Адвокат Бранко Лукић: У Сребреници су се догодили злочини, али не и геноцид

Преглед догађаја везано за погибију припадника 28. дивизије АБиХ у пробоју преко 100 километара територије под контролом српских снага. Докази поткрепљени великим бројем изјава преживелих учесника у пробоју колоне  показују да је велика већина губитака ове дивизије настала као последица борби припадника те дивизије са српским снагама током пробоја према територији под контролом Армије БиХ. Излагање Бранка Лукића [1], главног адвоката одбране генерала Ратка Младића на Међународној конференцији о Сребреници одржаној у Бањалуци 12-13 априла 2019.

1. ПРАВНИ КОНТЕКСТ ГЕНОЦИДА

Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида,2 донета у Женеви 1946. године прописује:

„У смислу ове конвенције као геноцид се сматра било које од наведених дела учињених у намери потпуног или делимичног уништења једне националне, етничке, расне или верске групе као такве:

а) убиство чланова групе;

б) тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе;

ц) намерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног уништења;

д) мере уперене на спречавање рађања у оквиру групе;

е) принудно премештање деце из једне групе у другу.“²

Међународни кривични суд за бившу Југославију ³, основан нелегално Резолуцијом 827 Савета безбедности УН, уместо одлуком Генералне скупштине УН, је напустио и нарушио ову дефиницију геноцида.

Према Трибуналу, геноцид може да се почини и над малом, локалном групом одређеног народа.⁴ Овакав приступ се руга и замагљује праву сврху Конвенције о геноциду.

Уколико бисмо ишли само један корак даље од логике Трибунала, овакав приступ довео би до тога да је злочин геноцида могуће починити и над члановима једног кућног домаћинства. Ово сигурно није намера Конвенције о геноциду.

Став тужилаштва је да су сви који су покопани у гробницама око Сребренице и Зворника стрељани. Овај став је прихватио и Трибунал. Из изведених доказа је јасно да је овакав приступ не само неприхватљив него занемарује основне принципе кривичног права и није прихваћен ни у једном правном систему на свету. На овај начин тужилаштво је ослобођено обавезе доказивања начина погибије припадника 28. дивизије. То је широм отворило врата манипулацијама и намерном погрешном утврђивању чињеница и истине.

Као додатни начин утврђивања погинулих, везаних за догађања око Сребренице, тужилаштво Трибунала предлаже, а Трибунал прихвата, поступак утврђивања ДНК покопаних. Јасно је и лаику да се путем ДНК анализе ни на који начин не може да утврди начин страдања него само идентитет погинулог.

Следећи ниво опструкције у утврђивању истине код одређивања начина на који су страдали погинули у и око Сребренице је спречавање да се утврди право стање ствари од стране Института за тражење несталих особа, основаног на нивоу Босне и Херцеговине. Наиме, овај институт не дозвољава да се проведе поступак верификације, којим би се утврдио начин страдања погинулих из Сребренице.

Ове две последње теме су саме по себи довољне за два посебна и обимна научна рада, али на овом месту нема довољно простора да се дубље упушта у проучавање истих.

Треба нагласити да су примарне гробнице смештене на путу кретања борбене колоне 28. дивизије, те да су српске снаге извршавале обавезу асанације терена непосредно по борбама и укопавале погинуле из борби.

2. БРОЈ СТРАДАЛИХ У СРЕБРЕНИЦИ

2.1.    Пресуде Трибунала

Од почетка постојања Трибунала, он гаји и понавља једну те исту неистину, која се налази и на садашњој званичној веб станици, овог, сада већ бившег суда: „У јулу 1995. године, снаге Војске Републике Српске, ВРС, нападале су град Сребреница у источној Босни и Херцеговини. За неколико страшних дана, више од 8.000 дечака и мушкараца босанских Муслимана одведено је на места притвора, злостављана, мучена и затим погубљено. Пошто су њихова тела покопана у масовне гробнице, покренут је механизам порицања тих злочина.“

Ова неистина је оспорена и самим пресудама које је донео овај нелегално основани суд. У свакој пресуди Хашког трибунала се наводе сасвим другачији бројеви стрељаних.

