напада на Сребреницу муслиманско становништво Босне бројало око 1,4 милиона (суд је рекао да 1995. Муслимани чине 40% од 3.569.000 становника). Осам хиљада погубљених мушкараца Муслимана чинило би 0,57 посто становништва босанских Муслимана.

Судије на Крстићевом суђењу нису се дале омести тако минорним разматрањима. То што су се убиства десила на једном подручју, али не и у другом, или то што су обухватала релативно мали проценат циљане групе, није значило да не могу да се рачунају као геноцид. Као подршку овом ставу, суд је навео убиство из 1982, када је убијено око 800 Палестинаца у логорима Сабра и Шатила у Либану, „од којих су већина били жене, деца и старији“. Генерална скупштина УН усвојила је у децембру 1982. резолуцију и овом масакру дала назив „акт геноцида“. Према томе, геноцид не захтева уништавање целе циљне групе; довољно је да починиоци намеравају да униште део групе који се налази у малом географском подручју.

МКСЈ је овде заиста преувеличавао. Прво, резолуција Генералне скупштине УН нема правну снагу. Друго, одређени број кључних сила НАТО-а, а посебно Сједињене Државе, гнусно су одбациле ову резолуцију. Треће, разлика између Сабре / Шатиле и Сребренице била је евидентна чак и из описа самог МКСЈ-а: у једном случају, жене и деца су поштеђени; у другом то нису били. Четврто, суд у случају Крстић је заборавио раније упозорење МКСЈ-а да се не воде овом резолуцијом: „На ову процену је прикладно пазити, с обзиром на то да је несумњиво више политичка него правна оцена“[51].

Гнусни злочини заслужују етикету геноцида, објаснио је суд у случају Крстић, „ако починиоци геноцида сматрају да је намеравано уништење довољно за уништавање групе као посебног ентитета на предметном географском подручју“[52]. То се односи и на Сребреницу. Срби су намеравали да униште муслиманску заједницу Сребренице. Желели су да осигурају да се та заједница „не врати у Сребреницу, нити да се … реконструише у том региону или, заправо, било где другде“[53]. Тврдња је посебно бесмислена у светлу чињенице да су се хиљаде Муслимана вратиле у Сребреницу, и да је изабрани градоначелник града Осман Суљић не само Муслиман, већ и члан СДА, политичке странке Муслимана. Суљић је, узгред, био градоначелник Сребренице и у јулу 1995. године.

Чини се да проблем није био то да муслиманска заједница у Сребреници не може да се реконструише у региону – што би резултовало у етничко чишћење. (Свака национална група била је подвргнута етничком чишћењу. Срби, Хрвати и Муслимани, сви су у једном или другом тренутку били присиљени да се исељавају и реконструишу свој живот негде другде.) Оно што је Сребреницу учинило другачијом је то што муслиманска заједница у граду није могла да се реконструише „било где друго“ због губитка мушкараца. Очигледно је да босански Срби „до тренутка када су одлучили да побију све мушкарце нису могли да не знају то да ће ово селективно уништавање групе имати трајан утицај на читаву групу. Њихова смрт је спречила сваки ефективан покушај босанских Муслимана да поврате територију“[54].

Образложење је овде више него магловито. Спречавање босанских Муслимана да спроведу успешну кампању за враћање изгубљене територије у источној Босни није било геноцид, а чак ни ратни злочин. Поврх свега, зашто би убијање сребреничких мушкараца, чак можда и свих, спречило Муслимане да освоје град? Босански Муслимани су у то време имали 250.000 мушкараца под оружјем. То би сигурно било више него довољно да се Сребреница поново освоји, уколико је ово био тако важан војни циљ.

Да би оптужница за геноцид опстала, суд у случају Крстић је сада направио изванредан спекулативни скок. Тврди да је губитак мушкараца значио и крај групе. У „патријархалном друштву, попут оног у којем су живели босански Муслимани Сребренице“, објаснио је суд, „елиминација готово свих мушкараца учинила је то да за жене босанских Муслимана које су преживеле преузимање Сребренице буде практично немогуће да успешно обнове своје животе“[55].

Те жене би имале проблем да рађају децу. Оно што је у патријархалном друштву важно, чини се јесте „јасан брачни статус, било да је удовица, разведена или удата: жена којој је нестао муж не уклапа се ни у једну од ових категорија. Штавише, на психолошком нивоу ове жене нису у стању да крену у поступак опоравка без завршетка који долази са извесношћу шта се десило са члановима њихових породица и правилним жаљењем за њима“[56]. Другим речима, жене које су остале ускраћене за информацију у вези с тим шта се догодило њиховим мужевима, неће бити у могућности да се поново удају и роде више деце.

Нагађања суда у случају Крстић имала су мало смисла. Категорија жена које је суд описао састојала се само од врло малог дела жена које су босански Срби евакуисали на сигурно. То би се односило само на оне жене које су још биле у доби када могу да рађају, и за чије се мужеве није знало где су. Суд није понудио никакву процену броја укључених жена, али ваљало би претпоставити да је он знатно мањи од 8.000.

Босански Срби „су морали да буду свесни катастрофалног утицаја који би нестанак две или три генерације мушкараца имао на опстанак традиционално патријархалног друштва“, закључио је суд у случају Крстић. Много је вероватније да су босански Срби били свесни супротне стране: жене су критичније за репродуктивни процес од мушкараца; њихов физички опстанак, више него што је то код мушкараца, осигурава континуирано постојање народа. Најважније је да ће њихова постојећа деца, као и свако дете које буду родиле убудуће, бити одгајани као Муслимани – тешко да је то пожељан исход, ако намера јесте то да се уништи национална група. Отуда, ако би уништење групе било циљ, имало би више смисла циљати жене.

Бавећи се глатким спекулацијама, суд у случају Крстић је закључио да су Срби морали да буду свесни тога да жене босанских Муслимана, за разлику од српских или хрватских, живе у патријархалном друштву, и да отуда нису у стању да реконструишу свој живот без мушкараца. Убијајући мушкарце узраста за војску и присилно премештајући жене и децу, босански Срби су морали да знају да ће то „неизбежно резултовати физичким нестанком становништва босанских Муслимана у Сребреници“[57]. Убиства су тако „ефикасно уништила заједницу босанских Муслимана у Сребреници као такву, и укинула сву вероватноћу да ће се она икада поново успоставити на тој територији“[58].

Са испуњењем захтева „намера“ из Члана 4, суд је сада могао да закључи – наравно изван сваке разумне сумње – то да су босански Срби намеравали да „делимично униште групацију босанских Муслимана“, и да је генерал Радислав Крстић крив за „геноцид“.

Изузетно конфузно и мутно. Чак и уколико су Срби намеравали да униште сребреничке Муслимане, зашто би то значило да су намеравали да униште предметну циљну групу – босанске Муслимане? Уосталом, Сребреница је данас српски град у републици босанских Срба и то није довело до истребљења босанских Муслимана. Надаље, чак и да је суд у случају Крстић био у праву, и да су Срби били свесни свих наведених последица својих поступака, то и даље не би задовољило захтев „намеравање геноцида“. Свесност није намера, као што је истакао судија Светског суда Миленко Крећа у издвојеном мишљењу у случају геноцида у Босни, 2007. године. „Познавање природних и предвидљивих последица извршених радњи није по себи довољно да би представљало намеру уништења. То мора бити праћено жељом да се групе униште“, написао је. Срби су морали да желе и циљају управо те последице, а суд у случају Крстић није поднео никакве доказе за то.

Оно што је суд у случају Крстић описао, као догађаје који су се догодили у Сребреници, јесте етничко чишћење – брутално, без сумње, али не и геноцид. Примењујући традиционално разумевање међународног права, Светски суд је у случају Босне недвосмислено рекао да етничко чишћење није геноцид:

Ни намера, као део политике, да се неко подручје учини „етнички хомогеним“, ни операције које се могу изводити у спровођењу такве политике не могу да буду означене као геноцид: намера која карактерише геноцид је „уништење, у целини или делимично” одређене групе, а депортација или расељавање припадника групе, чак и уколико је то извршено силом, није нужно еквивалент уништавању те групе, нити је такво уништење аутоматска последица расељавања[59].

Јасно је да је Светски суд помогао геноцидне ентузијасте МКСЈ-а. Етничко чишћење могло би да представља геноцид, рекао је суд, ако то етничко чишћење укључује „намерно наметање групи таквих услова живота, срачунатих да доведу до физичког уништења групе у целини или делимично“. Међутим, таква акција мора да буде „изведена са потребном и одређеном намером (dolus specialis), односно у циљу уништења групе, за разлику од њеног уклањања из региона“. Срби су морали то да намеравају. Ипак, према суду у случају Крстић, Срби нису намеравали ни да заузму цео град, а камоли да уклоне његово становништво. Идеја о геноциду је дошла у ходу.

