Са правног становишта овакав приступ теми је нужан уколико желимо да се озбиљно позабавимо питањем судбине погубљених Муслиманских заробљеника након пада Сребренице 11. јула 1995. године. Постоје само два начина, како би се њихова судбина могла квалификовати: (1) као масакр великих размера који представља груби прекршај закона и обичаја рата, или (2) као геноцидно дело. Да би варијанта (2), геноцид, била одржива, одговор на питање из наслова мора бити безусловно и документовано „да“. Никакво условљавање потврдног одговора није прихватљиво ако желимо да теза о геноциду опстане.[1] Свако условљавање одговора на горње питање масовно убијање након што су српске снаге у јулу 1995. заузеле Сребреницу сврстава у прву варијанту ратног масакра, и самим тим искључује категорију геноцида.
Разлика између геноцида и масакра не састоји се из нијанси већ је она суштинска. Геноцид предпоставља постојање посебног елемента dolus specialis и дефинише се као специфична намера брисања, затирања, и уништења једне заштићене људске групе као такве. Ако се не утврди присуство тих карактеристичних елемената, без обзира на количину и свирепост противправног убијања, закључак о геноциду је неодржив. За геноцид се зато у правној науци сматра да је један од најтежих злочина за доказивање. Геноцид је у историји релативно ретка појава, а у правној пракси обзиром на изузетно тежак терет доказивања такође. Самим тим, тамо где се он утврди наредбодавци и починиоци су предмет изузетно оштрих моралних, правних, па и материјалних санкција. И то је потпуно правилно, обзиром на суштину и језивост тог злочина.
Третман масовног убијања које се догодило након пада Сребренице као геноцидног догађаја
Правна историја сребреничког питања са становишта геноцида ограничена је углавном на разматрања овог предмета пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију и, индиректно, Међународним судом правде у Хагу. Пред овим последњим форумом само индиректно зато што, супротно од бројних тврдњи на ову тему које су очигледно срачунате да створе нетачну слику и да јавност доведу у заблуду, Међународни суд правде (МСП) у наведеном предмету никада се није бавио меритумом сребреничког питања. Он је једноставно преузео закључак МКТБЈ, највећим делом из предмета Крстић, па је затим на основу тога као пресуђене чињенице развијао своје даље тезе. Очигледно, тај преузети закључак не ужива никакав самосталан кредибилитет, већ је утемељен и убедљив само онолико колико је то пресуда МКТБЈ на коју се МСП позива.
Наравно, за оне који некритички прихватају акта МКТБЈ, то је сасвим довољно, па чак може послужити и као материјал за помало екстравагантну тврдњу да је у Сребреници геноцид утврђен пресудама више не само једног, већ два, угледна међународна судилишта. Нећемо се даље упуштати у расправу по овом ипак не суштинском већ више техничком питању. Ограничићемо се на изворни налаз МКТБЈ.
Разлози за врло скептичан однос према закључцима МКТБЈ да се у Сребреници догодио геноцид врло су бројни.[2] Навешћемо само неколико од њих:
- Српске снаге су омогућиле евакуацију око 30,000 жена, деце и остарелих из Сребренице након њеног заузимања. Шта више, претресно веће у Крстићу прихватило је да је то била „..дисциплинована и на редован начин спроведена операција, и да је Крстић издао нарочито наређење да никаква повреда не сме задесити присилно измештане цивиле босанске Муслимане.“[3] Ова чињеница, коју и сам суд на одређени начин уважава, не уклапа се, барем на први поглед, у теорију о геноциду.
- Војска Републике Српске је 16. јула 1995. отворила коридор којим је мешаној војно-цивилној колони 28 дивизије, која је одступала из Сребренице према Тузли, био омогућен несметан пролаз. Претходних дана биле су вођене огорчене борбе између ВРС и наоружаних елемената у тој колони, током којих су припадници колоне претрпели огромне људске губитке. (Ти губици су последица легитимних борбених дејстава и не могу се подвести ни под какву категорију прекршаја закона и обичаја рата, па самим тим морају бити искључени из броја противпрано погубљених лица за шта би се неко могао теретити.) Да је политичко и војно руководство РС имало намеру да уништи све Муслимане као такве који су му били на дохвату руке, зашто би колону ипак пропустили уместо да поступе доследно својој геноцидној намери и да покушају да је војним средствима сасвим униште?