У пресуди против генерала Радислава Крстића утврђено је следеће: “Претресно веће се уверило да су у јулу 1995. снаге босанских Срба, након пада Сребренице, погубиле неколико хиљада мушкараца босанских Муслимана. Укупан број погубљених креће се врло вероватно између 7.000 и 8.000 мушкараца.”⁵

У предмету против Поповића и осталих: „Претресно веће је констатовало да је у периоду од 12. јула до краја јула 1995. године погубљено неколико хиљада мушкараца, босанских Муслимана. “⁶ Претресно веће је утврдило да је у погубљењима „након заробљавања убијено најмање 5.336 особа после пада Сребренице, а тај број би могао бити и чак 7.826. В. горе, пар. 664.“⁷

У предмету Благојевић/Јокић судско веће налази: „На основу горе наведеног, Претресно веће констатује да је ван разумне сумње утврђено да су припадници ВРС-а и/или МУП-а РС убили више од 7.000 босанских мушкараца и дечака. “⁸

У предмету Толимир налаз већа је следећи:

„На основу горе наведеног, судско веће налази да су снаге босанских Срба убиле најмање 4.970 босанских Муслимана у конкретним околностима наведених у параграфима 21.1-22.4“⁹

У предмету Младић судско веће се ослањало на пресуђене чињенице из ранијих предмета и на основу њих утврдило да је убијено између 7 и 8 хиљада Босанских Муслимана¹⁰, а у исто време доноси и контрадикторан закључак да је стрељано неколико хиљада,¹¹ без давања коначно утврђене цифре. На другом месту у пресуди се утврђује да је убијено 3.720 босанских Муслимана.¹²

2.2.   Докази о погинулим у борбама – увод

Метода којом је одбрана генерала Ратка Младића покушала да сруши ову неистину о броју стрељаних муслиманских бораца, припадника 28. дивизије је била да докаже колико је њих погинуло у борбама, па да се тај број одузме од укупног броја укопаних, који је око 8.000.

Одбрана није ни у једном моменту оспоравала да је одређен број бораца 28. дивизије противправно стрељан од различитих наоружаних група, али из изведених доказа произилази да тај број не прелази цифру од 2.000 убијених.

Овде одмах треба да се нагласи да се одбрана, у утврђивању ових бројки, односно броја погинулих Бошњака у пробоју, ослањала претежно на 54 изјаве Муслимана/Бошњака, припадника 28. дивизије, који су учествовали у пробоју од Сребренице до Тузле, преко 100 километара територије под контролом српских снага. Поред ових изјава коришћено је и сведочење и изјава главног војног вештака тужилаштва за дешавања у и око Сребренице у јулу 1995. године. Он је прихватио тврдњу да је у борбама погинуло 3.000 бораца 28. дивизије и да је у борбама морало погинути више од тог броја.¹³

Као друго, потребно је нагласити да су све ове изјаве борци 28. дивизије дали безбедносним органима муслиманских/бошњачких снага, а у мањем броју истражитељима Трибунала у Хагу.

Треће, све изјаве одбрана је добила од тужилаштва Трибунала, па их самим тим тужилаштво ни у једном случају није оспорило. Самим тим неспорно је да су све ове изјаве аутентичне и кредибилне.

Четврто, сви борци 28. дивизије, који сведоче о губицима у борби, су се пробили до Тузле и нису били заробљени.

Пето, скоро све изјаве, безбедносни органи Бошњачке стране су узели непосредно по пробоју бораца 28. дивизије. Само мањи број изјава је узет у каснијем периоду, такође од истих, бошњачких органа безбедности. И ове касније изјаве у потпуности потврђују првобитно дате изјаве.

Из изјава, а што ћемо детаљно овде да разрадимо, неспорно произилази да је од наведених 8.000 погинулих бораца 28. дивизије Армије БиХ, око 6.000 погинуло у борбама са српским снагама, међусобним борбама или су погибије последица самоубистава.

Ова истина је позната и тужилаштву Трибунала и самом Трибуналу, али она се скрива и никада није била део налаза ни једне пресуде против српских оптуженика/осуђеника.

Ова истина је била позната, од почетка, и представницима међународне заједнице, и то како представницима цивилног сектора, тако и представницима војног сектора међународне заједнице. Карл Билт је потврдио да су он и Руперт Смит, тада главнокомандујући војним снагама УН-а у БиХ, већ почетком августа 1995. године имали информације о губицима 28. дивизије приликом пробоја из окружења према Тузли. Господин Билт је навео да су информације које су они имали говориле да је више од 4.000 бораца 28. дивизије погинуло у борбама током пробоја.¹⁴

Поједини борци 28. дивизије који су учествовали у пробоју и који су и сведочили безбедносним службама бошњачке стране, говоре о појединим сегментима тог пробоја, у коме су учествовали. Коначни закључак о броју погинулих је добијен на основу детаљног и врло конзервативног прегледа и анализе свих појединачних изјава.

Неспорно је да што време више пролази, и што се више доказа изводи, истина све више испливава на површину. Ова истина руши поставку Трибунала и бошњачке стране о 8.000 стрељаних.