Апелациони суд МКСЈ-а жури у помоћ

МКСЈ је брзо схватио да постоји превише рупа у његовом налазу о геноциду. Случај Милошевић је ишао ка критичној тачки. У фебруару 2004. тужиоци су завршили са изношењем случаја против најпознатијег оптуженика МКСЈ-а. У марту су Милошевићеви браниоци поднели захтев за доношење ослобађајуће пресуде, тврдећи да нема доказа да је Милошевић имао потребну геноцидну намеру. Милошевићеве судије морале су да понуде контра-аргумент мало уверљивији од нагађања о патријархату.

Жалбени суд МКСЈ-а прописно је приступио послу. Жалбено веће је 19. априла 2004. потврдило да за судски процес Крстић налаз јесте геноцид, иако је пресуда гласила да је Крстић крив само за помагање и подстицање геноцида, те је казну смањило на 35 година. Босански Срби су и даље били мотивисани геноцидном намером при заузимању Сребренице. И, још су били свесни да ће убијање мушкараца узраста за војску имати катастрофалан утицај на ово традиционално патријархално друштво. Међутим, сада је фокус преусмерен са убијања Сребреничана, на то што је пад Сребренице имао симболични утицај на босанске Муслимане, групу циљану за геноцид.

Опстанак Сребренице угушио би српске амбиције. Отуда је заузимање Сребренице морало да буде „од огромног стратешког значаја за руководство босанских Срба“. Без Сребренице, „етнички српска држава Република Српска, коју су желели да створе, остала би подељена на два неповезана дела, а њен приступ Србији би био онемогућен. Отуда би заузимање и етничко чишћење Сребренице озбиљно нарушило војне напоре државе босанских Муслимана да осигура своје постојање“. Срби су испољили геноцидне намере циљајући на део групе која је „симболична за целу групу, или је неопходна за њен опстанак“.

Сада више није у питању „дугорочни утицај који би елиминација седам до осам хиљада мушкараца из Сребренице имала на опстанак те заједнице“, као што је то навео суд у случају Крстић[60]. У питању је успостављање српског политичког ентитета у Босни. Уклањање муслиманских енклава у источној Босни значило би крај муслиманског сна о јединственој, унитарној босанској држави. Такав исход не би био само пораз Муслимана – овде је Апелациони суд МКСЈ-а направио изванредан логички маневар – већ би претио самом опстанку босанских Муслимана у целини.

Заузимање и етничко чишћење Сребренице … озбиљно би нарушило војне напоре босанске муслиманске државе да осигура своје постојање, што је последица коју је муслиманско руководство у потпуности унапред разумело и настојало да спречи. Контрола над сребреничком регијом је, према томе, била од пресудне важности за циљ неких лидера босанских Срба да формирају одрживу политичку целину у Босни, као и за наставак опстанка народа босанских Муслимана.

Другим речима, будући да је Босна, као што то сматра МКСЈ, национална држава Муслимана, подела унитарне босанске државе мора се посматрати као напад на опстанак нације босанских Муслимана.

Ово резоновање је имало још мање смисла када се односило на патријархат. Зашто би стварање српског ентитета у Босни угрозило опстанак народа босанских Муслимана? То би сигурно поткопало територијалне и политичке тежње политичких лидера босанских Муслимана. Али, у Босни би и даље постојао муслимански политички ентитет; само не би обухватио читаву територију републике. Након Дејтонског споразума управо се то и догодило. Босна је подељена на два одвојена политичка ентитета: муслиманско-хрватску федерацију и српску републику. Сребреница припада српској републици. Ипак, босански Муслимани тамо и данас опстају као народ.

Апелациони суд је покушао и другом тактиком. Пад Сребренице био је симболичан.

Сребреница је била важна због вредности коју је имала у очима и босанских Муслимана и међународне заједнице. Град Сребреница био је најпознатије ‘сигурно подручје’ од свих таквих које је Савет безбедности УН-а успоставио у Босни. Сребреница је, до 1995, имала значајну пажњу међународних медија …. Елиминација муслиманског становништва Сребренице, упркос уверењима међународне заједнице, свим босанским Муслиманима могла би да послужи као моћан пример њихове рањивости и беспомоћности пред српским војним снагама. Судбина босанских Муслимана Сребренице била би симболична најава судбине свих босанских Муслимана.

Наравно, за свакога ко дели мишљење МКСЈ-а, било каква препрека војсци, за босанске Муслимане се може сматрати претњом њиховој даљој егзистенцији. Судбина босанских Муслимана Сребренице била би симболична најава судбине свих босанских Муслимана? Тако, будући да је велика већина Муслимана Сребренице преживела, онда је њихова судбина заиста била симбол судбине босанских Муслимана у целини: огромна већина босанских Муслимана преживела је рат. То очигледно није оно што је Апелациони суд желео да сугерише.

Збуњује идеја да би све то о чему суд говори требало и да се одиграва у главама Срба. МКСЈ је озбиљно радио на својој мисији да пронађе геноцидну „намеру“ и демонстрирао је невероватну способност да погоди размишљања Срба. МКСЈ није говорио да је судбина Муслимана Сребренице била „симбол судбине свих босанских Муслимана“. То је био симбол у главама Срба.

Без обавезе да траже чињенице које би поткрепиле ово, психолошке спекулације МКСЈ-а у стварности нису биле ништа друго него пројекције њиховог сопственог размишљања. До 2004. године, Сребреница је постала неизмерно важна за хуманитарне интервенционисте, за НАТО, за МКСЈ и, пре свега, за муслиманске политичке вође у Сарајеву, који се надају да ће неосновано подсећање на њихов статус жртава рата и геноцида довести до укидања Дејтонског споразума и окончања омрзнуте Републике Српске. МКСЈ је претпоставио да је Сребреница управо због тога, те 1995. морала да буде подједнако важна и за Србе. Међутим, Сребреница је 1995. углавном посматрана као споредан циљ. Главна награда и за Србе и за Муслимане било је Сарајево. Био је то, како је описао извештај холандске Владе, „бисер у босанској круни. Сви остали интереси били су му подређени“. Сарајево је, према речима извештаја, „имало већи стратешки значај“ од Сребренице. Муслимани су веровали „да ће се коначна битка са ВРС-ом водити у Сарајеву”:

“Ако би АБиХ изгубила борбе око Сарајева, имали би губитке на свим фронтовима. АБиХ би тада била исцрпљена и морала би да одустане од осталих фронтова. У подсвести су вође [босанских Муслимана] и даље сматрале да би и током борби за Сарајево ВРС могла да нападне енклаве, али рачунали су да ће међународна заједница и УНПРОФОР моћи да заштите становништво.”

Приоритет муслиманских вођа био је да спрече Србе да шаљу појачања у сарајевски регион. Зато су Муслимани унутар енклава источне Босне покренули нападе на суседне српске енклаве и ризиковали освету. „Значајно је то што су босански Муслимани били везани за Сарајево, што је довело до укључења Сребренице у сукоб“, наводи се у холандском извештају. „АБиХ је диверзантске маневре око територија енклава изводила с циљем да ВРС веже за енклаве и спречи је да шаље појачања у Сарајево. Ово је преусмерило пажњу босанских Срба на енклаву Сребреница, за коју се сматрало да је демилитаризована, што нису оклевали да истакну, због губитака које су они тамо претрпели“. Треба претпоставити да су Срби знали све о томе, и да су размишљали о томе када су одлучили да нападну Сребреницу.

Апелациони суд је имао да реши још један проблем. Морао је да објасни зашто геноцидни Срби нису убијали на основу етничког или националног идентитета. Срби су на крају поштедели жене, децу и старце Сребренице и отпремили их на сигурно. Првостепени суд је то објаснио српском рачуницом да су у патријархалном друштву мушкарци важнији од жена и да би зато циљање мушкараца било ефикаснији начин уништавања групе. Апелациони суд није био у потпуности задовољан овим, па је повећао улог: босански Срби су намеравали да убију и жене и децу, и учинили би то да су имали прилику. Морали су да се задовоље „присилним премештањем“, јер је то било све што су у том тренутку могли:

“Одлука да се не убију жене или деца може да се објасни осетљивошћу босанских Срба на јавно мњење. За разлику од убистава заробљених војника, таква акција се не може олако држати у тајности или прерушити у војну операцију, те се тако повећава ризик од међународне осуде. Међународна пажња усредсређена на Сребреницу, у комбинацији са присуством УН трупа на том подручју, спречила је оне припаднике Главног штаба ВРС-а који су осмислили геноцидни план да га и спроведу у дело на најдиректнији и најефикаснији начин. Ограничени околностима, применили су методу која ће им омогућити да примене геноцидни пројекат, уз истовремено смањење ризика од одмазде.”[61]

Као и у вези с њиховом одлуком да се рањеним мушкарцима дозволи лечење, оклевање босанских Срба да убију све требало је објаснити њиховом „осетљивошћу на јавно мњење“. Као што је Мајкл Мендел (Michael Mandel) шаљиво приметио, ако је то што је Апелациони суд рекао истина, онда је то само додатни доказ да у Сребреници није било геноцида. „Знате како се назива то када чак и не покушате да извршите злочин – чак и онај који жарко желите да почините – јер не мислите да можете да прођете некажњено? Зове се непочињење злочина“[62]. Аргумент МКСЈ-а није имао чак ни мрву доследности: директно је био у супротности са теоријом да су Срби покушали да униште муслиманску заједницу Сребренице управо зато што је међународно јавно мњење сматрало да је њен опстанак толико важан.

