Из очигледних и оправданих разлога, једно од тежишта расправе о Сребреници до сада био је покушај да се што прецизније утврди стварни број погубљених заробљеника. У недостатку доказа „специфичне намере“ да се муслиманско становништво уништи „као такво“ на верској или етничкој основи, поборницима званичне верзије догађаја преостаје једино да инсистирају на цифри од „8,000 стрељаних мушкараца и дечака,“ у настојању да драматизују своју тврдњу и прибаве јој изглед колике толике веродостојности. Посматрано у ширим демографским размерама, број од осам хиљада једва да би се могао оквалификовати као геноцид, чак и при постојању нечега налик на неопходну намеру на локалном плану. Али уколико се не би ишло даље од становништва Сребренице од око 40,000 у јулу 1995, чак и та цифра могла би да делује сугестивно. За пропаганду, емотивни утисак, како год створен, сасвим је довољан.
Рашчлањавање демографских губитака у редовима становништва енклаве Сребреница (којој би се практично могла прикључити и оближња Жепа, као део исте целине) углавном се фокусира на два сегмента: број стрељаних и сада, када се открићем бројних изјава преживелих о масовној погибији у борбеним дејствима та тема више не може држати под тепихом, и апроксимативна цифра готово истовремено погинулих током пробоја колоне 28. дивизије из Сребренице према Тузли. Ниједна од ових цифара не може се утврдити прецизно, али и на основу расположивих података у оба случаја могућ је висок степен вероватноће.
Међутим, постоји и трећа, до сада у потпуности занемарена категорија демографских губитака у енклави (опет, посматрајући Сребреницу и далеко мању Жепу као целину) а то се односи на приближну смртност од свих узрока од пре јула 1995. Ово питање је важно услед пропагандног и политичког значаја Меморијалног центра у Поточарима. Мада је садржај табута који се сваке године тамо укопавају – загонетка (под изговором да је то искључиво верско питање онемогућени су увид и испитивање свима који се налазе изван ислама, па чак и криминалистичким службама секуларне државе) ипак, под претпоставком да се у табутима налазе разни делови људских остатака, легитимно је поставити питање: одакле се ти људски остаци сакупљају? Поред стварно стрељаних особа, за које немамо разлог да сумњамо да су тамо заступљени, други знатан извор људских посмртних остатака у Меморијалном центру су већ поменута лица која су погинула у пробоју. Између те две категорије приликом ексхумације не прави се апсолутно никаква разлика. Погинули су проглашени за жртве „геноцида“ и тако се и приказују, једнако као и стрељани.
Множе се докази да је у овом контексту присутна још једна статистички значајна категорија људских посмртних остатака, а то се односи на умрле и погинуле у енклави у периоду од пре јула 1995. Да је таквих између 1992. и 1995. морало бити интуитивни је закључак, поготово узимајући у обзир чињеницу да се ради о становништву чији је број у трогодишњем ратном периоду варирао између око 37,000 и 60,000. Одређени број људи морао је умрети од природних узрока, а пошто су се упоредо одвијала и борбена дејства, то је вероватно такође допринело укупним људским губицима у овом раздобљу.
Неколико докумената локалних власти из енклаве, као и изјаве њених тадашњих становника, убедљиво потврђује интуитивну претпоставку о смртности у енклави пре јула 1995. Ова грађа је занимљива за проучавање Сребренице зато што у односу на питање о „жртвама геноцида“ паралелно покреће питања и о томе где се налазе посмртни остаци ових људи чија смрт није ни у каквој вези са догађајима из јула 1995? Као и то да ли и са коликом сигурношћу би се могли поуздати да те особе – слично погинулима из колоне – такође нису измешане и затим укопане са посмртним остацима заробљених па стрељаних из јула 1995? Ови последњи су једини који би могли доћи у обзир као аутентичне жртве, на страну питање да ли се геноцид стварно догодио или не.
Приказаћемо неколико релевантних докумената и сведочанстава. У интегралном облику документа се налазе у прилогу. Без сувислог објашњења чињеница које ће бити изложене сумње у сребренички наратив само ће се повећавати.