2.3.   Докази о погинулим у борбама – сведочења бораца 28. дивизије

Из изјава бораца 28. дивизије, чија сведочења су коришћена у анализи, произилази да је постојало 5 фаза пробоја и 5 места великих погибија бошњачких бораца, који су се пробијали под борбом преко 100 километара територије, од Сребренице до Тузле, коју су у том времену упорно држале српске снаге.

2.3.1.         Први део пробоја – деоница од Шушњара до путне комуникације Нова Касаба – Коњевић Поље.

Због недостатка простора овде ће се обрадити неколико локација погибије бораца 28. дивизије Армије БиХ и то како у борбама са српским снагама, тако и у међусобним борбама, као и масовна самоубиства:

1. Буљим
2. Каменица Братуначка
3. Простор између Каменице и путне комуникације

Ова фаза пробоја почиње 11.07.1995. године, после подне и увече, када су се сви војни обвезници, припадници активног и резервног састава 28. дивизије АБиХ, окупили у Шушњарима, крај Сребренице, што се види из следећих доказа:

1. Одлука Ратног председништва Сребренице о општој мобилизацији од 25.06.1992.
2. Наређење Генералштаба Армије Р БиХ и Министарства одбране Стр.пов.број: 03-123- 1/95. од 19.04.1995.г о формирању резервних јединица, стр. 4. и 5.
3. Извјештај Стр.пов.број:03-102-3/95 од 01.06.1995. у којем се тражи-инсистира на 15000 картона за војне обвезнике њих око 10 -15 хиљада.
4. Одјељење службе војне безбједности 2. Корпуса Армије БиХ и Сектор СДБ Тузла упутили су 28.08.1995. године акт Генералштабу АБиХ и Управи безбједности где стоји констатација: „Приликом формирања колоне није утврђивано бројно стање колоне која је кренула то вече, али по неким процјенама у колони је било између 10.000 и 15.000 људи. Међу којима је било око 6.000 наоружаних бораца, не рачунајући борце из Жепе. У колони није било пуно жена и дјеце. Могуће је да је било десетак жена“.
5. „У колони један по један кренули смо сви, тј. нас око 12.000 са личним наоружањем а појединци су носили РПГ-зоље, ОСЕ, и ПАМ-ове,“ Ахметовић Неџад, изјава СДБ Тузла, 07.08.1995.г. стр. 2.

У колони се налазило између 10 и 15 хиљада бораца. Од тога је било десетак жена.¹⁵ Присуство овог броја жена и неколико деце, сигурно не мења војну структуру колоне бораца 28. дивизије АБиХ. Колона је кренула организовано у пробој преко српске територије.¹⁶

Снаге 28. дивизија имале су већ велике губитке 12.07.1995. године, у послеподневним часовима, на подручју између Шушњара, Буљима и Каменице. Овом приликом, у јутарњим и послеподневним борбама, по докумнтима и изјавама, погинуло је преко 1.000 бораца 28. дивизије:

1. ^{Одељење службе војне безбједности 2. Корпуса Армије БиХ и Сектор СДБ Тузла изјештај 28.08.1995. године акт Генералштабу АР БиХ, стр.6.}
2. ^{Ковачевић Садик, изјава СДБ Тузла, 30.10.1995.г. стр.1.}
3. ^{Халиловић Осман, изјава истражиоцима Х. Трибунала, 14.,15. и 16.08.1995. стр. 2.}
4. ^{Алић Хасан, изјава СДБ Тузла 09.10.1995.г., стр.2.}
5. ^{Рамић Садо, изјава АИД Тузла, 12.02.1996.г. стр.1. + скица Каменице}
6. ^{Смајловић Мухамед, изјава Хашким истражитељима, 18. и 28.05.2000г. стр. 2.,3. и 4.}
7. ^{Авдић Енвер, изјава СДБ Тузла, 27.10.1995.г. стр.1.}
8. ^{Ј. А, изјава СДБ Тузла, 04.08.1995.г. стр.2. (Доказ затворен за јавност)}
9. ^{Хусић Рамиз, изјава истражитељима Хашког трибунала, 09.06.1999.г. стр.2. и 3.}
10. ^{Халиловић Осман, изјава истражиоцу Хашког трибунала, 14.,15. и 16.08.1995. стр. 3.и 4.}
11. ^{Халиловић Суљо, изјава АИД Тузла, 01.02.1996.г. стр.1}
12.  ^{Вејзовић Гадафи, изјава у Сарајеву 07.10.2002.г.}
13. ^{Федерално министарство одбране, Сектор сигурности и обавјештајних послова, Војна тајна, Строго пов, 01854388-01854412, стр. 14, 15, 16. и}
14. ^{Ханџић Исмет, изјава ВБ 2. Корпуса АБиХ, 24.09.1995.г. стр.2.}
15. ^{Мемишевић Нуриф, изјава истражит.а Хашког трибунала 19.01.1996.г. стр. 2.,3.,4. и 5.}
16. ^{Мујановић Исад, Изјава дата органу безбједности 14.09.1995. г. стр.2}
17. ^{Адемовић Неџад, изјава СДБ Тузла, 07.08.1995.г. стр. 2.}
18. ^{Федерално министарство одбране, Сектор сигурности и обавјештајних послова, Војна тајна, Строго пов, ЕРН 01854388-01854412, стр. 14. и 15.}
19. ^{Муратовић Кадрија, изјава Сарајево 18.10.2002. г.}