Апелациони суд је задовољно закључио да су босански Срби заправо починили геноцид у Сребреници. Што се тиче Радислава Крстића, суд је морао да призна да Првостепени суд очигледно није пружио адекватне доказе да је [он] имао геноцидну намеру“. То, међутим, Крстића није ослободило оптужби за геноцид. Према МКСЈ-у, доказ геноцидне намере није потребан за откривање саучесништва у геноциду. Крстић је „био свестан намере неких припадника Главног штаба ВРС-а да почине геноцид и, имајући та сазнања, није учинио ништа да спречи употребу особља и ресурса Дринског корпуса за извршење тих убистава“[63]. Отуда је Апелациони суд укинуо осуду за геноцид, али га је осудио кривим за саучесништво у геноциду и смањио му казну са 42 на 35 година.

Овде је пресуда МКСЈ-а била подједнако сумњива колико и остале његове одлуке. Конвенција о геноциду каже то да сви забрањени поступци који су набројани – укључујући ту и геноцид, заверу за извршење геноцида и саучесништво у геноциду – морају да буду обухваћени геноцидном намером. То је, ипак, за трен ока постало правило МКСЈ-а. Саучесништво у геноциду „не захтева доказ да је саучесник имао одређену намеру да, у целини или делимично, уништи заштићену групу“. Тужилац треба само да докаже то да је „оптужени знао да је својим радњама помогао извршење геноцида главног преступника и био свестан стања ума главног кривца; не треба да се докаже да је оптужени делио специфичне намере главног починиоца“[64]. На који то начин неко треба да погоди стање свести неке друге особе у недостатку конкретног плана или договора – остаје мистерија.

До тренутка када је, у јуну 2010. године, донео своју последњу пресуду за геноцид, МКСЈ је одлучио да су циљана група у Сребреници били „Муслимани источне Босне“, који су идентификовани као „део“ народа босанских Муслимана. Босански Срби су ишли на то да униште муслиманско становништво источне Босне. Опет, проблем нису били бројеви, већ симболика:

“[И]ако је број становника који су били босански Муслимани у Сребреници пре њеног заузимања од стране ВРС-а био мали проценат укупног муслиманског становништва БиХ у то време, важност заједнице није цењен само њеном величином. Сребреничка енклава била је од огромног стратешког значаја за вођство босанских Срба, јер (1) етнички српска држава коју су желели да створе остаје подељена, и приступ Србији биће онемогућен без Сребренице; (2) већина муслиманских становника региона тражила је уточиште у сребреничкој енклави и елиминацијом енклаве би се постигао циљ да се елиминише присуство Муслимана у целом региону; и (3) елиминација енклаве, упркос међународним уверавањима о сигурности, показала би босанским Муслиманима да су незаштићени и била би симболична за судбину свих босанских Муслимана.”[65]

Повратак на Сребреницу

У јануару 2005. године, МКСЈ се вратио на Сребреницу и изнео још једно образложење за своју налаз геноцида. Сада више нису била у питању толико убиства, колико патње нанесене становницима Сребренице након заузимања града. Случај се односио на Видоја Благојевића, заповедника Братуначке бригаде Дринског корпуса, који је учествовао у нападу на Сребреницу. Суд је указао на Конвенцију о геноциду која забрањује „наношење тешких телесних или психичких повреда припадницима групе“. Управо то су Срби нанели. Они „мушкарци који су раздвојени, заточени, злостављани и касније убијени претрпели су озбиљну менталну штету јер су знали каква је њихова судбина: последњи призор који су многе жртве виделе била су стратишта пуна тела погубљених босанских Муслимана“[66]. Преживели су такође патили. „Трауме и ране које су претрпели они појединци који су успели да преживе масовна погубљења представљају озбиљне телесне повреде и психичку штету“. А ту су и жене, деца и старији који су побегли у Поточаре. „Босански Муслимани су напустили своје домове и имовину након што су закључили да је једноставно немогуће остати сигуран у граду Сребреници. По доласку у Поточаре, босански Муслимани нису пронашли уточиште које су тражили: затекли су се у ситуацији у којој УНПРОФОР није био у могућности да им пружи потребну помоћ“.

Пресуда МКСЈ-а сада у свом опису постаје изузетно живописна и маштовита:

“Након што су им одузети мужеви, очеви и синови, жене, босанске Муслиманке, осећале су још већу рањивост и страх – бојећи се не само за своју сигурност, већ и за своје најмилије. Након што су напустили Сребреницу да би побегли од босанских Срба, босански Муслимани су увидели да морају да оду даље од Поточара да би били на сигурном. Док су се укрцавали у аутобусе, а да их при том нико није питао ни за име, босански Муслимани су видели дим из својих домова који су горели, и знали су да ово није привремено пресељење због тренутне ситуације. Уместо тога, ово расељавање представљало је критичан корак у постизању крајњег циља напада на сребреничку енклаву, што је уклањање становништва босанских Муслимана из енклаве.”[67]

Све ово је звучало врло чудно. Суд у случају Крстић је већ утврдио да у Поточарима готово да и није било мушкараца. Одједном су женама одузети „мужеви, очеви и синови“. Њихови домови су спаљени. Зашто би Срби палили куће у граду који је требало да постане део Републике Српске? Што се тиче укрцавања у аутобусе „а да нису питани ни за име“, то је много боље него да буду убијени. За време операција „Бљесак“ и „Олуја“, хрватске снаге нису обезбедиле превоз српским женама и деци у бегу. Заправо, отварали су ватру по колонама. Ево шта је Бутрос-Гали (Boutros-Ghali) написао о ономе што се догодило у мају 1995. након операције „Бљесак“:

Након интензивних преговора у Книну и Загребу, 3. маја је постигнут договор о престанку непријатељстава у свим областима, укључујући ту и Сектор запад, и о аранжманима за обезбеђење сигурног преласка – из Сектора запад у делове Босне и Херцеговине под контролом босанских Срба – за преостале српске цивиле и војнике (само са личним наоружањем) који су желели да изађу под надзором УНЦРО-а и УНХЦР-а. Међутим, око 14:00 часова, 4. маја, док је УНЦРО покушавао да о примени споразума преговара са око 600 српских војника у Пакрацу, хрватска војска је почела да гранатира део Пакраца у којем живе Срби, као одговор на наводне нападе на хрватску полицију и покушаје српских војника да побегну. Као резултат гранатирања, Срби су се предали Хрватској војсци и полицији, која је након тога почела да окупља преостале српске становнике, раздвајајући мушкарце и жене. Мушкарци, углавном узраста за војску, али и неки врло млади и веома стари појединци, превезени су на три локације изван Сектора[68].

Суд у случају Благојевић је закључио да постоје „довољни докази да се ван разумне сумње утврди то да у околностима овог случаја присилно премештање представља озбиљну психолошку штету“ у смислу Конвенције о геноциду.

Прво треба приметити то да је патња у Поточарима, иако стварна, трајала само неколико дана док је био организован превоз. Треба такође подсетити на то да су жене и децу напустили мушкарци – исто тако и наоружани мушкарци – и одлучили да побегну на територију коју су држали Муслимани. Зато, ако би патња жена, деце и стараца требало да буде мерило геноцида, тада се допринос муслиманских мушкараца тој патњи мора узети у обзир у овој једначини. Патњу су проузроковали тако што су их оставили на милост непријатељима, људима против којих су годинама изводили оружане нападе. Заиста је тешко ускладити бежање мушкараца са спекулацијама МКСЈ-а о патријархату.

Суд у случају Благојевић је тада објавио да „израз ’уништити’ у дефиницији геноцида може да обухвати присилно премештање становништва. Претресно веће подсећа да посебна намера злочина геноцида мора да буде уништавање групе као посебног и издвојеног ентитета“[69]. Ниједна инстанца, осим претходних одлука МКСЈ-а није наведена као основа за тврдњу да израз „уништити“ обухвата и „присилно премештање становништва“. Штавише, Конвенција о геноциду односи се на уништавање групе „као такве“, а не на настављање њеног постојања као засебног и различитог ентитета. Међунационални брак може да значи уништење групе као посебног и издвојеног ентитета; Конвенција о геноциду пропустила је да се међунационални брак наведе као забрањен чин.