У документу Команде 8 ОГ (званични назив 28. дивизије до преименовања 1994. године) од 23. 08. 1993. године, упућеном под ознаком „строго повјерљиво“ председнику предсједништва Републике БиХ Алији Изетбеговићу (лично на руке), а у вези са до тада претрпљеним губицима констатује се, између осталог:
“У беспоштедном једногодишњем рату, под командом Насера Орића, наше снаге су успјеле побити 2,500 четника и толико их избацити из строја, међутим, у току рата имамо на Сребреничкој, Братуначкој, Зворничкој и Власеничкој општини 1,405 погинулих бораца, 2,60З рањених бораца. Сви ови погинули и рањени борци су у око 80% случајева погинули или рањени углавном од граната. На овој територији имамо погинулих 632 цивила и 554 рањена”.
На страну процена губитака на српској страни, процена за АРБиХ и цивиле из енклаве не делује претерано с обзиром на опсег и жестину вођених војних дејстава.
На исту тему имамо и сведочанство бившег командира снага АРБиХ у енклави, Несиба Бурића, које је сарајевски лист „Дани“ објавио у броју од 18. јануара 1999. Бурићев исказ гласи да је из његовог „…батаљона од 320 изгинуло 280 момака. Зашто смо се борили? Ја знам да сада они иду на понижавање Сребреничана, па причају како се нисмо борили, већ смо се предали и изгинули при напуштању Сребренице. Нико не може порећи да у самој опћини Сребреница није остало двије хиљаде закопаних бораца. Нико не може демантовати колику смо слободну територију били направили, али без ичије помоћи нисмо могли у том окружењу дуго издржати.“
Ако је на територији Сребренице остало „2,000 закопаних бораца,“ као што Бурић тврди, где се налазе њихови гробови? Да ли су они још увек нетакнути и не измештени у Меморијални центар у Поточарима, уважавајући околности и пре свега датум њихове погибије?
Такође је, у вези са смртношћу која претходи „геноциду,“ важно обраћање Извршног одбора СДА за Братунац председнику Алији Изетбеговићу 09.06.94. године, заведено под бројем 01-03/94. Ту, између осталог, стоји:
„Mi stari cclanovi SDA Bratunac aktivirali smo rad nasseg Izvrssnog Odbora 16. o4. 94. god. Na ovoj teritoriji ostalo nas je ssest starih cclanova IO-SDA medju kojima se nalazi Predsjednik i Sekretar IO-SDA Bratunac. Svi ostali su pobjegli izdavssi ovaj narod.Izvrssni Odbor smo popunili sa joss 19 novih cclanova.Pocceli smo koliko toliko normalno rad. Problemi sa kojima se susrecce nass izbjegliccki narod su veliki,od smjesstaja,ishrane i uopsste prezzivljavanja.Trenutno na ovoj slobodnoj teritoriji zzivi oko 12,500 stanovnika sa nasse opsstine,a ostalo je oko 2000 ubijenih i poginulih.U Tuzlu je otisslo oko 4500 stanovnika,a oko 2500 ljudi je otisslo van Rep. BiH.“
Потписник обраћања председнику је председник ИО-СДА Братунац, Мирсад Кавазбашић.
Цифре које се овде наводе у општој су сагласности са цифрама које износи Несиб Бурсаћ и такође указују на статистички значајан обим смртности од пре јула 1995. Иста питања и даље важе за локацију и могуће коришћење ових посмртних остатака.
Из оближње Власенице, имамо следећи извештај локалног одбора СДА генералном секретару те странке са седиштем у Сребреници, Мирсаду Черману, од 15.06.1994, а под редним бројем 09-1/94, „NA PAZZNJU GOSPODINA PREDSJEDNIKA ALIJE IZETBEGOVICHA SARAJEVO“:
„Na ovim prostorima zzivi 5.804 nassih gradjana, Evidentirano je poginulih 638 nassih gradjana bez grada Vlasenice i ostalih mjesta (Kladanj,Tuzla i dr. gradovi). Evidentirano је 408 ranjenih nassih gradjana.“
Ради се о извештају измештеног одбора СДА за Власеницу, пошто је Власеницу тада контролисала српска страна. Овде није потпуно јасно да ли су предмет извештаја само погинули Власеничани или и други поред њих. Али без обзира, у питању је приличан број погинулих пре јула 1995.