Процене учесника пробоја из 28. дивизије, као и званичне процене бошњачке стране иду и преко 2.000 погинулих у борбама на тој локацији:

1. Федерално министарство одбране, Сектор сигурности и обавјештајних послова, Војна тајна, Строго пов, 01854388-01854412, стр. 14, 15, 16. и 17.
2. Ханџић Исмет, изјава ВБ 2. Корпуса АБиХ, 24.09.1995.г. стр.2. – „У току мог проласка преко територије гдје је направљена засједа у неколико котлина (подручје око Каменице Братуначке – примједба ДП), односно мјеста гдје су четници отварали ватру на колону видио сам, по мојој процјени, преко 2.000 лешева које нико није покушавао ни да сабере на једно мјеста а камоли да закопава.“

Губици 28. дивизије у борбама се настављају и у вечерњим часовима истог дана и то у великом броју.¹⁷

Већ на овој деоници пробоја долази не само до борби и погибије припадника 28. дивизије, него и до међусобних борби самих припадника 28. дивизије, ¹⁸ као и до масовних самоубистава.

Када се узму у обзир све изјаве, сведочења као и документација, може се, ван сваке разумне сумње, закључити да је на подручју од Шушњара (Јаглић) и Буљима па до прилаза путној комуникацији Милићи-Нова Касаба-Коњевић Поље, погинуло најмање 3.000 – 3.500 хиљаде припадника 28. дивизије АБиХ, и то у борбама са српским снагама, у међусобним борбама те као последица масовних самоубистава. ^{19 20}

2.3.1. Други део пробоја – прелазак путне комуникације Нова Касаба – Коњевић Поље

Од касних вечерњих часова 12. па до 13.07.1995. године рано ујутро и током преподнева се воде тешке борбе током преласка 28. дивизије преко путне комуникације Милићи-Нова Касаба-Коњевић Поље-Сандићи.

Приликом преласка горе поменуте путне комуникације, а сходно изјавама учесника догађаја, пошто није испоштован договор унутар 28. дивизије да се обезбеђује та путна комуникација док сви припадници не пређу исту, може се закључити да је погинуло најмање око седам стотина припадника 28. дивизије Армије БиХ:

1. ^{Адемовић Неџад, изјава СДБ Тузла, 07.08.1995.г. стр. 3: „Напомињем да сам док сам био рањен од бомбе видио на асфалту (око путне комуникације Н. Касаба-Коњевић Поље) око 200-300 убијених људи којима су четници запријечили пут.“}
2. ^{Смајловић Мухамед, изјава Хашким истражитељима, 18. и 28.05.2000.г. стр. 3: „Одлучили смо да одемо у Сандиће и покушамо да пређемо асфалтни пут тамо. Ту је постојала чистина непосредно прије пута и одлучено је да се ту пријеђе пут. Ту смо дошли под непријатељском ватром и били смо гранатирани. Људи су наставили да се крећу напријед у покушају да пређу пут, иако су били убијани. Процјењујем да је било око 200 људи убијено у овом инциденту. То је било 13. јула 1995. године. Удаљили смо се одатле око два до три километра да бисмо поново покушали да пријеђемо асфалтни пут.}
3. ^{Салкић Абдулах, изјава Сектор АИД Тузла, 05.02.1996. године, стр. 1: „На дијелу пута изнад Ђугума код Нове Касабе на споредном макадамском путу видио сам око 300 рањеника који су лежали по путу који су тражили воде и молили су да их неко понесе са тог мјеста. Међутим, услови пута то нису дозвољавали и ми их нисмо могли носити, нити им указати прву помоћ.“}
4. ^{Карамујић Сеад, изјава органу ВБ 2. К АБиХ, 06.08.1995.г: „Највише жртава је било други дан пробоја приликом преласка асвалта у Коњевић Пољу. Ту су успјели четници раздвојити колону. Ми нисмо осјетили никакве гасове, али се по понашању људи долази до закључка због неконтролисаног понашања, да је долазило до самоубистава, предаје четницима, једноставног бацања бомбе у колону бораца и цивила без икаквог разлога, да су гасови употребљени и употребљавани.“}
5. ^{Федерално министарство одбране, Сектор сигурности и обавјештајних послова, Војна тајна, Строго пов, 0185-4388-0185-4412, стр. 14. и 15: „У раним вечерњим сатима тога дана чеоно обезбјеђење је у рејону Љешина обезбједило дио путне комуникације Нова Касаба – Коњевић Поље, гдје је у групама од по 100 људи почело пребацивање преко путне комуникације, затим преко ријеке Јадар у Церанску ријеку и даље према планини Удрч. Међутим, управо тада долази до веома јаког артиљеријског и пјешадијског напада на колону која се у том моменту протезала од асфалтног пута Коњевић Поље – Нова Касаба до шума изнад села Шиљковићи. Четници су уз почињене стравичне масакре, негдје око 18,30 часова успјели пресјећи колону на прелазу преко асфалтног пута Н.Касаба – Коњевиц Поље… Мујић је бежећи из рејона села Каменица наишао на Џевада Топића с којим је покушао пронаћи заобилазни пут до прелаза преко асфалта на путу Касаба – Коњевић Поље и код насеља Ђугум су, са још 15 људи, видјели око 1.000 поубијаних Бошњака крај самог асфалта. Касније, након 20 дана, Мујић је на том мјесту видио свјеже ископану масовну гробницу која није била добро загрнута па се осјећао непријатан мирис… Хасановић Џемал је у свом свједочењу навео да је у непосредној близини Коњевић Поља био очевидац када су четници са веома мале удаљености из тенка испаљивали гранате по колони и, по његовој процјени, том приликом су на тај начин поубијали преко 500 Бошњака, чије су лешеве камионима читаву ноћ возили у њему непознатом правцу.“}