Суд у случају Благојевић је тада објавио да „физичко или биолошко уништавање групе није нужно и смрт припадника групе. Иако је убијање великог дела групе можда најдиректније средство за уништавање групе, друга деловања или низ деловања исто тако могу да доведу до уништења групе“. Суд је објаснио да:

“Групу чине њени појединци, али и њена историја, традиција, однос између њених припадника, однос са другим групама, однос са земљом. Претресно веће констатује да је физичко или биолошко уништавање групе вероватни исход присилног премештања становништва, када се тај трансфер врши на такав начин да група више не може да се реконструише…. У таквим случајевима Претресно веће налази то да би присилно премештање појединаца могло да доведе до материјалног уништења групе, јер група престаје да постоји као група, или бар као група каква је била.”[70]

Аргумент суда у случају Благојевић маневрише колико год је то могуће. Заправо су чак и појединачне реченице маневар. Узмимо овај пример: „Претресно веће констатује да је физичко или биолошко уништавање групе вероватни исход присилног премештања становништва, када се тај трансфер врши на такав начин да се група више не може реконституисати“. Отуда, физичко или биолошко уништење групе је вероватни исход физичког или биолошког уништавања групе. Бесмислене речи обично су показатељ бесмисленог резоновања.

Суд је донео закључак који је укључен у претпоставку. Дефинисао је групу као специфичну групацију људи, са специфичном традицијом, укорењену на одређеној локацији. Ако се било који од ових саставних делова искључи, тада група престаје да постоји као таква група. Отуда, она бива уништена; отуда, жртва је геноцида. Користећи таква мерила, могло би се тврдити да су скоро сви на Балкану били жртве геноцида.

Образложење суда у случају Благојевић топи се када је суочено са препознавањем геноцида у складу са међународним правом. Правници који су радили на првим верзијама Конвенције о геноциду имали су прилику да под рубрику „уништење“ укључе све врсте патње и губитака. Ипак, одлучили су да ограниче „уништење“ на физичко или биолошко уништење. Као што је Комисија за међународно право рекла 1996. године,

Као што је јасно показано у припремним радовима при формирању Конвенције, дотично „уништење“ јесте материјално уништавање групе било физичким или биолошким путем, а не уништавање националног, језичког, верског, културног или другог идентитета одређене групе. Национални или религијски елементи и расни или етнички елементи се не узимају у обзир у дефиницији речи „уништење“, која се мора узети у обзир само у њеном материјалном смислу, односно физичком или биолошком смислу[71].

Текст Конвенције који је Генерална скупштина УН усвојила није укључивао концепт „културни геноцид“ који је садржан у два ранија нацрта, и „једноставно је набројао радње које спадају у категорију онога што је ’физички’ или ’биолошки’ геноцид“.

Суд у случају Благојевић је даље направио забуну променом идентитета групе коју су Срби наводно циљали за геноцид у Сребреници. Суд у случају Крстић је рекао да су Срби циљали Муслимане читаве Босне. Суд у случају Благојевић одлучио је да су „циљана група Срба били босански Муслимани Сребренице – знатан део групе босанских Муслимана“. Убијање мушкараца у комбинацији са присилним премештањем жена, деце и стараца „били су делови једног јединственог плана за геноцид над босанским Муслиманима Сребренице“.

Надаље, суд у случају Благојевић је изјавио да:

“Начин на који је извршен трансфер – силом и принудом, без регистровања премештених, спаљивањем кућа неких становника, што шаље јасну поруку да немају чему да се врате, и најважније, циљањем дословно свих босанских Муслимана у Сребреници, укључујући ту и старије и децу – све ово јасно указује да је то било средство за искорењивање становништва босанских Муслимана са територије на којој су живели.”[72]

То је било противно записнику. И суд у случају Благојевић и суд у случају Крстић су знали да је женама, деци и старцима из Сребренице било дозвољено да оду. Наставили су са својим животима, не у Сребреници, него у Тузли. Отуда, како је „могло да буде циљано целокупно становништво босанских Муслимана из Сребренице“? „Дословно“ је непроцењив додатак.

За суд у случају Благојевић, као и за суд у случају Крстић и апелационе судове, само убијање мушкараца не представља питање у толикој мери, колико његов „утицај на групу босанских Муслимана“. Убиства су била „манифестација ове намере да се уништи група“. То је „послало поруку преосталим припадницима групе о њиховој судбини – да су на милости босанских Срба, те да би и њихови животи могли да буду одузети сваког тренутка“. Убиства су била физичка манифестација намераваног уништења. Они који нису убијени могли су у убиствима да разаберу намеру да се убија. Босански Срби циљали су не само „физички нестанак босанских Муслимана из Сребренице, него су управо тим радњама имали намеру да физички униште ову групу“[73].

Ово је веома конфузно. Суд је непрестано мењао идентитет групе на коју су Срби наводно циљали. Понекад су то били босански Муслимани у целини; понекад су то били босански Муслимани Сребренице; понекад су то били босански Муслимани источне Босне. Обичајно међународно право, као што је то артикулисала Комисија за међународно право, у вези са овим је изричито:

“Намера мора да буде то да се уништи једна од врста група обухваћених Конвенцијом, наиме, национална, етничка, расна или верска група. Политичке групе биле су укључене у дефиницију прогона садржану у Нирнбершкој повељи, али не и у дефиницију геноцида… јер се та врста групе није сматрала довољно стабилном.”[74]

Трибунал за Руанду је рекао – исправно – да Конвенција о геноциду штити „стабилне групе“ – групе „које се формирају на сталан начин и припадност се одређује рођењем, искључујући „мобилније“ групе којима се придружујемо на основу појединачних добровољних аспирација“.

Муслиманско становништво Сребренице, с друге стране, било је све само не стабилно. Према суду у случају Крстић, у Сребреници је 1991. било 37.000 становника, од чега 73% Муслимана и 25% Срба. Након тога, „босански Муслимани из удаљених подручја пребацили су се у Сребреницу, а њено становништво нагло је нарасло на 50.000 до 60.000 људи“ – 100% Муслимана, узгред речено. „Између марта и априла 1993, око 8.000 до 9.000 босанских Муслимана евакуисано је из Сребренице, под покровитељством Високог комесаријата УН за избеглице“. У јулу 1995, у време напада, „Сребреница је имала између 38.000 и 42.000 становника“. Према суду у случају Поповић, „средином 1995. у Сребреници је било око 42.000 људи, а 85% тога била су интерно расељена лица“[75]. Тако, између 1991. и 1993, становништво босанских Муслимана у Сребреници се удвостручило. Између 1993. и 1995, број становника опао је за око 25%.

Ко су онда босански Муслимани Сребренице? Да ли је неко ко је био становник Сребренице 1991. и даље становник јула 1995. године? Или су сви који су боравили у Сребреници јула 1995. били Муслимани? Ниједна група се не квалификује као довољно „стабилна“ за потребе Конвенције о геноциду. У ствари, оне подсећају на политичке групе. Челници босанских Муслимана одбијали су да дозволе становницима Сребренице да напусте град, јер је њихов опстанак у граду био пресудан за њихове политичке и територијалне тежње. Муслиманска стратегија се променила 1995, а опстанак Сребренице престао је да буде приоритет. Суткиња Патриша Валд, једна од троје судија Првостепеног суда у случају Крстић, признала је да је руководство босанских Муслимана донело одлуку да не брани Сребреницу. „Генерали муслиманске војске, који су касније сведочили у Хагу, рекли су да је град могао да се брани појачањима у људству, али да је донета стратешка одлука на највишим нивоима војног и цивилног руководства босанских Муслимана да то не чине због других приоритета“[76]. Будући да су Срби имали све разлоге да верују у то да ће Муслимани бранити Сребреницу, тешко је да се разуме како су ови могли да планирају тако да се „узрокује уништење босанских Муслимана у Сребреници“[77].

Разводњавање геноцида

МКСЈ је сада предузео корак којим је већ неко време претио. Утврдио је да осуда за геноцид може да се обезбеди у оквиру теорије командне одговорности. Командна одговорност може да се односи на заповедника који је подређеном издао незакониту наредбу. Али незаконите наредбе су већ обухваћене одредбама Женевских конвенција. Обично се командна одговорност сматра за злочин пропуста – настаје услед неуспеха у спречавању или кажњавању. Са друге стране, геноцид је дефинитивно злочин почињења, за шта је потребна посебна намера. Али МКСЈ није имао ништа од тога. Утврђено је да услед тога што надређени није успео да спречи и казни, он заиста може да буде крив за геноцид. Не мора да има и геноцидну намеру.

У случај је био укључен Радослав Брђанин, министар у Влади Републике Српске Крајине и председник кризног штаба. МКСЈ га је оптужио за геноцид у децембру 1999. године. Међутим, тужиоци нису успели да пруже никакве доказе о геноциду. Њихов случај се састојао од уобичајене литаније о ратним злочинима: убијања цивила током војних операција и мучења заробљеника. Првостепени суд је у пресуди од 1. септембра 2004. признао да „Кривична одговорност команде јесте облик кривичне законске одговорности за који није потребан доказ о намери да се почини злочин“. Отуда се може помислити да слову и духу Конвенције о геноциду и припремном раду састављача закона јесте супротно то да се за некога нађе да је крив за геноцид, а да му недостаје неопходна геноцидна намера. Није тако – објаснио је суд у случају Брђанин: само зато што се Конвенција о геноциду не односи на кривичну одговорност надређеног, то не значи да се не односи на геноцид према обичајном међународном праву. То је зато што је можда постојао „сплет околности који је одговоран за изостанак ове класификације, која се, из било којег од бројних разлога, може догодити због кодификације неке прихваћене тачке у изради међународног инструмента“[78]. Није наведен ниједан доказ за ово занимљиво запажање.