Релевантност питања, где се тачно налазе посмртни остаци ових особа чија смрт претходи „геноцидним догађајима“ из јула 1995, јасно се оцртава из следећег документа који потиче од органа безбедности команде 8 ОГ (касније 28. дивизије) из Сребренице. Докуменат је заведен под бројем 130-13-56/94 и носи датум 07.07.1994. Достављен је одсеку безбедности команде Другог корпуса у Тузли, у чијем се оперативном саставу налазила 8 ОГ. У овом документу стоји:
„Dana 02.07.1994.godine grupa od 6 lica koji su samovoljno napustili demilitarizovanu zonu vraccajucci se iz ZZepe ka Srebrenici naissla je na Srpsku zasjedu u Gornjim grabicima rejon Podravanje pri ccemu su 4 lica poginula,1 ranjeno i 1 izgrebano.
Poginula lica su: Lemess /Bekte/ Nazif, rodzen 10.10.1950. godine u Skeiccima, Burich /Mustafe/ Osman, rodzen 05.07.1966. godine u Osmaccama, CCesko Amir i ZZigich Muhamed, оbojica iz H.Pjeska. Palich /Ibre/Mesud, rodzen 04.09.1969. godine iz H.Pjeska, laksse ranjen dok je Hukich Mirzet iz Osmacca bio samo izgreban.
Dana 04.07.1994. godine ista lica su izvuccena,izvrssen uvidzaj na licu mjesta vizuelni opis lesseva i lica su sahranjena u Srebrenici.
Pom.K-danta za bezbjednost, Bektich Nedzad“
Овде се са посебним нагласком мора поставити главно питање: где се налазе њихови гробови? Лица која су, како овде стоји, „сахрањена у Сребреници,“ именована су, што значи да није реч о анонимним губицима. Неки траг о њима, рођењу, личним исправама, породичним везама, итд. негде мора да постоји. Где се у Сребреници налази место њиховог укопа и да ли су њихови посмртни остаци још увек тамо? Ако нису, где се налазе и под каквом су легендом укопани? Прецизни одговори на ова питања од изузетне су важности по интегритет целокупне операције укопа стварних сребреничких жртава у Меморијалном центру у Поточарима.
Даље, располажемо са извештајем Ратног председништва измештене муслиманске општине Братунац упућеним Председништву и Влади РБиХ у Сарајеву, са датумом од 11.07.94. „строго поверљиво“ и под редним бројем 01-111/94 где стоји:
„Za vrijeme trajanja oruzzanih akcija na ovom podruccju sa Bratunaccke opsstine poginulo je 523 borca, 66 boraca vode se kao nestali, a 860 boraca je tezze i laksse ranjeno. U istom periodu poginulo je, ili ubijeno 1.400 civila, a 211 civila se vode kao nestala lica. U ove cifre neulaze gubici nassih boraca,angazovanih u drugim jedinicama Drugo Korpusa, koji su dali veliki doprinos borbi za BiH.
Za Ratno Predsjednisstvo opsstine Bratunac, Predsjednik Alich Zajko dipl. ing.“
И у овом извештају из 1994. године говори се о око 2,000 погинулих бораца и цивила. Иста питања и даље важе о местима где су та лица сахрањена и о томе да ли је прављена икаква разлика између њихових посмртних остатака, и остатака насталих после 11. јула 1995.
У оквиру исте проблематике интересантан је такође и извештај команданта жепске бригаде 28. дивизије 2. корпуса АРБиХ, Авда Палића, своме претпостављеном и начелнику штаба АРБиХ, генералу Енверу Хаџихасановићу у Какњу (локација главног штаба АРБиХ) од 21.11.1994. а под редним бројем 02-1/1438-1. Пошто у документу стоји напомена „веза ваш број“ може се претпоставити да Палић ту одговара на упит надређеног Хаџихасановића о претрпљеним губицима.