2.3.2. Трећи део пробоја од путне комуникације Нова Касаба – Коњевић Поље до спајања 28. дивизије са 2. Корпусом АБиХ на Баљковици

Први део 28. дивизије је прешао путну комуникацију Нова Касаба- Коњевић Поље у раним јутарњим часовима 13.07.1995. г. и наставио пробој под борбом наредних неколико дана према Баљковици, тј. Незуку. Прво окупљање је било на Удричу.²¹

Анализом свих изјава и чињеница које проистичу из њих, може се са сигурношћу закључити да је од преласка путне комуникације Нова Касаба-Коњевић Поље до Баљковице, 28.дивизија АБиХ имала више од хиљаду погинулих, што показују следећи докази:

1. Кадрић Мидхат, изјава СДП Тузла, 07.10.1995. године, стр. 2: „Групу је водио извјесни Ибиш, …. Та група је у току пута наилазила на постављене четницке засједе, због којих је погинуо велики број лица у тој, али и у другим групама, јер су успут видјели велики број мртвих, а Кадрић процјењује да је видио око 500 мртвих… Група се кретала 8-9 дана, … и тада су стигли у подручје Баљковице, гдје су видјели преко 100 убијених становника Сребренице …“
2. Мемишевић Нуриф, изјава истражитељима Трибунала у Хагу 19.01.1996.г. стр. 2.,3.,4. и 5.- „На путу од братуначке Каменице до Баљковице, … видио неколико стотина лешева, али никог нисам могао препознати.“
3. Мујчиновић Хамид, изјава СДБ… стр. 2. – „Наредног дана 14.7. ове године недалеко од Каменице (зворничка) наилазимо на четничку засједу брисани простор гдје смо у борбама које су трајале више сати имали око 400 теже и лакше рањених уз близу 600 погинулих…. У тим борбама усљед којих је дошло до разбијања колоне која је до тада бројала близу 6.000 људи успјело се пребацити, по мојој процјени, између 2-3000 људи а преостали дио вратио се у правцу Удрча, за чију судбину ми више ништа није познато. Приликом тих борби са доста убијених четника заробили смо и извјесног четничког капетана ВП по имену Зоран старости око 40 година… Пролазећи кроз миниране шумске предјеле у близини Баљковице видио сам много лешева, … који су вјероватно у ранијим прелазима за Тузлу настрадали. У борбама које су наступиле на подручју Баљковице посљедњег четницког упоришта према слободној територији Незук, по мојој процјени, погинуо је већи број наоружаних војника и осталог цивилног становништва“.
4. Чикарић Зијад, изјава о/л Алији Синановићу, 16.09.1995.г. стр.2: „…а ја сам 4 пута ишао до Баљковице и враћао се. У мом другом кретању четворица младића су у засједи на Кризевачким њивама погинула а видио сам такође петнаестак лешева у фази распадања а такође на Снагову сам видио четири леша исто у фази распадања који се не могу познати… Из Каменице смо ишли преко Снагова, Перуника, Крижевачких њива, Хајваза, Махале, Булатоваца све до Мемића. Уз пут нисмо наилазили на четнике нити на њихове засједе а по околним шумама се могао чути задах побијених тијела.“
5. Мехмедовић Фадил, изјава органу безбједности АБиХ, 30.07.1995.г. стр.1: „ Са Удрча смо кренули много је било засједа од стране четника ја не знам положаја онога краја како се зову. Кад смо дошли до асфалта који води за Зворник Шековиће, ту су четници затворили пролаз, много сам видио лешева поред пута.“