Није било разлога да се верује у то да командну одговорност законске одговорности „у односу на злочин геноцида треба посматрати другачије него у односу на било који други злочин у Статуту“, наставила је пресуда Брђанину. Тужилац мора да покаже то да је надређени морао да зна или је имао разлога да зна за посебне геноцидне намере подређеног. Захтев за mens rea код злочина геноцида нема никакве везе са „менталним захтевом облика законске одговорности према којем се наводна кривична одговорност везује за оптуженог“. Због тога, „ако су елементи диктирани Чланом 7(3) [који се односи на командну одговорност] испуњени, нема разлога зашто надређени не би били осуђени у складу са Чланом 7(3) за геноцид; напослетку, геноцид је злочин са којим су се надређени повезали, кроз намерно непоштовање своје дужности вршења контроле и командовања“[79]. Отуда, „mens rea захтев да надређени буду одговорни за геноцид у складу са Чланом 7(3) јесте то да су надређени знали или имали разлога да знају да су њихови подређени (1) намеравали да почине или су извршили геноцид и (2) да подређени имају потребну специфичну намеру“.

Командна одговорност није била једини индиректан пут ка осуди за геноцид. Годину дана раније, у истом случају, Апелациони суд МКСЈ-а утврдио је да је осуђујућа пресуда за геноцид путем треће категорије удруженог злочиначког подухвата исто тако могућа. Чак и пре него што су тужиоци завршили са изношењем предмета, Брђанинови браниоци су 22. августа 2003. поднели захтев за ослобађајућу пресуду по оптужби за геноцид. Они су указали на неуспех тужилаца да пруже било какве доказе о геноцидној намери од стране самог Брђанина или од стране власти босанских Срба. Брђанинови адвокати протестовали су да тужиоци, у недостатку директних доказа који би повезали Брђанина са геноцидом, покушавају да индиректно докажу геноцид путем такозване категорије три форме удруженог злочиначког подухвата. Према гледишту тужилаца, чак и ако није било доказа да је Брђанин подстицао геноцидну намеру, он је ипак крив за геноцид због свог наводног чланства у удруженом злочиначком подухвату да се почини неки други злочин осим геноцида, али чија би предвидљива последица била геноцид. Брђанин је, тврде тужиоци, учествовао у кампањи „депортације или присилног премештања“ не-српског становништва. „Природна и предвидљива последица“ ове политике био је геноцид.

Првостепени суд се сложио са Брђаниновом одбраном. Трећа категорија УЗП-а није се односила на геноцид. Суд је 28. новембра 2003. одбацио тачку оптужнице за геноцид, пресудивши да се осуђујућа пресуда за геноцид мора заснивати на специфичној намери. А специфична намера „неспојива је са идејом геноцида као природне и предвидиве последице злочина који није геноцид, како су се договорили чланови УЗП-а“. Међутим, Првостепени суд је одбио да одбаци оптужбе за саучесништво у геноциду. Осуда за саучесништво у геноциду, рекао је суд, захтева доказе само о томе да је окривљени „знао да је својим радњама помогао главном преступнику у извршењу геноцида и био свестан стања духа главног починиоца“. Није било потребе да се „показује то да оптужени дели специфичне намере главног преступника“[80].

Штета је учињена. Првостепени суд се претерано ослонио на здрав разум. Тужиоци су поднели жалбу, захтевајући враћање оптужнице за законску одговорност за геноцид под УЗП-ом треће категорије. Инсистирање Првостепеног суда да за геноцид захтева доказе „посебне намере“ није било у складу са „судском праксом“ МКСЈ-а. Није било оправдања да се геноцид третира другачије од осталих злочина „са специфичном намером“. Законска одговорност не захтева доказ намере. Тужиоци су направили разлику између конкретних намера и менталног стања потребног за утврђивање законске одговорности. УЗП III је облик законске одговорности, који је применљив на све злочине у којима оптужени злочин нити извршава физички, нити га планира, али је за њега ипак одговоран.

Апелациони суд МКСЈ-а поништио је 19. марта 2004. одлуку Првостепеног суда у случају Брђанин и прогласио да неко заиста може да буде крив за геноцид, чак и ако није нити намеравао геноцид, нити је помагао и подстицао извршење геноцида, нити је желео да било која друга особа почини геноцид. Понављајући тужиочев сиже, готово од речи до речи, Апелациони суд је рекао да за то да неку особу осуди према УЗП треће категорије, суду нису потребни докази да је та особа намеравала да почини злочин или је чак са сигурношћу знала да ће злочин бити почињен. Уместо тога, довољно је то да је у заједнички злочиначки подухват, који има за циљ да се почини неки други злочин, оптужени ушао уз спознају да извршење тог договореног злочина чини за њега разумно предвидљивим то да ће злочин, који је под оптужницом, починити други чланови заједничког злочиначког подухвата, и злочин је почињен.

Све је то помало збуњујуће. Како можете да предвидите то да ће други чланови удруженог злочиначког подухвата починити неки други злочин када не знате ко су ти остали чланови и шта све могу да предузму? Као што је Вилијам Шабас нагласио: „Неколико појединаца може да учествује у заједничком плану, али то не мора нужно да значи да сви имају исту специфичну намеру“[81]. Заправо, особа чак и не мора да зна да је и сама члан оваквог удружења. Да би се квалификовала за припадништво удруженом злочиначком подухвату, потребно је само да са другим члановима који се терете дели исту намеру ка томе да се почини одређени злочин.

Законска одговорност за УЗП треће категорије, објаснио је суд, јесте „облик законске одговорности где оптужени може да буде појединачно кривично одговоран упркос томе што није директан извршилац злочина“. Не постоји услов да се докаже „намера оптуженог да почини злочин пре него што кривична законска одговорност може да се припише“. Не разликује се од командне законске одговорности. Да би се утврдила командна законска одговорност, тужилац треба само да покаже „да је заповедник знао или је имао разлога да зна за злочин подређених“; не постоји услов да се доказује то да је делио злочиначке намере подређених.

Да би некога осудио за геноцид извршен у оквиру УЗП-а треће категорије, тужилац треба само да докаже то „да је оптужени могао разумно да предвиди да ће радња из Члана 4(2) бити извршена, и да ће бити извршена са геноцидном намером“. Ако су неки чланови удруженог злочиначког подухвата починили злочин, чија је наводно предвидљива последица био геноцид, рекао је Апелациони суд, тада би било који члан овог подухвата са циљем да се почини овај другачији злочин, био крив за геноцид. Ако је злочин, рецимо, присилно премештање становништва, онда тужиоци

могу да утврде то да је непосредни починилац починио у ствари неки други злочин, и да је оптужени био свестан тога да тај други злочин јесте природна и предвидљива последица споразума о присилном премештању, тада оптужени може да буде осуђен за тај други злочин. Ако тај други злочин јесте злочин геноцида, Тужилаштво је обавезно да установи да је за оптуженог било разумно предвидљиво то да ће [геноцид] бити почињен[82].

Сви тужиоци треба да утврде то да је геноцид „природна и предвидљива последица“ присилног премештања становништва, а оптужени који је крив за присилно премештање становништва може да буде проглашен кривим и за геноцид. Заиста, оптужени може да буде – и вероватно ће бити – крив за присилно премештање и то само захваљујући томе што припада удруженом злочиначком подухвату, чега није ни био свестан. Имајте на уму да суд овде говори о стварном почињењу геноцида, а не о помагању и подстицању геноцида нити о саучесништву у геноциду пропуштањем да се спречи и казни. Може бити крив за геноцид чак и онај ко није ни намеравао геноцид, нити је знао да се геноцид догађа, нити је хтео да неко други почини геноцид.

МКСЈ је морао да смисли овакво објашњење јер није успео да пронађе доказе о српском геноцидном плану. Будући да је МКСЈ на располагању имао само етничко чишћење, морао је да изведе спретан маневар да би то етничко чишћење изједначио са геноцидом. Ова одлука о геноциду у случају Брђанин, непотребно је рећи, није имала никаквог основа у међународном праву. Била је бесмислена у смислу захтева за постојање намере за геноцид. У ствари, аутори Конвенције о геноциду изричито су одбацили предлог да се етничко чишћење означи као забрањени геноцидни чин. Током расправе на 6. комитету Генералне скупштине УН у октобру 1948, делегат Сирије је предложио измену Члана 2, у смислу да „све мере усмерене ка присиљавању припадника групе да напусте своје домове треба да се сматрају за геноцидне“. Иронично је да је Југославија подржала тај предлог, тврдећи да су током Другог светског рата „нацисти раселили словенску већину из одређеног дела Југославије да би тамо успоставили немачку већину. Та акција је била једнака намерном уништавању групе. Геноцид би могао да буде почињен присиљавањем припадника групе да напусте своје домове“. Амерички делегат снажно се успротивио сиријском амандману, тврдећи да је „превише одступио од првобитног концепта геноцида“[83]. Делегати САД-а и СССР-а такође су изразили снажно противљење; амандман је одбијен са 29 гласова против, четири за и осам уздржаних.