- Сведочанство холандског лекара и официра холандског батаљона, А. Шутена (A. A. Schouten) има такође одређену тежину за процену ових догађаја. У критичном периоду, он је био на лицу места и неспосредно затим, 27. јула 1995 године о ономе што је видео, док су му утисци још били свежи и док никакви притисци још нису могли да утичу на његову причу, он је дао изјаву амстердамском листу Het Parool. Преносимо главне делове тог чланка:
Као припадник холандских оружаних снага, (А. Шутен) био је у Братунцу, али он није видео ништа од наводног масакра мушкараца босанских Муслимана.
„Било је вести о десет хиљада Муслимана, које су Срби затворили на фудбалском игралишту. Ово ме чуди. У Братунцу ја нисам видео никакав стадион. Да ли можете да поверујете да би у селу од пет хиљада становника могао да буде стадион који прима десет хиљада особа?“
Касније, треба да су у Братунцу била стрељања на једном игралишту и у школи. Само прошле недеље, у понедељак, треба да је од стране Срба било побијено 1,600 људи. Холанђанин лекар из холандског батаљона каже да он ништа од тога није видео: „Сви о томе причају, али нико не нуди тврде доказе.“
После пада Сребренице, Срби су Шутена послали са тешко повређеним муслиманским војницима у братуначку болницу. Он каже да њему Срби нису правили никакве сметње. Ако је било убијања од стране Срба, то је било добро чувана тајна. „Ја у то зато уопште не верујем. Након пада Сребренице, 13 јула, стигао сам у Братунац и остао сам тамо осам дана. Током тог времена, могао сам ићи куда сам желео. Била ми је указана свака помоћ, нигде ме нису заустављали.
„Поред тога, није могуће превозити десет хиљада људи а да то нико не примети. За то је потребно барем двеста аутобуса, што би створило огромну колону. И они би требало да прођу поред нас, а да их холандски војници не примете.“[4]
- Поставља се такође и једно друго питање које је толико логично и очигледно да га можда управо из тог разлога скоро сви превиђају: зашто би Република Српска своје ресурсе трошила на масовно погубљење Муслиманских заробљеника када би јој они били неупоредиво кориснији ако би их употребила за размену? Тај аспсурд је приметило и забележило и веће у Крстићу: „Са војног становишта, одлука да се погубе мушкарци међу босанским Муслиманима несхватљива је…Као што је указао војни стручњак тужилаштва, Ричард Батлер, ‘…тешко је замислити јачи адут за преговоре са владом БиХ и са међународном заједницом од 10,000 до 15,000 мушкараца Муслимана заточених у редовном заробљеничком логору усред Поточара, под надзором снага УН и уз присуство Међународног Црвеног крста.’“[5]
- Подједнако је интересантан и српски план војних дејстава у оквиру сребреничке операције, ако се он разматра са хипотезе да је српска страна ту операцију организовала намеравајући да Муслимане у енклави уништи као такве. Тежиште српског напада било је са јужне стране енклаве, и у облику потковице, при том остављајући жртвама неколико отворених праваца за повлачење. Да је постојао унапред разрађени концепт њиховог уништења, нападачи би вероватно поступили логичније и противничку територију прво би опасали чврстим обручом који никоме не би дозвољавао да побегне.
- Упадљиво је и одсуство психолошких предпоставки за злочин геноцида, ако се узме у обзир да је геноцид, како га је правилно описао Луис Морено Окампо, главни тужилац Међународног кривичног суда у Хагу[6], „превасходно злочин намере (a crime of intention—прим. аутора).“[7] Као доказ да веће које је генерала Крстића осудило за помагање у геноциду интелектуално лута, у пар. 225 своје пресуде оно каже да „постојање плана или политике није правни састојак злочина геноцида.“ Ако није било плана или политике у том смислу, на чему се онда темељи сугестија да је у Сребреници био почињен геноцид, без чега не би било ничега за шта би генерал Крстић по тој линији могао да одговара и да заслужи казну од 35 година? У пар. 26 стоји: „Главни доказ… да су снаге ВРС намеравале да елиминишу све босанске Муслимане из Сребренице је то што је ВРС масакрирала све војно-способне мушкарце из те категорије.“ Да ли су масакрирали баш све, то управо јесте тема овог истраживања и то ћемо подробно размотрити у наставку. Али ако је у врховима политичког и војног руководства Републике Српске постојала таква геноцидна намера, како се одсуство убијања Муслимана десетак дана касније, током и непосредно након операције заузимања суседне енклаве Жепа, уклапа у сценарио? Веће у Крстићу зачетак сребреничког геноцидног плана лоцира на састанку српског војног и политичког руководства у хотелу Фонтана у Братунцу током преподневних часова 12 јула, 1995.[8] Да ли је геноцидна намера која је у хотелу тада била формулисана представљала само њихово пролазно расположење које је потрајало не више од пар дана? Јер ускоро затим, при поласку на Жепу, оно изгледа да је било замењено повратком на конвенционалне војничке образце понашања, мање више у складу са одредбама међународног ратног права.