6. Шечић Ризо, изјава органу безбједности АБиХ, 06.08.1995.г. стр.2: „Пред вече смо дошли скоро до Снагова гдје смо прешли један асвалт. Кренули смо десно са тог асвалта уз једно брдо гдје нас је дочекала четницка засједа. Прво су почели пуцати из пјешадијског наоружања. Затим с десне стране једног брда почела је да туче прага по колони која се кретала. Са лијеве стране дејствовао је тенк. Ту је била маса мртвих и рањених. Пружили смо отпор четницима пјешадијским наоружањем гдје смо заробили колико знам два четника Видио сам током пробијања колоне да су борци и цивили масовно се убијали бомбом, пушком и све оно што се нађе при руци. Доста људи је било скренуло са памети.“
7. Османовић Назиф, изјава СДБ Тузла, 28.12.1995.г. стр.2. – „Сви смо кренули заједно према Снагову, у близини Снагова наишли смо на четничку засједу гдје смо имали доста погинулих и рањених, а ми смо разбијени у мање групице.“
8. Дедић Сулејман, изјава Тиња 23.09.2002.г. стр.3. – „У касним ноћним сатима када сам путовао према Снагову прије лагера трупаца лежао је већи број убијених, гдје се осјећао неугодан задах, а било је и рањених који су тражили да им се помогне. На баљковици. У касним ноћним сатима видјели смо и осјетили неугодан задах гдје је било мртвих “
9. Авдић Енвер, изјава СДБ Тузла, 27.10.1995.г. стр.2. – „Надаље нам је извор истакао да је приликом проласка кроз Церску поред пута са лијеве и десне стране пута запазио око 100 убијених и измасакрираних мушкараца, од којих није могао препознати никог.“
10. Ханџић Исмет, изјава органу војне безбједности АБиХ, 24.09.1995.г. стр.2: „Напомињем да сам цијелим путем до Веље Главе, наилазио на лешеве који су у фази распадања, те не могу са сигурношћу тврдити да сам некога препознао.“
11. Салиховић Селвид, изјава СДБ Тузла, 20.10.1995.г. стр.2: „На путу од Удрца до Баљковице извор није наилазио на четничке засједе, али је поред пута видио неколико стотина њему непознатих лешева, који су се налазили како на самом путу тако поред пута и са једне и са друге стране.“
12. Хакић Нермин, изјава Михатовићи, Тузла, 19.08.2002.г. стр.3: „Да био сам очевидац приликом гранатирања српских снага цијелом дужином пута од Сребренице до Црног Врха како су гинули људи који су ишли са мном осим гранатирања убијали су снајпером на мјесту Снагово. Људи који су отишли прије мене убијани су ако се добро сјећам имена мјеста из засједе у Баљковачком потоку “
13. Алић Хасан, изјава СДБ Тузла, 09.10.1995.г. стр.3. – „Идући даље од овог мјеста у непосредној близини једног потока пронашао је групу од 100 убијених Сребреничана, од којих није никог препознао, с обзиром да су били у фази распадања Доласком пред Ловачки дом извјесни Суад родом из Казана код Сребренице, одваја 70 добро наоружаних војника, предходно узевши од рањеника сво наоружање и ручне бомбе остављајући рањенике и ненаоружан народ, да се сам сналази како зна.“
14. Адемовић Шевал, изјава Сектор АИД Тузла, 19.01.1996.г. стр.1. – „По изласку на Снагаво, покушавали смо се пробити до Баљковице и Мемића, а у тим покушајима наилазили смо на тијела погинулих наших бораца који су раније покушавали да се пробију, а било је и доста рањених.“
15. Хасановић Сеад, изјава истражиоцима Хашког трибунала, 09.и 16.06.2000.г. стр.3: „То није иста Каменица гдје смо упали у засједу, већ према Зворнику. Прошли смо кроз село Липањ. Видио сам много мртвих тијела на дјелу када се прође школа у Липњу. Уствари, тијела је било по цијелом подручју, и наилазили смо на тијела сваких десет до петнаест минута. Такође сам виђао људе који више нису могли да ходају како пузају стазом.“