Поновним увођењем идеје да етничко чишћење представља геноцид, МКСЈ није само једнострано изменио Конвенцију о геноциду, већ је изричито прекршио вољу аутора нацрта те конвенције. Статут МКСЈ-а, који потпуно копира Конвенцију о геноциду, не наводи етничко чишћење као акт који представља геноцид. Исто не наводи ни Римски статут Међународног кривичног суда. У својој пресуди из 2007, Светски суд је такође одбацио једначину по којој је етничко чишћење једнако геноциду:

“Ни намера, у смислу политике, да се неко подручје учини „етнички хомогеним“, ни операције које се могу изводити у спровођењу такве политике не могу се као такве означити као геноцид: намера која карактерише геноцид је ‘уништити у целини или делом’ одређену групу, а депортација или расељавање припадника групе, чак и ако је извршена силом, није нужно еквивалент уништавању те групе, нити је такво уништење аутоматска последица расељавања.”[84]

Упадљиво је да Апелациони суд МКСЈ-а није могао да се позове на било који правни ауторитет који пружа подршку за овакав налаз, осим сопствене сумњиве судске праксе. МКСЈ се чак супротставио сестринском суду, МКСР, који је 1998. пресудио да саучесништво у геноциду мора да буде свесно, а не несвесно, ненамеравано. Да би саучествовала у геноциду, особа мора да зна да ће њена поступања помоћи и подстаћи геноцид. Или, боље речено, мора да зна да ће нека њена поступања помоћи и подстаћи другог који поступа са геноцидном намером. То би било довољно за саучесништво у геноциду – иако не и за сам геноцид. У својој пресуди у случају Жан-Пол Акајесу, МКСР је рекао да „када се бавимо особом која је оптужена да је помагала и подстицала планирање, припрему и извршење геноцида, мора да се докаже то да је та особа имала специфичну намеру да почини геноцид, наиме да је поступала с намером да у целости или делимично уништи националну, етничку, расну или верску групу, као такву; будући да, као што је претхдно наведено, исти захтев није потребан за саучесништво у геноциду“[85].

Одлука у случају Брђанин била је супротна чак и пресуди МКСЈ-а из 2003. године у случају Миломира Стакића. Стакић, босански Србин, био је председник скупштине општине Приједор у Босни. Оптужен је за геноцид. Оно што је било необично у овом случају јесте покушај суда да удружени злочиначки подухват, као облик законске одговорности, одвоји од самог злочина. Суд је рекао да „примена облика законске одговорности не може да замени суштински елемент злочина“. Тужилаштво је „побркало облике законске одговорности и саме злочине. Спајање треће варијанте удруженог злочиначког подухвата и злочина геноцида резултовало би у томе да dolus specialis буде разводњен у толикој мери да буде угашен“. Да би се геноцид догодио „сви елементи тог злочина, укључујући ту и dolus specialis, морају да постоје“. Појам „ескалација“ у геноцид, или геноцид као „природна и предвидљива последица“ „злочиначког удруживања које није специфично усмерено на геноцид [није] компатибилно са дефиницијом геноцида“ према Конвенцији о геноциду и Статуту МКСЈ-а[86].

Суд у случају Стакић је закључио да тужиоци нису успели да докажу то да су Стакић, или чак и људи изнад њега, имали потребну намеру да изврше геноцид. Суд је рекао да му „није пружен потребан увид у стање ума наводних починилаца, који су на вишем нивоу политичке структуре од др Стакића, да би могао да закључи да су ти починиоци имали специфичну геноцидну намеру“[87].

Стандардна пракса МКСЈ-а каже да се о стању ума може закључивати из околности. То је оно што је Апелациони суд тврдио у случају Крстић: „Тамо где изостају директни докази о геноцидној намери, намера се ипак може закључити из чињеничних околности злочина“. И надаље, о геноцидној намери се може закључити чак и уколико суд не зна ко су починитељи и зато не може да има увид у њихово стање ума. „Закључак да је одређени злочин мотивисан геноцидном намером може се извући… чак и тамо где појединци којима се намера приписује нису прецизно идентификовани“.

То што Првостепени суд у случају Крстић „није приписао геноцидну намеру одређеном службенику у Главном штабу… не умањује закључак да су снаге босанских Срба извршиле геноцид над босанским Муслиманима“[88]. Ово је свакако била нова правна иновација: приписивање злочиначке намере, и то не било које намере, већ геноцидне намере, починитељу који остаје неидентификован, заправо, непознат. Није било геноцидног плана, али је постојала геноцидна намера, намера коју очигледно ни сам Крстић није делио. Апелациони суд у случају Крстић утврдио је да Првостепени суд није „пружио адекватан доказ да је Радислав Крстић имао геноцидну намеру“. Отуда, није било доказа за то да је Крстић, оптужени на суђењу, имао геноцидну намеру; нико из Главног штаба ВРС-а није именован као особа која је имала геноцидне намере; није било доказа о геноцидном плану; ипак, МКСЈ може да закључи да се у Сребреници догодио геноцид.

С друге стране, суд у случају Стакић је инсистирао на постојању геноцидног плана. Појединачна кривична одговорност у оквиру удруженог злочиначког подухвата мора се заснивати на доказу „постојања удруженог злочиначког плана између две или више особа у којем је оптужени учествовао“[89]. Суд је додао да није неопходно да се о таквом плану разговара или пише. „Договор или неизговорени споразум може да постоји и ако се о њему не говори, већ он проистиче из свих околности. Учешће две или више особа у извршењу одређеног злочина само по себи може да формира неизговорени договор, који представља споразум који се формира између њих да тада и тамо изврше одређени злочин“. Неизговорени споразум – Срби су познати мајстори технике телепатске комуникације.

Одлука у случају Стакић била је необична. Пракса МКСЈ-а је таква да одбацује значај планова. У јулу 2001, Апелациони суд МКСЈ-а објавио је да „постојање плана или политике није правни елемент злочина“. Овај случај је обухватио и босанског Србина Горана Јелисића. Октобра 1999. Првостепени суд је одбацио оптужбе за геноцид против Јелисића, на основу тога што тужилаштво није пружило доказе да је „постојао план за уништење муслиманске групе у Брчком, или негде другде, у оквиру којег би се наводно уклопила убиства која су починили оптужени“[90]. Апелациони суд је поништио првостепену одлуку. Тужиоци не би требало непотребно да брину због недостатака доказа о плану, рекао је „виши“ суд. Геноцид се може догодити без плана за почињење геноцида. Наравно, апелационе судије су објасниле, докази о постојању таквог плана могу да буду од велике помоћи. „У контексту доказивања одређене намере, постојање плана или политике може да постане важан фактор у већини случајева. Докази могу да буду у складу са постојањем плана или политике или чак могу да укажу на такво постојање, а постојање плана или политике може да олакша доказивање злочина (курзив аутора текста)“[91].

Апелациони суд у случају Јелисић оставио је необјашњено то како се чланови удруженог злочиначког подухвата, који има за циљ то да се почини геноцид, разумеју и комуницирају једни са другима без постојања плана. У хијерархијској организацији каква је војска, такво одсуство плана сигурно би било примећено. Укидајући одлуку којом је Првостепени суд одбацио оптужбе за геноцид, Апелациони суд је прогласио да, с обзиром на строгост казне за Јелисића – 40 година – ново суђење за геноцид није неопходно. То се уопцште није свидело бившој суткињи окружног суда Патриши Валд, која је била члан судског већа Апелационог суда у случају Јелисић. Своје неслагање изразила је писано, тражећи ново суђење Јелисићу, суђење за геноцид. Није било тачно, рекла је, да ново суђење „неће утицати на казну која је оптуженом изречена на крају. Иако је казна од 40 година затвора за злочине против човечности и кршења закона и обичаја рата … значајна, можда би била и већа, да је оптужени такође осуђен за геноцид“. На своју срећу, Валдова није морала дуго да чека пресуду за геноцид и изрицање још веће казне. Мање од месец дана касније, заједно са још двојицом судија Првостепеног суда, пресудила је да је Радислав Крстић крив за геноцид и осудила га на 42 године затвора.

_______________

[1] Michael P. Scharf, (Мајкл П. Шарф), “Оптужени за ратне злочине, шта онда?” Washington Post, 3. октобар 1999.