- Овај низ базичних питања у односу на сребреничку загонетку остао би непотпун без осврта на енигматично сведочење, у предмету Слободана Милошевића, човека који је био командант снага УНПРОФОР-а у Сарајеву током једне кључне фазе сребреничких догађања 1993 г., генерала Филипа Моријона: „…Младић је у Сребреници ушетао у заседу, заправо у клопку. Он је очекивао да ће наићи на отпор, али њега није било. Он није очекивао да ће се масакр догодити, и он је подценио количину прикупљене мржње. Ја не верујем да је он издао наређење за масакр, али ја то не знам. То је моје лично мишљење.“ У том тренутку, представник француске владе, који је био у судници са генералом и који је пратио његово излагање, тражио је прекид и затворену седницу. У продужетку, председавајући Моријону предочава његову изјаву дату једном другом приликом пред комисијом француског парламента, која је испитивала догађаје око Сребренице, а која гласи: „Био сам убеђен да је Сребреница била жртва вишег интереса, државног разлога, raison d’état, али тај виши интерес налазио се у Сарајеву и у Њујорку, свакако не у Паризу.“ [9] Значајно је да генерал Моријон наведене раније ставове, након што су му били прочитани пред судским већем МКТБЈ, није одбацио. Али је још значајније да је веће ускоро затим са ове фасцинантне линије испитивања прешло на друге, очигледно безбедније и неупоредиво мање осетљиве теме. [10]
Закључак
Није нам познато да је наведени материјал икада фигурирао у било каквом контексту на неком од сребреничких суђења пред МКТБЈ, мада је он веома битан за процену правне природе тих дешавања. Разна претресна већа МКТБЈ вишекратно су понављала, у недостатку сребреничког „револвера који се пуши“,[11] да је суд, будући састављен из врсних професионалаца, ипак више него компетентан да разнородне појединости склопи у једну кохерентну целину и да на тај начин дође до поузданих закључака ослањајући се искључиво на посредне доказе или, “circumstantial evidence.” То је можда тачно, али скоро да нема сумње да у тој општој геноцидној слици изјаве које смо навели представљају, да се опет изразимо једним од званичних језика трибунала, a fly in the ointment, ситницу која ремети целину и која се на неки начин мора уклопити ако се жели да та целина опстане у неизмењеном облику. У противном, ови подаци креаторима наведене целине најозбиљније кваре рачун.
Ево зашто. Ако прихватимо званичну тезу МКТБЈ да је 11. јула 1995. године на састанку српских војних и цивилних представника у братуначком хотелу Фонтана[12] било договорено да ће сви заробљени Муслимани бити побијени, онда је за очекивати (а) да је та одлука највиших ауторитета била комуницирана подручним органима и јединицама, и (б) да су је оне на терену безпоговорно спроводиле.
Свако значајније одступање од тог очекиваног резултата ставља под знак питања целокупну конструкцију сребреничких догађаја, како су они представљени кроз оптужнице и пресуде МКТБЈ.
Разлог за ову констатацију је очигледан. Апсолутно једини начин поступања војних и цивилних власти РС након доношења одлуке у хотелу Фонтана, посебно у периоду који ми називамо „критичном недељом“ од 12. до 19. јула, 1995 године, једини који би се у складу са званичном тезом могао очекивати, и који је конзистентан са њом, било би убијање на лицу места сваког заробљеног Муслимана или одвођење на неко место масовног погубљења. Ако постоје докази да се тако није поступало, онда је званична теза у огромној кризи. Tertium non datur.