16. Хасановић Сенахид, изјава припадницима МУП-а РС, од 23.04.2004. стр. 2. – „Тог дана је трајала борба до 12,30 часова којом приликом смо успјели пробити линију и мислим да је том приликом прешло око 1700-1800 људи који су били у колони, а мислим да је тог дана погинуло доста људи у тој борби можда око 200 до 300, ја сам лично видио доста мртвих тијела приликом проласка поред њих.“
17. 17.Селимовић Нуриз, изјава органу ВБ АБиХ, 26.07.1995.г., стр. 4., 5., 6. и 7: „Сенад и ја смо донијели одлуку да обиђемо засједу јер смо рођени на тим теренима па смо их добро познавали. Спустили смо се низ Каменицу 4-5 км да би обишли преко Новог Села, Бајрића, Јошанице и Липља. Ту ноћ смо провели на путу све до Бајрића да би нас напали са лијевог бока низ Вељу Главу. Тад је већ наступила максимална исцрпљеност, глад, умор и паника (одлазак 2 борца према четницима )… Позвао сам поново к-данта Шабића и Ејуба Голића и к- данта самосталног батаљона и Неџада, поручника безбједњака из к-де 28. д КОВ да се договоримо о плану разбијања засједе. Договорили смо се да их пустимо, да нам приђу близу, да би нанијели што више жртава. Отворили смо ватру на њих, заједничким гласом смо повикали напријед, скочили и кренули, натјерали смо их у бијег, четворицу смо убили на лицу мјеста, 5-6 смо живих заробили, 2 смо оставили живе, остале смо…; …Ујутро око 10 сати наставили смо пут до Крижевачких њива, по говору једног четника којег смо убили на Снагову, рекао је да ће нас чекати једна засједа на Крижевачким њивама… Ми смо наставили пут претресања терена Крижевачких њива све до Парлога. Од тада већ, људи који су били у позадини почели су да се масовно убијају, дајући знаке психичких поремећаја, гдје се дешавало да се распрште једни од других и отварају ватру једни на друге Одједном је услиједила паљба из арт. оруђа, тенка, праге и ПАМ-а у рејону ПАРЛОГА. Низ колону која се кретала косом за непуна 3 минута имали смо 25  – 30 рањених, 2 погинула…;  Кренули смо, уништили смо један тенк, један смо промашили и вратили се поново уништивши једну посаду и заробили смо 2 транспортера и 1 тенк који нам је остао лијево у живици. Наставили смо даље од артиљерије лијевом страном право на БАЉКОВИЦУ, спустили смо се стрмо јуришајући низ једну долину, гонећи четнике испред себе када су бацали све од себе    У раним јутарњим сатима пар момака је од оних што су са мном ишли, кренуло је водити остатак колоне према мјесту рањавања, гдје смо били устављени и разбијени. Борбе су трајале један сат времена, био сам са осталим рањеницима у кући недалеко макадама, тако да смо могли људима дати орјентире за даљи пут. Већ око 10-11 сати, кренули смо и ми према БАЉКОВИЦИ уз помоћ двојице колега из к-де бригаде. У путу проведеном 1 до 2 сата добили смо информацију и са колоном, смо  се спојили  са нашим  у НЕЗУКУ. Моје мишљење  је да  смо  највеће губитке имали у рејону КАМЕНИЦЕ, када је одсјечена колона и од тада повећава се паника код бораца те мислим да се на том плану могло много више одрадити, да нисмо слушали оне који су ишли иза нас. Цијеним да смо имали најмање 4-5.000 губитака војно способних људи.“