[2] “Веће је уверено у то да су дела силовања и сексуалног насиља… почињена искључиво над женама народа Тутси, од којих су многе биле изложене најгорем јавном понижавању, сакаћењу и силовању, више пута, а често у јавности…. Ова силовања су резултовала физичким и психолошким уништењем Тутси жена, њихових породица и њихових заједница. Сексуално насиље је било саставни део процеса деструкције, посебно усмерено на Тутси жене и посебно је допринело њиховом уништавању и уништавању групе Тутси у целини. Силовање Тутси жена било је систематско и почињено је над свим женама Тутси народа и искључиво над њима“. Тужилац против Жан-Пола Акајесуа, ICTR-96-4-T, пресуда, 2. септембар 1998.

[3] From Axis Rule in Occupied Europe: Laws of Occupation-Analysis of Government-Proposals for Redress (Washington DC: Carnegie Endowment for International Peace, 1944). http://www.preventgenocide.org/lemkin/AxisRule1944-1.htm.

[4] „Ревидирани и ажурирани извештај о питању спречавања и кажњавања злочина геноцида” E/CN.4/Sub.2/1985/6.

[5] Извештај Комисије за међународно право о раду 48. седнице, од 6. маја до 26. јула 1996, УН документ. А / 51/10, чл. 17, коментар 5 (1996).

[6] Завршни извештај Комисије експерата, у вези са Резолуцијом 780 (1992), 27. маја 1994, S / 1994/674

[7] Предмет који се тиче примене Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе), пресуда, 26. фебруара 2007, став 187

[8] Тужилац против Делалића, IT-96-21-А, Жалбa на пресуду, 20. фебруар 2001, став 266.

U cilju postizanja razumljivosti teksta, fraza „sudsko veće koje je zasedalo na suđenju optuženom Krstiću“ zamenjena je frazom „Krstićev sud“. Po istom principu, u tekstu će biti pominjana i druga veća koja su učestvovala na suđenjima drugim optuženim licima (прим. прев)

[9] Делалић, исто, став 197.

[10] Вашингтон Пост, 29. август 2004.

[11] Кључни сведок оптужбе током суђења Милошевићу био је Рено дела Брос (Renaud de la Brosse), описан као „стручњак за употребу пропаганде у медијима“. Де ла Брос, професор са Универзитета у Ремсу, припремио је извештај под називом „Политичка пропаганда и план за стварање државе за све Србе“. Његова теза била је да сваки пут кад се Србин жали на насиље усмерено према Србима, стигматизује неку другу националну групу.

[12] Асошиејтед Прес, 3. јула 1996. (Према извештају АП, Жан-Ренеа Руеса (Jean-Rene Ruez) „француски полицајац који је саслушавао сведоке, дао је стравичан списак наводних злочина које су починиле снаге босанских Срба над муслиманским избеглицама након пада безбедне зоне УН у јулу 1995. године … Руес је навео инцидент где је војник присилио старца да отвори стомак свог унука ‘Ставио је старцу нож у руку а затим је врхом ножа извадио део органа из унутрашњости дететовог стомака и натерао човека да поједе тај део’ рекао је Руес на суду.’)

[13] ICTY Press Realease, Aug. 2, 2001.

http://www.icty.org/x/cases/Krstić/tjug/en/010802_Krstić_summary_en.pdf.

[14] Тужилац против Вујадина Поповића и других, Т-05-88-Т, Пресуда, 10. јуни 2010, став 782.

[15] „Стање људских права на територији бивше Југославије: Завршни периодични извештај о стању људских права на територији бивше Југославије, који је поднео г. Тадеуš Мазовjецки (Tadeusz Mazowiecki), специјални известилац Комисије за људска права, у складу са ставом 42 Резолуције Комисије 1995/89“ 22. август 1995, E/CN.4/1996/9, став 32, фуснота 3.

[16] Тужилац против Радислава Крстића, IТ-98-33-Т, Пресуда, 2. августа 2001, став 165

[17] Крстић, став 546.

[18] http://www.icrc.org/Web/Eng/siteeng0.nsf/iwpList74/7609D560283849CFC1256B6600595006.

[19] Крстић, став 73.

[20] Тужилац против Вујадина Поповића и других, IТ-05-88-Т, Пресуда, 10. јуни 2010, став 616

[21] Љубиша Симић, „Анализа форензичких извештаја о Сребреници коју су припремили експерти тужиоца МКСЈ-а“, у Стивен Каргановић (Stephen Karganovic), Деконструкција виртуелног геноцида: Водич о Сребреници за интелигентну особу (Хаг: Историјски пројекат Сребреница, 2011), стр. 76.

[22] Крстић, став 165.

[23] Патриша М. Валд, „Суочавање са сведоцима на суђењима за ратне злочине: Лекције Југословенског суда“, 5 Јејл Х.Р. & Дев. Л. Ј. 217.

[24] Тужилац против Горана Јелисића, IТ-95-10, пресуда, 14. децембaр 1999.

[25] Транскрипт са првотепеног суђења Милошевићу, 25. август 2003., стр. 25210-25212

[26] „Ратни злочинци у Сједињеним Државама“, Newsday, 12. март 2006.

[27] Тужилац против Ердемовића, iТ-96-22-Т, 19. новембра 1996, стр. 210.

[28] „Духови Сребренице“, Boston globe, 19. маја 1996.

[29] „Пибоди се неће суочити са трибуналом“, Boston globe, 28. августа 2004. године.

[30] „Бивши војник босанских Срба затворен због масакра у Сребреници“, Агенција Франс Прес, 19. јул 2010.

[31] „Босански Срби изјашњавају се кривим за злочине у Сребреници“, BBC Worldwide monitoring, 19. јул 2010.

[32] Тужилац против Вујадина Поповића и других, iТ-05-88-Т, Пресуда, 10. јун 2010, ставови 1134 и 1135.

[33] Тужилац против Крстића, IТ-98-33-Т, Пресуда, 2. август 2001, став 243

[34] Транскрипт са првотепеног суђења Милошевићу 12. фебруар 2004, стр. 31975

[35] Ибид, стр. 3167-3168.

[36] Изјава сведока Франсиса Роја Томаса, 16, 17. и 18. новембар 1997, Правна библиотека МКСЈ-а.

[37] Крстић, став 121.

[38] Крстић, став 120.

[39] Крстић, став 130

[40] Видео снимак суђења о Сребреници, Правна библиотека МКСЈ-а

[41] МКСЈ нема комплетан транскрипт састанка у хотелу Фонтана на својој веб страници. Постоји само изразито режирана, компримована верзија. Младић каже: „[н]ема потребе да ваши људи буду убијени … све што морате да урадите је да кажете шта желите. Као што сам синоћ рекао господину: можете или преживети или нестати … За ваш опстанак захтевам: да сви ваши наоружани људи који су нападали и чинили злочине – а многи су то и учинили – против нашег народа, предају оружје … и предајом оружја можете … одлучити да останете на територији … или, ако вам одговара, идите тамо где желите. Жеља сваког појединца биће поштована, без обзира колико вас било“. С обзиром на огромну важност коју МКСЈ придаје овом састанку, то што не постоји цео транскрипт је веома необично.

[42] Тужилац против Радована Караџића и Ратка Младића, IТ-95-5-R61 и IТ-95-18-R61, 4. јул 1996, стр. 647-649.

[43] Завршни извештај Комисије експерата, основанe у складу са Резолуцијом 780 (1992) Савета безбедности, S / 1994/674, 27. мај 1994, став 93.

[44] Завршни извештај Комисије експерата основане у складу сa Резолуцијом 780 (1992) Савета безбедности, S / 1994/674, 27. мај 1994, став 94.

[45] Завршни извештај Комисије експерата основане у складу са Резолуцијом 780 (1992) Савета безбедности, S / 1994/674, 27. мај 1994, став 96

[46] Тужилац против Горана Јелисића, IТ-95-10, пресуда, 14. децембар 1999, ставови 70 и 71

[47] Крстић, став 557; Благојевић, став 667

[48] Тужилац против Жан-Пола Акаjесуа, ICTR-96-4-Т, Пресуда, 2. септембар 1998, став 511.

[49] Крстић, став 560.

[50] Вилијам А. Шабас (William A. Schabas), „Државна политика као елемент злочина геноцида“, Извештај вештака, 1. мај 2008, Правна библиотека МКСЈ-а.