У свом допису Палић доставља „1. Spisak poginulih boraca, ssehida na teritoriji Opsstine ZZepaa ccije porodice zzive u ZZepi“ и „2.Spisak poginulih boraca,ssehida na teritoriji Opsstine ZZepa,a ccije porodice ne zzive na podruccju Opsstine ZZepa.“ У првој категорији, Палић наводи поименце 78 погинулих, у другој 20. Затим следи поименични списак 126 „лакше и теже рањених.“ Где се налазе гробови погинулих лица, да ли су уредно обележени и да ли су – да употребимо израз хашког Трибунала – „неузнемиравани“ (undisturbed) или се њихов садржај сада налази на неком другом месту, да би био приказан у неком другом својству?
Такође је вредан пажње и допис генерала Енвера Хаџихасановића упућен „ОГ 8 Сребреница, на руке команданта,“ што се по свему судећи односи на Насера Орића. Хаџихасановић ту потврђује достављање евиденције из енклаве Сребреница о „1377 … погинулих бораца.“ Евиденција је пропраћена захтевом да се раздели материјална помоћ породицама ових „шехида.“ Докуменат носи датум 27. 11. 1994. и заведен је под редним бројем 02-1/1497-1, „строго повјерљиво“. Овај допис поприма додатну веродостојност из чињенице да се може укрстити са списком из истог периода са именима 1,333 погинулих бораца из сребреничке енклаве који се налази у књизи Насера Орића, „Сребреница свједочи и оптужује,“ објављеној крајем 1994. године.
Најзад, опет у контексту збрињавања породица погинулих бораца АРБиХ, имамо и „доставу података“ упућену „повјереништву општине Братунац у Тузли,“ под датумом 27. 12. 1994. и редним бројем 04-233/94. У овом допису, у вези са српским нападом на локалитет Глогова извршен 10.05.1992, доставља се евиденција о 34 погинуле особе са циљем да се обезбеди материјална подршка њиховим породицама. И у овом случају на снази остају сва претходно постављена питања, са напоменом да су форензичари тужилаштва и свих већа Трибунала локалитет Глогова конзистентно третирали као место укопа „жртава геноцида,“ насталих после 11. јула 1995. године. Да ли је ових 34 мештана страдалих 1992. године било сахрањено на неком другом месту а не у Глогови, или се и они данас рачунају као жртве догађаја који се одиграо три године после њиховог страдања?
Ово питање није нимало иронично већ је реално, у светлу солидарне тежње моћних чинилаца који контролишу готово сву доказну грађу о Сребреници и њено тумачење (задржавајући посебно осетљиве делове под вишедеценијским ембаргом) а своје политичке и пропагандне инструменте безобзирно користе да би се обликовала клима мишљења о Сребреници као „најстрашнијем злочину у Европи после Другог светског рата“. Ипак, њихова контрола наратива, као што смо управо видели, није апсолутна. Местимично на видело избијају детаљи који се у пројектовану слику не уклапају и доводе је у питање. То је нарочито видно када се мноштво таквих појединачно ситних детаља уочи, и затим повеже у кохерентну целину.
Према расположивим подацима, који се за период од пре 11. јула 1995 углавном односе на насилну смртност у сребреничкој енклави, а остављајући по страни природни морталитет којег је такође морало бити али је за сада непознатог обима, у енклави је пре „геноцида,“ по конзервативној процени, требало погинути најмање између 1,500 и 2,000 људи. Такву цифру подржава и истраживање сарајевског Истраживачко-документационог центра Мирсада Токаче, који је, за године 1992, 1993 и 1994, за сребреничку енклаву утврдио укупну смртност у износу од 1,883 особе.
Озбиљно истраживање Сребренице мора поставити не само очигледно питање, где су те особе сахрањене и да ли се још увек налазе у својим гробовима, већ и то зашто се третирају неравноправно у односу на проглашене „жртве геноцида“? Где су њихове породице и зашто су их заборавиле и не одају им никакву јавну почаст, као што се то ритуално чини са жртвама укопаним у Меморијалном центру у Поточарима?