ЗАКЉУЧАК

Када се саберу сви губици од Шушњара и Каменице преко Церске и Црног Врха па до Баљковице и све околности које су се дешавале током пробоја из окружења у дужини од око 100 километара можемо да закључимо да је 28. дивизија Армије БиХ имала најмање 6.000 погинулих. Ови губици ни на који начин не могу да се повежу са стрељањима заробљених. Укупни губици бошњачке стране износе око 8.000. Јасно је да, из предочених доказа да није могло бити бише од 2.000 стрељаних, што свакако јесте злочин, али не испуњава елементе злочина геноцида.

Упутнице:

1 Бранко Лукић је шеф правног тима за одбрану генерал-пуковника Ратка Младића пред Хашким трибуналом

2 У даљем тексту, Конвенција о геноциду

3 У даљем тексту, Трибунал

4 http://www.icty.org

5 МКТБЈ првостепена пресуда генералу Крстићу, (IT-98-33-T) 02.08.2001. год, параграф 84.

6 МКТБЈ првостепена пресуда у предмету Поповић (IT-05-88-T), 10.06.2010. г., параграф 793.

7 МКТБЈ првостепена пресуда у предмету Поповић (IT-05-88-T), 10.06.2010. г., Фуснота 2862

8 МКТБЈ првостепена пресуда у предмету Благојевић/Јокић, (IT-02-60-T), 17.01.2005. године, параграф 569.

9 МКТБЈ првостепена пресуда у предмету Толимир (IT-05-88/2-T), 12.12.2012. године, параграф 570.

10 МКТБЈ првостепена пресуда у предмету Младић (IT-09-92-T), 22.11.2017. године, параграф 3042, Фуснота 13121.

11 МКТБЈ првостепена пресуда у предмету Младић (IT-09-92-T), 22.11.2017. године, параграфи 3540, 3543, 3547, 3553,

12 МКТБЈ првостепена пресуда у предмету Младић (IT-09-92-T), 22.11.2017. године, параграф 5129.

13 Сведочење Ричарда Батлера у предмету Толимир (IT-05-88/2-T).

14 Карл Билт, књига „Peace Journey“ страница 66: „И вероватно више од четири хиљаде људи изгубило је животе у недељи бруталних борби у шумама, уз путеве и у долинама између Сребренице и Тузланског округа, пошто је колона покушавала да се домогне сигурности.“

15 Исто као фуснота 14

16 Ахметовић Неџад, изјава службеницима СИПА, 09.03.2006.г. стр. 3.

17 Одељење службе војне безбједности 2. Корпуса Армије БиХ и Сектор СДБ Тузла изјештај 28.08.1995. године акт Генералштабу АР БиХ, стр.6.

18 Федерално министарство одбране, Сектор сигурности и обавјештајних послова, Војна тајна, Строго пов, 01854388-01854412, стр. 14, 15, 16. и 17.

19 Адемовић Неџад, изјава СДБ Тузла, 07.08.1995.г. стр. 2. и 3. „Имали смо масовне губитке и пуно рањених … Враћајући се за Сребреницу, ишли смо једним дијелом пута куда смо и дошли и видјели смо велики број лешева бораца из колоне… Све укупно колико сам тог дана видио лешева било их је око 1000.“

20 Адемовић Неџад, изјава СДБ Тузла, 07.08.1995.г. стр. 2. и 3. „Настала је паника међу нашим људима и почели су се убијати једни између других, бацале су се бомбе, ово је трајало сву ноћ и сву ноћ се пуцало.“

Такође, Селимовић Нуриз, изјава органу ВБ АБиХ, 26.07.1995. године и изјава заштићеног свједока КW-12 у предмету Р. Караџића пред Хашким трибуналом, стр. 44799-44800. – „Срели смо те људе, неких 130 до 150 метара од нас. Пуцали су и ми смо пуцали на њих. Само ујутру смо видели шта смо урадили. Ибро Дуда је убијен, неки из његових група су такође убијени. Према мени, пуно људи је погинуло тамо. …. рецимо да је између 450 и 500 људи укупно погинуло.“

21 Селимовић Нуриз, изјава органу ВБ АБиХ, 26.07.1995.г., стр. 4: „Кад сам са њима дошао на ту локацију о којој су ми говорили, да се Муслимани међусобно убијају, затекао стравичан призор. Било је преко 500 мртвих људи. Видио сам да има објешених људи, рањених људи. Било је ту људи који су рањени од бомби, граната, да су на те људе који су хтјели да се предају, противници те идеје, бацали на њих бомбе. Био је заиста стравичан призор.“

Извори

1. Билт Карл, „Peace Journey “
2. Документација Одјељења службе војне безбједности 2. Корпуса Армије БиХ
3. Документација Сектора СДБ Тузла
4. Документација Федералног министарства одбране БиХ
5. Документација Хашких истражитеља о догађајима у Сребреници
6. Конвенција о геноциду Уједињених нација
7. МКТБЈ првостепена пресуда генералу Крстићу, (IT-98-33-T) 02.08.2001. године
8. МКТБЈ првостепена пресуда у предмету Благојевић/Јокић, (IT-02-60-T), 17.01.2005. године
9. МКТБЈ првостепена пресуда у предмету Младић (IT-09-92-T), 22.11.2017. године
10. МКТБЈ првостепена пресуда у предмету Поповић (IT-05-88-T), 10.06.2010. године
11. МКТБЈ првостепена пресуда у предмету Толимир (IT-05-88/2-T), 12.12.2012. године
12. Наређење Генералштаба Армије Р БиХ и Министарства одбране Стр. пов. број: 03- 123-1/95. Од 19.04.1995.г о формирању резервних јединица
13. Одлука Ратног председништва Сребренице о општој мобилизацији од 25.06.1992.
14. Сведочење Ричарда Батлера у предмету Толимир (IT-05-88/2-T)