Наведени подаци не само да сугеришу да никаква политика индискриминантног убијања свих Муслиманских заробљеника није била имплементирана, већ и више од тога што додатно баца сумњу на кредибилитет званичне тезе. Бројни Муслимански заробљеници су у овом периоду били редовно и у складу са правилима процесуирани, пријављени Црвеном крсту и отправљени у логор за ратне заробљенике. У више случајева, и то управо у периоду када је било за очекивати нешто потпуно друкчије, Муслимански рањеници били су збрињавани у српским медицинским центрима.[13] У једном случају, командант или високи официр Братуначке бригаде тим рањеницима је обезбедио оружану заштиту од разјареног српског цивилног становништва које тражило освету. У другом случају, заробљени Муслиман био је испитан и пуштен да пређе на територију својих оружаних снага, и то тако што му је ВРС прво прокрчила пут кроз минско поље. Најзад, необичан случај неуспелог самоубице, кога српски војници скидају са импровизованих вешала, шаљу на медицинску негу и опоравак, који затим приспева у заробљенички логор и на крају бива замењен. Под предпоставком да је постојао план за масовно убијање Муслимана, српске снаге нису имале никакав разлог да га скидају са вешала нити да ресурсе који би се могли ставити на располагање српским рањеницима троше на његов опоравак.
Преко ових података се не може прећи уколико желимо да урадимо одговорну анализу догађаја у Сребреници у јулу 1995. године. Ако применимо Окамово сечиво, онда ове податке морамо уградити у опште објашњење догађаја, или се одрећи званичне тезе у њеном садашњем облику. Наравно, под предпоставком да нам је стало да то објашњење буде логично и способно да издржи критику.
Упутнице:
[1] Дефиниција геноцида из међународне конвенције.
[2] Пресуда у Крстићу ни по том питању није потпуно јасна, али пошто је жалбено веће пресудило да је Крстић помагао у геноциду, дело геноцида имплицитно је садржано у таквом закључку.
[3] Жалбена пресуда, Тужилац против Крстића, пар. 239.
[4] Het Parool (Amsterdam), 27 јули 1995: Arts: ‘Geen bewijs genocide’
[5] Првостепена пресуда, Тужилац против Крстића, пар. 70.
[6] ICC (International Criminal Tribunal), који не треба мешати ни са МКТБЈ ни са Међународним судом правде, који се бави споровима међу државама.
[7] http://www.sudantribune.com/spip.php?article27898
[8] Видети пар. 126 – 134 првостепене и пар. 84, 85 и 91 другостепене пресуде у предмету Крстић.
[9] Тужилац против Милошевића, Транскрипт, стр. 32029.
[10] Промућурни читаоци сигурно да су приметили фрапантну сличност између алузија генерала Моријона везано за позадиону сребреничких догађаја и изјава Ибрана Мустафића по истом питању.
[11] Да употребимо енглеску фразу smoking gun, која се односи на постојање непосредних материјалних доказа.
[12] Читаоци ће одмах приметити жалостан недостатак креативности код тужилаштва хашког трибунала. У немогућности да одреде начин, место и време зачетка „удруженог злочиначког подухвата“ да би се спровела геноцидна операција над сребреничким Муслиманима, тужилаштво је у тој функцији лансирало састанак у Фонтани као неку врсту српског еквивалента Бодензе конференције 1942 године, где су Хитлер и његов штаб донели одлуку да се истреби јеврејски народ. Веће у Крстићу признаје да не располаже конкретним доказима о чему је на том састанку било речи, али каже да је обзиром на датум и састав присутних то била идеална прилика да се формулише план за „геноцидну операцију,“ па полази од предпоставке да се то заиста тако морало и догодити. (Тужилаштво против Крстића, жалбена пресуда, пар. 40.)
[13] Претресно веће у Крстићу прихвата да је један број рањених Муслимана био лечен у српским болницама након заробљавања, пар. 86. Веће ту чињеницу назива „аномалијом.“ Веће затим одбацује очигледне импликације те „аномалије“ на начин чија бизарност у потпуности долази до изражаја само у изворном енглеском тексту: „It may perhaps be explained, to some degree, as a strategy on the part of the Bosnian Serbs to avoid attracting international suspicion…“ На српском: „То би се могло можда објаснити, до одређеног степена, као стратегија босанских Срба да избегну међународно подозрење…“ Низ условљавања јасно говори да само веће нема много поверења у сопствено резоновање.