[51] Тужилац против Горана Јелисића, пресуда IТ-95-10-Т, тачка 63. Дакако, суд је у Јелисићевом случају ипак утврдио да је „С обзиром на предмет и циљ Конвенције и њено касније тумачење, судско Веће отуда закључује да међународни обичај признаје карактеризацију геноцида чак и кад се намера истребљивања простире само на ограничену географску зону“. Ипак, једини ауторитет који суд наводи осим резолуције Генералне скупштине УН-а је књига Неемије Робинсона (Nehemiah Robinson) из 1949, „Конвенција о геноциду“. Суд цитира овог аутора: „намера да се уништи мноштво особа исте групе мора бити класификована као геноцид, чак и ако ове особе чине само део групе било у земљи или у неком региону или унутар једне заједнице (подвукао МКСЈ)“. Оставимо по страни питање зашто је МКСЈ изабрао овог аутора као одлучујући ауторитет у вези с тим, а не друге познатије ауторе. Оно што је најупечатљивије је да га МКСЈ намерно погрешно цитира. Робинсон је рекао да „намера да се уништи мноштво људи исте групе због њихове припадности овој групи мора бити класификована као геноцид, чак и ако ове особе чине само део групе било у земљи или у некој регији или унутар једне заједнице, под условом да је тај број значајан; Конвенција је намењена поступању против великог броја људи, а не појединаца, чак и ако имају исте карактеристике групе (подвукао аутор текста)“. МКСЈ је пажљиво избегао да цитира другу половину реченице у којој аутор објашњава шта је мислио у првој половини. Уништавање само дела групе може се сматрати геноцидом „под условом да је тај број значајан“. То је кључна поента, коју је МКСЈ из очигледних разлога избегао.

[52] Крстић, став 590.

[53] Крстић, став 592.

[54] Крстић, став 595.

[55] Крстић, став 91.

[56] Крстић, став 93. Нагађања суда у случају Крстић била су најновија манифестација чудних сексуалних преокупација које су анимирале Запад да се умеша у догађаје у Југославији током деведесетих. Подсетимо да су у јеку рата у Босни медији избацивали дивље, неосноване оптужбе о српском силовању муслиманки. Ово нису била ратна злодела у вихору рата. Срби су имали план: желели су да муслиманке „носе српско семе“. Према често цитираној књизи из тих дана, Ратно силовање: Скривени геноцид у Босни и Херцеговини и Хрватској од Беверли Ален (Beverly Allen), Срби би жене које су насилно оплодили држали у заточеништву све док више нису могле да прекину трудноћу. „Геноцидно силовање усмерено на присилну трудноћу изгледа као типично српски допринос историји злочина“, написала је Ален. Присталице хипотезе о геноцидно-масовним силовањима нису имале више доказа да поткрепе своје теорије него суд у случају Крстић. Али, као и све остало везано за ратове у Југославији, није било довољно да се само констатују зверства; морала је да постоји и врло компликована теорија којом би се објаснило њихово значење. Упркос томе, хипотеза о масовном силовању има мало смисла. Помажући муслиманским женама да имају што више беба, Срби би само убрзали раст муслиманског становништва и на тај начин олакшали евентуалну муслиманску контролу над Босном. Хипотезирањем да су босански Срби желели да смање стопу раста муслиманског становништва, чини се да је суд у случају Крстић био на чвршћем тлу, иако није био у стању да пружи ни део доказа да су лидери босанских Срба у то време имали такве мисли при нападу на Сребреницу.

[57] Крстић, став 595.

[58] Крстић, став 597.

[59] Случај геноцида, став 190.

[60] Апелациони суд је у потпуности подржао нагађања Првостепеног суда о обичају муслиманских жена у вези с приватним потешкоћама. [Ш]то се тиче већине убијених мушкараца, који су званично наведени као нестали, њихове супруге нису биле у могућности да се поново удају и, самим тим, да имају ново дете. Физичко уништавање мушкараца је, отуда, имало озбиљне прокреативне последице за муслиманску заједницу жена Сребренице, што је потенцијално довело до тога да заједница нестане. Тужилац против Крстића, пресуда Апелационог виећа, 19. април 2004, став 28.

[61] Крстић, Апелационо веће, ставови 31 и 32.

[62] Мајкл Мендел, “МКСЈ то назива геноцидом”, поглавље у књизи (у припреми), Сребреница и политика ратних злочина. http://www.srebrenica-report.com/icty.htm#_edn11.

На МКСЈ-у је претпоставка колективне кривице Срба толико дубоко усађена да било који докази о нечињењу злочина од стране Срба морају бити одбачени уз смешна објашњења. Један апсурдан пример, међу многима, догодио се током сведочења Мајкла Вилијамса (Michael Williams), бившег директора за информације Јасушија Акашија (Yasushi Akashi), који је био специјални представник генералног секретара у Југославији. Током унакрсног испитивања, Милошевић је указао на бројна писма која му је написао Акаши, Вилијамсов шеф, захваливши српском лидеру на напорима да оконча рат у Босни. Посрамљени, тужиоци МКСЈ-а пожурили су да објасне да Милошевић није био баш заинтересован да оконча рат у Босни. Не, његов једини циљ био је укидање санкција против Југославије. Током поновног испитивања, тужилац је питао Вилијамса: „Да ли је господин Милошевић повезивао санкције које су уведене Србији и престанак непријатељстава у Босни?“ Вилијамс је, очекивано, одговорио: „Да, јесте … Мислим, очигледно да није био незаинтересовани посредник“. Тријумфално, тужилац га је притиснуо: „Да ли је ово била једина прилика у којој је ово двоје повезао, санкције са прекидом непријатељстава – или миром у Босни?“ Не, Вилијамс је одговорио: „Не верујем да је то била једина прилика, али не могу да се сетим овако напамет, конректног датума и места других прилика“. (Транскрипт са суђења Милошевићу, 25. јун 2003, стр. 23071.) Али зашто би се Милошевић и понашао као „незаинтересовани посредник“? Зашто му први приоритет не би било укидање санкција против његове земље? МКСЈ је тако обележио још један праг у међународној судској пракси. Политички лидери ће се од сада сматрати кривима за истрајавање на интересима своје земље, а не за наводно објективне циљеве међународних хуманитараца.

[63] Тужилац против Крстића, пресуда Апелационог већа, 19. април 2004, став 134.

[64] Тужилац против Радослава Брђанина, IТ-99-36-Т, Првостепена пресуда, 1. септембар 2004, став 730.

[65] Тужилац против Вујадина Поповића и других, IТ-05-88-Т, Пресуда, 10. јун 2010, став 865.

[66] Тужилац против Видоја Благојевића, IТ-02-60-Т, 17. јануар 2005, став 649.

[67] Благојевић, став 651.

[68] Извештај Генералног секретара у складу с Резолуцијом 994 (1995) Савета безбедности, S/1995/467, 9. јуна 1995, став 6

[69] Благојевић, став 665

[70] Благојевић, став 666

[71] Извештај Комисије за међународно право о раду 48. седнице, од 6. маја до 26. јула 1996, УН документ. А / 51/10, чл. 17, коментар 12 (1996).

[72] Благојевић, став 675

[73] Благојевић, став 677

[74] Извештај Комисије за међународно право о раду 48. седнице, од 6. маја до 26. јула 1996, УН документ. А / 51/10, чл. 17, коментар 9 (1996).

[75] Тужилац против Вујадина Поповића и других, IТ-05-88-Т, Пресуда, 10. јун 2010, став 923.

[76] Патриша М. Валд, „Генерал Радислав Крстић: Студија случаја ратних злочина“, часопис Georgetown Journal of Legal Ethics, пролеће 2003.

[77] Благојевић, став 674

[78] Тужилац против Радослава Брђанина, IТ-99-36-Т, Првостепена пресуда, 1. септембар 2004, став 712.

[79] Брђанин, Првостепена пресуда, став 720.

[80] Тужилац против Радослава Брђанина, IТ-99-36-Т, Одлука о захтеву за ослобађање на основу правила 98, 28. новембра 2003, став 66.

[81] Вилијам А. Шабас, „Државна политика као елемент злочина геноцида“, Извештај вештака, 1. мај 2008, Правна библиотека МКСЈ-а.

[82] Тужилац против Радослава Брђанина, бр. IТ-99-36-А, Апелационо веће МКСЈ-а, Одлука о интерлокуторној жалби, 19. март 2004.

[83] Шести комитет Генералне скупштине УН, 82. састанак, 23. октобра 1948, УН документ. А / C.6 / SR.82.

[84] Случај у вези са применом Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе), пресуда, 26. фебруара 2007, став 190

[85] Тужилац против Жан-Пола Акајесуа, ICTR-96-4-Т, Пресуда, 2. септембар 1998, став 485

[86] Тужилац против Миломира Стакића, IТ-97-24-Т, Првостепена пресуда, 31. јул 2003, став 530.

[87] Тужилац против Миломира Стакића, IТ-97-24-Т, првостепена пресуда, 31. јул 2003, став 547.

[88] Тужилац против Крстића, пресуда Жалбеног вијећа, 19. април 2004, став 34 и 35.

[89] Тужилац против Миломира Стакића, IТ-97-24-Т, првостепена пресуда, 31. јул 2003, став 435.

[90] Тужилац против Горана Јелисића, IТ-95-10-Т, првостепена пресуда, 14. децембар 1999, став 98.

[91] Тужилац против Горана Јелисића, IТ-95-10-А, Пресуда Апелационог суда, 5. јул 2001, став 48

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia