Још једна у низу провокација НВО у Србији: прихватни центар за избеглице

у селу Шљивовица на Златибору прогласили конц логором за муслимане

КРИВОТВОРЕЊЕ ИСТИНЕ ПО НАЛОГУ СВЕТСКИХ МОЋНИКА

. Док двојица „логораша“ кажу да су тучени и мучени глађу, мештани напротив

тврде да су уживали, играли фудбал, чекајући папире за одлазак у иностранство

. Фонд за хуманитарно право чак тражи да држава Србија подигне споменик и ода

пошту (!) муслиманским борцима који су ту боравили 1995. године

Пише Светислав Тијанић

У златиборском селу Шљивовица, у бившем прихватном центру за избеглице у коме су боравили бројни избегли Срби из Крајине, БиХ и са Косова, иначе некадашњем радничком насељу Грађевинског предузећа „Планум“, средином протекле седемице представници невладиних организација из Србије и БиХ, предвођени Сандром Орловић, директорком Фонда за хуманитарно право, и у пратњи неколицине новинара, положили су цвеће на темеље порушене бараке у којој су, пре 18 година, боравили муслимански ратници пребегли из БиХ у Србију. Представљајући још једну у низу провокација НВО против Србије и српског народа, полагање цвећа на ледини у напуштеном насељу у овом планинском селу имало је за циљ да се свету да до знања како су ту муслимани тучени, мучени глађу и злостављани на друге начине, како је то био тек један од наводних бројних конц логора за муслимане, и како би због тога држава Србија морала да направи споменик и ода пошту (!) муслиманским борцима, те да позитивно реши тужбе које су појединци из те групе упутили против ње, а не да их одбаци како је учинила!

Реч је, да подсетимо, о муслиманским борцима, њих око 800, који су, 1995, оставили пушке настојећи да сваки на начин пређу у Србију, најчешће у ненасељеном пределу планине Таре, и одатле, разним каналима, што пре оду даље у иностранство. Како су тада листом изјављивали новинарима и инспекторима МУП-а, они нису ни били неки војници. Или су били лоши борци или пушке нису ни узимали! Месили су хлеб, делили борцима храну, или били стално на стражи. Један од њих је чак испричао да је био преводилац за француски језик!

Стварност је, наравно, другачија, али је овај догађај у селу Шљивовица, очито, уприличен да се у тренутној „медијској тишини“ о „српским злоделима“ над муслиманским живљем током грађанског рата на просторима бивше Југославије „отвори још један фронт“ и у њега „увуче“ Србија која је на путу према Европској унији. Изјаве истина малобројним електронским и писаним медијима – ваш извештач је сасвим случајно сазнао за „отварање новог фронта“ – о „невиђеним тортурама, премлаћивању, гладовању, даноноћном испитивању, скидању до голе коже, узимању отисака, провоцирању, добацивању и ‘уперивању’ пушака“, дала су двојица тадашњих наводних „логораша“ – Амир Омерспахић из Вишеграда и Сенад Јусуфбеговић из Хан Пијеска.

– Надали смо се да ће се према нама односити као према људима, али се то није догодило. Терали су нас да клечимо на коленима, батинали. Један момак је убијен у Јагоштици на Тари приликом хапшења јер је покушао да побегне. Добијали смо конзерве, други трећи дан, и све то, а поготову батине, нисам могао да издржим. Владала је потпуна медијска блокада, тако да нисмо имали могућност да испричамо шта се све ради са нама, – причао је Сенад Јусуфспахић.

Амир Омерспахић, који се такође жалио на „понашање“ надлежних српских власти према њима, у Шљивовицу је стигао са гангреном на прсту леве руке. Оперативни захват је извео познати ужички хирург ортопед Ацо Мољевић, и спасао му руку. А можда и живот. На питање вашег репортера да ли се сећа тога, и памти ли дирљив сусрет са доктором Мољевићем у Вишеграду 2011. године, када се заплакао, он је одговорио да су лекари и остало особље ипак ретко долазили у „логор“ у Шљивовици – јер су се плашили да ће због тога и сами бити процесуирани! А где је, уствари, истина? Премда су неки босански, па и београдски медији пренели пре неколико година „исповести логораша из Шљивовице“, нико тада није потражио „другу страну“. Изјаве медицинског особља ужичког Здравственог центра и Завода за заштиту здравља, или записници полиције, па и изјаве мештана, те медије нису занимале.

У овом прихватном центру боравило је 1995. године око 800 муслиманских бораца који су бацили оружје, дезертирали из Алијине војске и покушали да нађу спас у Србији. Према бројним свакако неизнуђеним него тада могло би се рећи искреним признањима, Дрину су препливали или прешли на други начин на деоници између Скелана – где је само који месец раније, 16. јануара исте године, извршен страшни злочин над српским цивилима, и Вишеграда. Већина је откривена и ухваћена у забаченом планинском селу Збојштица на десној обали дринског језера, а један број по увалама и вртачама на планини Тари. Неки су откривени у такси возилима на путу према централној Србији, и углавном спроведени до Шљивовице, а претпостава се да је један, истина мањи број, успео да се за подебље своте маракадокопа иностранства. Они ухваћени листом су тврдили да нису испалили ни један мкетак, те да нису ни били борци муслиманских јединица. Били су прљави, рањави и ушљиви. Данима су у том насељу у селу Шљивовица боравиле медицинске екипе Опште болнице и Завода за заштиту здравља из Ужица.

Пљујући по муслиманским вођама, тада су најчешће говорили да највише страхују од тога да ће бити враћени преко Дрине, Алији, јер би их тамо њихови сународници све побили.

– Зашто сада лажу. Докад, бре, више да уносе мржњу међу ове народе. Доста је било тих провокација и кривотворења истине по налогу светских моћника. Био сам сведок, држали су их као мало воде на длану. Па, ја сам двадесетак дана у том насељу радио водоводну и канализациону инсталацију. Уредили смо им пет-шест тушева за купање. Причао сам с њима, хвалили су се како се с њима лепо поступа, како једва чекају папире јер им је животна жеља да оду на Запад, и тврдим да их нико није пипнуо. Они су се у Шљивовици осећали као гости на слави. И стално су причали где ће ко да иде, уста су им била пуна Америке, Канаде и Аустралије, – присећа се тог времена шљивовачки пензионер Радоје Брковић.

Сандра Орловић, председница Фонда за хуманитарно право, категорична је да Република Србија мора предузети иницијативу, обележити ово „место муслиманског страдања“ и – иако у том насељу нико није лишен живота – одати пошту (!) овим људима. Она је подсетила и на то да је известан број „логораша“ поднео тужбе против Србије, укупно њих двадесет двоје, али да су у већини случајева одбачене као неосноване.

– Ма какве батине. Какво малтретирање. Њих је овде чувало пет-шест полицајаца. Јесу имали ограничено кретање, у оквиру овог радничког насеља, али су били слободни, расположени. Играли су фудбал крај наше ограде и моја мајка Мара им је често кувала кафу. Посећивао их је и хоџа и УНПРОФОР. Ваљда би они упозорили да је било малтретирања, а сигурно би и ми чули да је неко закукао. Овде се могло чути када се у насељу неко накашље, – прича Александар Пантелић, секретар Ловачког савеза Србије, који живи у Београду и чију викендицу само ниска дрвена ограда дели од овог прихватног центра.

И његова супруга Зорица, која у Шљивовици борави већи део године, тврди да није било ни батинања ни малтретирања муслиманских бораца.

– Зашто ти вајни новинари нису дошли код мене, у комшилук, да питају како је било. Знало би се овде у селу, а поготову би ми знали као најближе комшије, да се нешто ружно догађало. Једино смо чули да су се они међусобно тукли. Када сам ја имала плату пет марака, они су се хранили храном довоженом из елитног хотела „Палисад“ на Златибору, која је, вероватно, пре тога прошла најстрожије контроле. УМПРОФОР је стално био ту. Саградили су им фудбалски терен овде поред нас и тврдим да су у Шљивовици уживали чекајући пасош за неку обећану земљу, – закључује медицинска сестра у пензији Зорица Пантелић.

Антрфиле

Репортер „Печата“ непожељан на полагању цвећа

Све је јуче у Шљивовици функционисало по плану док се није појавио репортер листа „Печат“, иначе добар познавалац прилика у овом прихватном центру у који је, током боравка муслиманских ратника, долазио бар у десетак наврата. Када сам поставио питање Амиру Омерспахићу сећа ли се интервенције ужичког хирурга ортопеда Аца Мољевића која му је спасила руку и живот, јер му је гангрена закачила прст, покушао је да објасни да то нема везе са малтретирањем које су преживели. Када сам га подсетио да је, 2011. године, у Вишеграду причао сасвим другу причу, и да је тада, хвалећи пре свега медицинско особље, заплакао због изненадног и непланираног сусрета са доктором Мољевићем, већини присутних је то засметало. Тражено је од мене да кажем ко сам и за кога радим, а када сам одбио да то саопштим, НВО-овци су се ускомешали. Клима је постала ужарена када сам се обратио Сенаду Јусуфбеговићу са само једним питањем – шта је он у време ратних сукоба тражио илегално у планинским гудурама на територији „непријатељске државе“ Србије, од кога је бежао и како је доспео у Шљивовицу. Он је, наравно, прећутао одговор, али је уследила бујица повика на мене. Уважена Сандра Орловић је чак покушала да ме рукама удаљи, тражећи да напустим то место. Одбио сам под изговором да је то насеље на имовини мојих рођака и да сам ја рођен само пар стотина метара даље. Уз то, упозорио сам је на следеће: „Када су овде били муслимански војници ја сам имао 50 година и двадесетпетогодишњи новинарски стаж, а ви сте очито тада били дете. Како можете и да помислите да, на основу туђих измишљотина, знате боље од мене шта се овде догађало“. Понудио сам присутним предтавницима медија да заједно одемо до куће која се налази уз само насеље, да чујемо и другу страну. Нису кренули, наравно.

(Текст написан 25. јула 2013. године)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

USASerbia