Наше недавне опаске у вези са поузданошћу кључних доказа на којима сребренички наратив почива („Сребреница очима Карла Попера“) изазвале су живе коментаре, и то не само из езотеричне области философије науке. Један читалац се нарочито потрудио да истражи шта технологија за надгледање из васионе стварно може или не може да учини и, још важније од тога, какав је квалитет снимака који би се од ње могли очекивати.
За сада, он мора остати анониман, али доставио нам је сателитски снимак који доносимо у прилогу, где су детаљно приказани једна православна црква у Сарајеву и оближње улице. Његов коментар гласи:
„Невероватно је шта се узима за доказ као слика из сателита…Погледајте на овој слици како изгледа Православна црква у Сарајеву и игралиште поред ње…Погледајте аутомобиле, све је то тако јасно и очигледно, а ради се о комерцијалном Гугловом снимку са сателита, тако да би војни снимци морали бити још бољи и детаљнији“.
Осврћући се на званично скривање наводних фотографија геноцида у Сребреници, он заузима став да то представља „срамоту“ и изражава огорченост зато што сматра да „они баш вређају нашу интелигенцију“.
Слика 1: Улична сцена у Сарајеву.

Заиста, пред нама се налази изузетна тврдња у вези са једним злочином изузетне природе. Тврди се не само да се у архивама одређених обавештајних структура налазе снимци масовног убијања у сребреничком крају, већ и нешто више од тога: да је тај злочин, док се догађао, био под сталним надзором из васионе и да постоји комплетан визуелни досије тих дешавања са осматрачнице одозго за седмицу после 11 јула 1995, у време када су се ти догађаји одвијали. Слична тврдња постоји и у вези са наводним „измештањем и поновним укопом“ садржаја масовних гробница с јесени исте године. Тврди се да су тела хиљада погубљених заробљеника била премештена у секундарне масовне гробнице на недоступним местима са циљем прикривања трагова злочина, а и то је наводно било уредно снимано одозго. Ако ти снимци заиста постоје, и ако би стручњацима било дозвољено да их прописно прегледају, очигледно је да би њихова доказна вредност била изузетно висока. Најзад, једно од кључних питања у предметима Младић и Караџић једном и за сва времена било би – решено.
Међутим, ово се приказује као доказ да се испод „узнемираване земље“ налазе масовне гробнице погубљених заробљеника:
Слика 2: Снимак „узнемираване земље“, 27 августа 1995.

Нажалост, врло мали број тих наводно оптужујућих фотографских доказа – ни пола туцета мутних снимака ниске резолуције као овај у прилогу – био је стављен на увид јавности или Хашких већа. То овим последњима није сметало да и без комплетног досијеа или мишљења вештака по овом питању решавају сребреничке предмете. Један пример оваквих „доказа“ је приложени снимак под датумом од 27 јула 1995 „узнемираване земље“ испод које се наводно налазе масовне гробнице у Новој Касаби. Без велике количине додатних доказа о стварном значењу и пореклу овог снимка, он уопште није информативан. Као доказ нечег другог, осим неке ледине где се нешто гради или можда обрађује, овај снимак се чини потпуно бескористан као доказни предмет пред судом.
То је врло изричито у једном интервјуу признао бивши дугогодишњи истражитељ Хашког тужилаштва, Жан-Рене Руез, пре неколико година, након што се повукао са своје функције у Хашком трибуналу. [2] На питање водитељке интервјуа Изабел Делпла (Isabelle Delpla) о значају тих знаменитих снимака који остављају утисак „да се масакр могао пратити истовремено док се и догађао“, главни истражитељ тужилаштва Руез коментарише:
„То је добро питање, али израз ‘сателитски снимци’ мора се избацити из употребе. Званичан назив гласи: ‘снимци направљени са ваздушних извиђачких платформи’. У питању су слике које је направио У2…У вези са овим морамо оповргнути одређене криве представе…Авиони У2 представљају технологију из шездесетих година. Слика покрива терен у пречнику од 30 км, и све је ту потенцијално видљиво…Теоретски, ако имате ту слику ви знате шта се у тој зони дешава; али, практично говорећи, слику је немогуће тумачити ако већ унапред не знате шта је то што у њој тражите и ако не вршите поређења са опсервацијама на терену.“ [3]
Да ли смо правилно схватили бившег главног истражитеља Хашког тужилаштва? Значи ли то сада да – супротно од утиска који је био брижљиво негован свих ових година – те снимке, који чак и селективно показивани фигурирају као критични доказ, нису правили сателити са најпрецизнијом савременом технолошком опремом, већ да је босанско ратиште било снимано застарелом шпијунском технологијом из шездесетих година? Одговор на ово питање веома је битан. Ако то јесте тачно, скривање „сведоказујућих“ снимака за наредних 50 година тим пре ничим није оправдано. Апсурдан званични изговор, да би се њиховим показивањем могла компромитовати технологија САД за прикупљање оперативних података из ваздуха, сада дефинитивно отпада. Не заборавимо да је 1960. године, у шпијунском авиону У2, Франсис Гери Пауверс био оборен изнад Совјетског Савеза. Летелица је пала на територију СССР-а и можемо претпоставити да су њени капацитети још одавно у потпуности познати руској обавештајној служби. Чему, онда, тајанственост у вези са У2 снимцима, који би – ако ћемо веровати представницима Хашког трибунала, могли отклонити већину преосталих дилема у вези са геноцидом у Сребреници? А ако су снимци направљени помоћу сателита, објављивање фотографија барем истог квалитета као Гуглових не би угрожавало војне тајне, али би допринело разјашњавању многих важних питања.
Непопустљиво одбијање да се сребренички наводни „револвер који се пуши“ прикаже јавности и да се подвргне критичком испитивању стручњака сам по себи представља револвер такве врсте, али са супротним доказним ефектом. Аргуменат, да би објављивање застарелих сателитских снимака из деведесетих година, за које чак није потпуно јасно да ли су авионски или сателитски (а могло би се поставити питање и да ли уопште као такви постоје), могло угрозити осетљиву технику за прикупљање обавештајних података, управо је онако како га је наш читалац назвао: увреда за нашу интелигенцију.
Напомене:
[1] http://srebrenica-genocide.blogspot.com/2009/12/satellite-photos-of-srebrenica-massacre.html
[2] Cultures et Conflicts, 2007-1, 65, на интернету: http://journals.openedition.org/conflits/2189
[3] У оригиналу:
